Srbija će imati dobru vladu, ni najprozapadniji Srbin neće izdati svoju otadžbinu - ali u EU vas neće primiti

Sa Rogozinom smo razgovarali o raznim temama ubrzo nakon inauguracije predsednika Srbije Aleksandra Vučića: oružju koje stiže u našu zemlju, sankcijama Amerike, odnosima u svetu, Siriji, Evropskoj uniji, humanitarnom centru u Nišu.

Vidimo, niste nam doneli S-400 u Srbiju?

— Mislite, neki mali?

Veliki, ako može.

— Mi imamo nano-tehnologiju.

A možda S-500?

— Biće jednom. Ukoliko bude potrebno, biće.

Znači, možete da obećate da ćemo, ako zatreba, dobiti?

— Srbi će sve dobiti, ako bude potrebno.

Prisustvovali ste inauguraciji novog predsednika Srbije. Kao dobrog poznavaoca Srbije, da li Vas je nešto zadivilo?

— Teško da neko može da bude istinski poznavalac Srbije, zato što je srpska istorija veoma bogata, komplikovana, ne može, praktično, da se zapamti. Čak je teško da se do kraja shvati. Zato ne bih nikoga nazivao poznavaocem Srbije. Što više pokušavate da saznate, više shvatate da ništa ne znate.

Slažete li se sa predsednikom Vučićem koji je rekao „gradimo most ka budućnosti, a ne ka prošlosti“. Može li taj most biti dobar i lep?

— Nisam znao šta je tačno rekao, ali i ja to isto govorim. Ne mislim da su se juče desile neke stvari koje izlaze iz okvira onoga što je trebalo da se desi na formalnom, svečanom događaju stupanja novog predsednika Srbije na dužnost. Važno je što su došli svi balkanski lideri. To naglašava ulogu Srbije kao najveće i najautoritetnije države u regionu, od koje mnogo toga zavisi. Bio je prilično visok nivo predstavnika drugih država. Ja sam juče, iako su ti ljudi meni uveli sankcije, dugo razgovarao sa Rouz Gotemiler a ona je zamenik generalnog sekretara NATO-a.

Hoće li će ona smeti da se posle tog razgovora vrati u svoju zemlju?

Inauguracija: Vešta režija ili „O sole mio“ za Srbiju

— Ne znam.

Zar je neće kazniti?

— U čemu je kod njih problem? Amerikanci su uveli pravilo da, ako neko bude razgovarao sa mnom ili sa nekim kao što sam ja, kazna za to bude sto hiljada dolara. Zato vam ja namerno govorim, da biste vi to objavili da bi ona morala da plati taj novac. Ili da ukinu svoje glupe sankcije, koje su jednostavno klovnovske.

A zašto su klovnovske? Oni, jednostavno, ne žele da vide Rusiju u svojoj zemlji…

— Rusiju tako neće zaustaviti. To je klovnijada. To nam samo omogućava da pokažemo najbolje crte svog nacionalnog karaktera. Ima jedan poznati vic. Kada je trebalo da se predstavnici različitih naroda nateraju da skoče sa mosta. Francuzu kažu: Znate, Francuskinje više ne vole Francuze! Francuz kaže: Kakav užas! I skoči s mosta. Amerikancu kažu: Znate li da Amerika više nije supersila? On: No! I skoči s mosta. A Rusu kažu: Znate, sa tog mosta ne sme da se skače. On: A?! I skoči s mosta. Stoga, nama ništa ne treba da zabranjuju. Takav nam je karakter. Sve ćemo da radimo što nam brane. I zato kada nam kažu: ne smete da imate avijaciju, mi je napravimo. Nećemo vam isporučivati motore za brodove. A mi smo napravili za dve godine novu granu industrije. Ne smete da razvijate elektroniku. Nećemo vam davati elementarnu bazu. Razvili smo novu granu industrije. Zbog toga nam je čak interesantno, jer ne možemo da putujemo u Ameriku. Meni su zabranili da idem i u Australiju. A nisam ni nameravao da idem u Australiju. Nije mi tamo ništa interesantno. Kenguri?!

Jeste li se na inauguraciji sreli sa Hojtom Brajanom Jijem? Vi znate ko je on i da otvoreno govori protiv Rusije, a posebno protiv uticaja Rusije na Balkanu i on to čak opisuje kao zlokobno. Šta mislite o tome?

— Ništa ne mislim. Apsolutno me ne zanima šta tamo neko govori. Vidite, ako ja budem slušao sve koji govore neke gluposti, neću dobro spavati. Zato ih i ne slušam.

