Srbija između EU i Kosova

(Blic,19. 03. 2010)

Poslednjih nekoliko nedelja Srbija se suočava sa novim, do sada najtežim zahtevom i uslovom na putu ka EU. To na prvi pogled deluje nelogično ako se ima u vidu da je krajem prošle godine Srbija učinila nekoliko krupnih koraka ka EU, kao i da je do sada glavni, odlučujući uslov ubrzanja evropskog puta Srbije bila uspešna saradnja sa Haškim tribunalom, tačnije izručenje dvojice preostalih haških optuženika.

Taj uslov je, naravno, i dalje u vrhu bezuslovnih zahteva, ali u ovom trenutku on, izgleda, nije na prvom mestu. Naime, bitna novina u zvaničnim porukama i izjavama evropskih zvaničnika poslednjih nedelja i dana je faktičko insistiranje na uspostavljanju „dobrosusedskih odnosa” Srbije sa Kosovom (B. Kušner). U istom tonu je i zvanična poruka Srbiji od strane predsednika EU Van Rompeja da je „za dalje evrointegracije neophodna saradnja Srbije sa Kosovom na pragmatičan način”, kao i najnovije izjave ambasadora SAD i Velike Britanije u Beogradu. Pri tome se i dalje sa njihove strane formalno izjavljuje da priznavanje državne nezavisnosti Kosova nije uslov evrointegracija Srbije, „ali jeste neophodnost, jer je naivno misliti da se može ući u EU sa nerešenim pitanjem granice „ (Kušner). Tako je Zapad, najzad, obelodanio svoj minimalni uslov za ulazak Srbije u EU, to jest „uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom” kao zamenu za formalno priznanje njegove nezavisnosti. Bar zasad.

Nasuprot sve otvorenijem i jačem pritisku SAD i njenih glavnih evropskih saveznika, zvanični Beograd istrajava na stanovištu da „Srbija u dilemi EU ili Kosovo ne bi izabrala EU” (ministar V. Jeremić). Nešto elastičniji, a u suštini isti je stav predsednika Srbije Borisa Tadića da „Srbija nikada neće ni na direktan ni na indirektan način priznati nezavisnost Kosova i da nikada neće pristati da bude ucenjena priznanjem nezavisnosti Kosova, iako je članstvo u EU njen strateški cilj”. Ovakav stav državnog vrha Srbije posledica je kako izričite ustavne obaveze, tako i unutrašnjih političkih razloga. Naime, čak i indirektno priznanje nezavisnosti Kosova, skoro je sigurno, značilo bi gubitak izbora, odnosno vlasti sadašnje proevropske vladajuće koalicije, iako je Kosovo faktički izgubljeno za vreme Miloševićeve i radikalske vladavine. To bi značilo vraćanje Srbije na antievropski kurs. Tvrdi stav državnog vrha Srbije deo je i tzv. preventivne diplomatske taktike, vezane za očekivanje povoljnog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Takođe, time se bitnoj činjenici da pet od 27 članica EU nije priznalo nezavisnost Kosova dodaje i argument da bi samim tim bilo apsurdno očekivati priznanje od Srbije, kao i da bi uspostavljanje saradnje sa kosovskim organima faktički značilo priznanje nezavisnosti Kosova. Umesto toga, Srbija nudi saradnju u okviru šest tačaka sporazuma sa OUN. Istovremeno, šef Euleksa Piter Fejt i kosovske vlasti donose plan o prinudnoj „integraciji Srba sa severa Kosova u sistem nezavisne države Kosovo”, iako je obaveza Euleksa da bude statusno neutralan.

Najnoviji, mada ne i sasvim neočekivan diplomatski pritisak poslednjih nedelja na državni vrh Srbije prvenstveno se može objasniti potrebom SAD i vodećih država EU da, što je više moguće, omekšaju veoma tvrd stav Srbije o Kosovu pre utvrđivanja pravnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Ovo pogotovo za slučaj da to mišljenje, iako savetodavnog karaktera, pretegne u korist Srbije. Naime, tada bi Srbija mogla da zatraži obnovu rasprave u OUN, odnosno donošenje nove rezolucije koja bi vodila obnovi pregovora radi postizanja kompromisa o konačnom statusu Kosova. Zato velike zapadne sile, sa SAD na čelu, istovremeno pojačavaju politički pritisak i na države koje nisu priznale nezavisnost Kosova (oko dve trećine članica OUN) da to učine pre utvrđivanja pravnog mišljenja Međunarodnog suda pravde ili bar da podrže stav o potrebi uspostavljanja saradnje Srbije sa Kosovom. Na taj način žele da relativizuju eventualni pravni stav ovoga suda koji bi više išao u prilog Srbiji i da svojoj protivpravnoj odluci o priznanju kosovske nezavisnosti pribave neku vrstu kvazilegitimnosti.

(Pred Srbijom se, i bez novih zahteva u vezi sa Kosovom, nalazi veliki spisak uslova za ulazak u EU, počev od okončanja saradnje sa Haškim tribunalom, dovršenja procesa složenih ekonomskih reformi i reforme pravosuđa, sprovođenja denacionalizacije, efikasnog suzbijanja organizovanog kriminala i korupcije, do uspostavljanja dobrih odnosa sa susedima. Ipak, politički gledano, daleko najteži zadatak biće iznalaženje rešenja za kosovsku krizu kojim bi se izbeglo da „jedna strana dobije sve, a druga izgubi sve”. Takvo rešenje bilo bi od suštinskog značaja za ceo Balkan i za EU, odnosno za njihovu trajnu bezbednost. Srbija se, nesumnjivo, mora pripremiti za kompromisno rešenje koje podrazumeva odgovarajuće ustupke. Realno gledano, za Srbiju bi, iako to niko ne nudi niti očekuje, verovatno najgore rešenje bilo da joj OUN vrati Kosovo pod njenu punu jurisdikciju jer je ona nikada, „ni silom ni milom”, ne bi mogla uspostaviti. Drugo, takođe krajnje nepovoljno rešenje koje nameću SAD i njeni saveznici bilo bi trajno uspostavljanje tzv. suverene kosovske vlasti na celoj teritoriji Kosova. Najzad, treće, prihvatljivo kompromisno rešenje bila bi podela Kosova po sada postojećim etničkim granicama na njegovom severu, uz međunarodno garantovanje široke lokalne samouprave u opštinama sa većinskim srpskim življem, lične i imovinske sigurnosti Srba i njihovog slobodnog pristupa manastirima i kulturno-istorijskim spomenicima. U prilog takvom rešenju verovatno će dobrim delom ići i mišljenje Međunarodnog suda pravde. U protivnom, insistiranjem na maksimalnim, a nerealnim zahtevima, Srbija bi rizikovala da trajno ostane bez celog Kosova, kao i bez članstva u EU u dogledno vreme.