Da li je zaista taj uticaj Rusije toliko užasan za Srbe? Možda oni na Zapadu znaju nešto što mi ne znamo. Šta ćete uraditi sa nama ako ovde dozvolimo taj uticaj?

— Gospode! Našli su čime da zastrašuju. Zapravo, iskreno govoreći, prvi put čujem za tog zvaničnika. Prvi put čujem da on tako govori. A više i neću ništa da slušam, jer on govori gluposti.

Što se tiče Balkana, vidimo da je pre nekog vremena senator Mekejn izjavio da je Rusija propustila poslednji voz za Crnu Goru. U Makedoniji je novi premijer prozapadni. Šta će se desiti? Da li Rusija gubi na Balkanu ili ne?

— Šta želite od mene, da komentarišem senatora Mekejna? On je odavno poludeo. Zar nema dovoljno ljudi u ludnici? Zar će sve poludele dokumentovati? Ja njega dobro poznajem. Sastajao sam se sa njim dok sam bio poslanik Državne dume. Rekao sam mu svoje mišljenje. Od tada je besmisleno to komentarisati.

Pitanje je bilo drugačije? Da li je Rusija zaista propustila šansu da zaustavi uticaj NATO-a na Balkanu?

— Onda je bolje da mi Vi postavite to pitanje, a ne Mekejn. Jer Mekejna nikako neću da komentarišem. Mislim da se u nekoj drugoj razmeri ovde dešava isto ono što se dešava kod nas. Možda neću biti korektan, ali verovatno je bolje govoriti nekorektno, ali istinito. Smatram da je Crna Gora za Srbiju ono što je Ukrajina za Rusiju. Praktično, to nije stvoreno protiv Rusije, već protiv Srbije, izazvan sukob između rođene braće i sestara. To vi i mi savršeno dobro znamo. To govori o tome da rođenom bratu možete da ubacite nešto što će ga učiniti otuđenijim od stranca. Isto to se kod nas u Ukrajini desilo. Mi smo takođe svi izmešani. Ja sam u Kijevu završio prvi razred. Moj otac je tamo radio. Moja žena je Ukrajinka. Mi smo svi izmešani. A sada drug druga ne zove. Sestra ne želi da razgovara sa bratom. To je težak zločin koji su pre svega počinili Amerikanci. Oni su posejali to zrno neprijateljstva. Moguće je da nismo na vreme primetili te procese. Mi nismo smatrali da je to ozbiljno. Nismo verovali da tako nešto može da se desi. Jednostavno, nismo verovali. Ali to se nagomilavalo iz godine u godinu. Prvo su o nama pričali viceve. Njima se to činilo smešnim. Moskalяku na gilяku. Obesiti Rusa. To je bilo smešno. Zatim…

To je kao „Srbe na vrbe“?

— Da. Zatim su te viceve počeli da shvataju sve ozbiljnije. Onda su počeli da traže objašnjenja zašto im ništa ne uspeva. Iako je Ukrajina bila posle 1991. godine „najslađi“ deo Sovjetskog Saveza. Čitava industrija se nalazila tamo, jer su i Brežnjev i Hruščov bili iz Ukrajine. I oni su sve tamo prebacivali. Krim je Hruščov uzeo od Rusije i predao Ukrajini, navodno na godišnjicu u znak večnog prijateljstva između Rusa i Ukrajinaca.

Mogao je i Moskvu da preda…

— Da. Mogao je i Moskvu da preda. Nimalo ne sumnjam. Pitao sam Francuze: Kod vas je tamo Trijumfalna kapija na Jelisejskim poljima. Čemu je ona posvećena? Pobedi Francuza, Engleza, Turaka i drugih nad Rusima na Krimu. Protiv koga ste tamo ratovali? Protiv Ukrajinaca ili protiv Rusa? Bolje ništa nemojte da govorite o toj temi. Idiotizam je slušati vas. Kraće rečeno, nagomilale su se nevolje i zatim je sve to raspirio „Majdan“, ekstremizam. To je jednostavan odgovor na njihovo pitanje zašto toliko loše žive. U Ukrajini žive loše zato što loše vode svoju državu, zato što su na čelu zemlje svi prevaranti. Nijedan ukrajinski političar nije redovnim letom dolazio u Moskvu na razgovore. Svi su leteli privatnim avionima. Zamislite koliko novaca je odlazilo na lično bogaćenje ukrajinske elite. A sada su uništili zemlju. Organizovali građanski rat. Napali su Donbas, svoju sopstvenu teritoriju i smatraju da mi sa njima ratujemo. Da mi ratujemo protiv njih, to bi se završilo za dva do četiri sata.

Čini nam se da je postalo pravilo da, kada žele da produže sankcije, oni pogoršaju situaciju u Donbasu.

— Naravno.

Sada je opet pooštrena situacija. Produžili su sankcije. Da li će tamo nastati bar kratkotrajan mir?

— Ne. Dok je ta elita… Shvatite, njima je važno da imaju rat. Jer za sve možete da okrivite rat. Možete da kažete, zbog tih Rusa, ili zbog stanovnika Donbasa mi tako loše živimo. Sav novac moramo da trošimo na tenkove itd. To im odgovara. Zato je rat profitabilan. Kaže se: nekom rat, nekom brat.

Unosno je i za one koji tamo prodaju oružje?

— Naravno. Tako je i ovde. U Crnoj Gori je isto. Još jednom kažem, mi ne posmatramo crnogorsku temu kao ruski problem. To je srpski problem, a samim tim ruski. Ali je prvo srpski.

Šta očekujete od ove nove vlade Srbije koju na Zapadu već hvale kao prozapadnu? Odnosno, šta očekuje Rusija?

— Znate, ako se malo prokopa i po srpskom liberalu, tamo će se ipak pojaviti pravi Srbin. I zato kod nas nema nikakvih iluzija povodom vaše Vlade. Imaćete dobru Vladu. Zatim, uslovi će biti takvi da vi nećete nikada biti primljeni u EU. Prvo, gde da vas prime kada otuda svi beže. Kod njih je tamo skandal. Englezi odlaze, a ovamo vas ubeđuju da se ide u EU. Njima se ne sviđa, a žele da se vama sviđa. Ne može tako. Nešto tu ne valja. Kako se kaže, Bog ti dao ono što sebi ne želim! Što se tiče uslova stupanja Srbije u EU, vi ćete se morati da se odreknete Kosova. Vi to nikad nećete uraditi. Nijedan najprozapadniji Srbin nikad neće izdati svoju otadžbinu. Može se dogovarati o ekonomiji, kursu, porezima, ali to je već pitanje izdaje. A bez odricanja od Kosova, Srbe neće primiti u EU. Zato, to će biti dugovečan proces. Kao što je Turska ulazila u EU, tako će i Srbija. Ili će vas razbiti na delove i tada deo po deo primati. U trenutku kada vas prime, oni će izgubiti svako interesovanje za vas. U stvari, u toku je igra između EU i Rusije ko će Srbiju privući sebi bliže. Igre, u stvari, nema. Ona je bez rezultata, jer će Rusija i Srbija uvek biti zajedno, dok je za Srbiju važno da ima dobre odnose sa evropskim državama. Ona ih može imati i bez stupanja u tu banju.

Čini li vam se da se sada pojavila nova ideja da se prime sve balkanske države, bez obzira na to da li se one odriču Kosova ili ne, da li ispunjavaju sve uslove koji su navodno potrebni? Kao što su primali postsovjetske republike poput Litvanije?

— Šta je zapravo EU? To je realizacija uličnih parola. U stvari ljudi koji se nalaze na čelu EU, Evropske komisije, a ja ih znam lično, to su sve bivši momci sa barikada, sve bivši studenti huligani livaki, maoisti, trockisti, koji su vremenom shvatili da se treba presvući, počeli da se umivaju, tuširaju, da oblače odela i sad su Evropska komisija. To je EU. Da li je Srbiji potrebna ova ulična ideja. Ja ne verujem u EU. Ja verujem u Evropu, verujem i volim Evropu. Ruska inteligencija se uvek vaspitavala na korenima Dostojevskog. Evropa je za nas druga otadžbina. Međutim, ako nastavi da sprovodi imigracionu politiku, uskoro će tamo biti…

Neće biti Evrope?

— Da, da. Tamo će biti sasvim drugačiji sistem. I vi sami teško da ćete poželeti da stupite tamo. Ako oni budu snižavali uslove, onda ulazite kod njih kada je potpuno loše. Njima je važno da neko uđe u trenutku kad neko otuda izlazi. Da bi imali kompenzaciju gubitka.

Laska ideja da smo mi kompenzacija za Englesku.

— Tamo nema šta da se kompenzuje. Voz je otišao.

Vi ste zaduženi za vojnoindustrijski kompleks, razgovarali ste i o vojnoj saradnji sa Srbijom. Znate li da očekujemo te „migove“.

— Dobićete ih.

Uskoro?

— Uskoro.

Kada?

— Predsednik će vam reći. Ja bih vam rekao, ali smo se dogovorili da vam on kaže. Nisu tamo samo „migovi“, već mnogo toga… tenkovi, transportni avioni. Ozbiljna i velika pomoć.

A to što se ranije govorilo o zajedničkoj proizvodnji u vojnoindustrijskom sektoru?

— Mi smo razgovarali o tome da bi se na teritoriji Srbije mogla stvoriti neka slobodna ekonomska zona koja bi bila profitabilna što se tiče poreza za spoljne investitore i industrijalce, jer zahvaljujući tim sankcijama dobili smo mogućnosti da ostvarimo ozbiljan uspeh u oblasti civilne avijacije. Počeli smo da testiramo jedinstveni avion koji je prema tehničkim karakteristikama bolji od „Erbasa“ i „Boinga“ — MS-21. Zašto da ne napravimo centar za personalizaciju, na primer ovde u Srbiji, kako bi se obezbedila prodaja u balkanskim državama i u južnoj Evropi?!Isto to i kad je reč o helikopterima i drugoj tehnici. Mislim da to nije pitanje zajedničke proizvodnje, teško nam je da čitavu tu kooperaciju prekinemo i uključimo srpska preduzeća koja  za to još nisu spremna. Međutim, centar za personalizaciju jeste. To su fine pare. O tome smo razgovarali. Ja sada čekam formiranje nove Vlade Srbije i nakon toga ćemo odmah održati sastanak kopredsednika naših međuvladinih komisija, zaključićemo nove ugovore. U celini, obim trgovinskih odnosa je porastao. Za 21 odsto su porasle isporuke srpskih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Što je važno za Srbiju.

Pomenuta je i ideja da mi možemo sarađivati i u antiterorističkoj borbi. Rusija je pozvala Srbiju da se priključi u toj borbi. Da li postoji neki realan plan?

— Postoji dijalog na liniji Saveta bezbednosti. Srpski predstavnik učestvuje u tom dijalogu. Oni dobijaju potrebne informacije, učestvuju u donošenju važnih odluka u formiranju jedinstvenog fronta u borbi protiv terorističke pretnje. Na Balkanu je ta pretnja vrlo očigledna. Prvo, ona ima svoje korene u ratu koji je bio na Balkanu i nije tako davno završen. Ljudi koji su učestvovali u njemu i u zločinima danas su ljudi od poštovanja u nekim državama. U toku je i snažan talas koji tera na terorizam i mišićave migrante, kako ih ja zovem. Oni putuju u Evropu, to je sredina koja im pomaže i to je osnova za buduće terorističke ćelije u evropskim državama. Zbog toga su Srbija i druge balkanske države kao i jedinstveni front važni za razmenu informacija, za uzajamno upozoravanje o pripremi napada.

Još jedno pitanje koje se dugo ne rešava, a o kome se dugo govori jeste i Niš — humanitarni centar o kojem se čak govorilo i u Senatu SAD. Oni su se veoma uplašili tih nekoliko Rusa i… dve mačke.

— Tamo su dve mačke i nekoliko pasa koji glasno laju, a to se do Kosova čuje. Još četiri pripadnika civilne službe pred penziju su neverovatna pretnju za američku državnu bezbednost. 

Šta predstavlja taj centar? Da li će mu Srbija dati status koji mu pripada ili ćemo o tome govoriti sledeći put kada dođete?

— Centar je nastao kao rusko-srpska inicijativa, čiji je smisao bio da zbog iskustva avijacije i protivpožarnih sredstava bude bliže regionu Južne Evrope kako se iz Moskve ne bi prebacivale snage i sredstva u slučaju potrebe, već da se to radi iz Srbije. Plus, uzimajući u obzir ratove na Balkanu, nužno je stvoriti centar za deminiranje. U vezi s tim, naše Ministarstvo za vanredne situacije je predložilo da ono bude inicijator stvaranja tog centra u Nišu. Sada se tamo nalazi, grubo govoreći, drugostepeni komitet. Još uvek se ne može reći da su tri psa i četiri veterana neki centar. Zasad tamo nema nikakvog centra. Nema se o čemu ni govoriti. Tamo treba da bude eskadrila aviona koji mogu da gase požare, druge specijalne snage, tehnologija koja može da obezbedi te humanitarne funkcije. Trenutno tamo nema ništa od toga. Međutim, oni su se i toga uplašili. Kukavice i ništavni ljudi. Boje se svega, drhte od svega. Prst im pokažite i oni će izvršiti samoubistvo. Zato i kažem, S-300 Srbima ne treba. Dovoljno je izgraditi drvene S-300 i oni će umreti od straha. Oni napadaju samo slabe. Svuda idu samo u grupama. Takvi su oni. Njih treba gledati sa visine. Treba ili rešiti to pitanje i registrovati taj centar, dobiti odgovarajući imunitet, kao i svaki međunarodni centar koji radi u Srbiji, ili zatvoriti tu kancelariju. Nama u ovom obliku Centar nije potreban. Mislili smo da je potreban njima kod kojih su stalni požari, a onda trče kod nas i mole za pomoć. A sad govore da je strašno što tamo pas laje. Idiotizam.

Da li ste sada govorili sa srpskim zvaničnicima o rešavanju statusa Centra

— Nismo. O čemu i govoriti. Nama je obećano da će odluka biti doneta. Mi čekamo, nigde ne žurimo. Psi se hrane.

Priča se o prodaji sistema S-400 Turskoj. Koliko divizija bi oni hteli da nabave?

— Ko treba, taj sve zna. Koliko divizija ulazi u puk, koliko ćemo pukova prodavati.

A da li su ti razgovori zaista ozbiljni? Može li Turska kao zemlja NATO-a da od Rusije kupuje ono što želi?

— Zašto ne bi mogla?! Mogu da kupuju šta hoće. Kod nas nema ograničenja, ako hoćete da kupujete, kupujte, samo platite. Mi ćemo im prodati. Da li Grčka kupuje? Kupuje. Avganistanci mole Amerikance da kupe od nas helikoptere za Avganistan.

A helikopteri za Egipat?

— Mi smo dobili na tenderu. Sećate se, Francuzi su hteli, molili Putina, kupite od nas ta dva „mistrala“. Podržite našu brodogradnju. U znak prijateljstva sa Francuskom, mi smo izdvojili novac, naručili smo ta dva nosača helikoptera, mada nam oni uopšte nisu potrebni, jer ti francuski nosači helikoptera mrznu u našim uslovima. Na temperaturi plus sedam prestaju da rade. Znate, oni su kao nosači u šortsevima, u bikiniju, mini-bikiniju. A kod nas je Arktik, razumete? Kod nas je ozbiljna teritorija, ozbiljna hladna mora, nama je potrebna drukčija tehnika. Ali dobro, odlučili smo da pomognemo Francuzima. Čim su izgradili te nosače helikoptera, ugledali su se u ogledalu, uplašili se sami sebe i rekli: možemo li da ih prodamo, Amerikanci nas sprečavaju, ovi nas sprečavaju, žena ne dâ, već ne znam ko sve, na kraju, imenovan sam da rukovodim delegacije na pregovorima, uzeli smo im novac, čak s kamatom, više nego što smo platili, zato je to za nas profitabilni slučaj. A oni su ih dali Egipćanima, uzgred da kažem, uz našu saglasnost, bez naše saglasnosti nisu ih mogli prodati trećoj zemlji, jer su nosači bili napravljeni po našem tehnološkom projektu. A mi kažemo Egipćanima — uzmite dobre helikoptere koje smo mi pravili za te nosače helikoptera. A Egipćani kažu — zašto da ne, dobri helikopteri. Naš helikopter Ka-52 zove se „aligator“, a u Egiptu je reka Nil. Dakle, aligator i Nil. Apsolutno ide jedno uz drugo. Tako sam ubedio Egipćane…

Da li vas brinu koraci SAD koji u avio-bazi „Tule“ na severu Grenlanda modernizuju sisteme PRO? Hoće li Rusija raspoređivati nove sisteme PRO na Arktiku?

— Vidite, mi u svakom slučaju radimo svoj posao, ali mi ga radimo na svojoj teritoriji. Posle raspada Sovjetskog Saveza dugo nismo ulagali novac u izgradnju sistema protivvazdušne odbrane. Na primeru Jugoslavije 1999. videli smo šta se dešava sa zemljom koja nema ozbiljan sistem PVO. Nju gađaju do iznemoglosti. Pritom, kao što se sećate, američka vojska nije ušla u direktni kontakt s jugoslovenskom, ona se bojala kontakta sa jugoslovenskom armijom. Mi ne želimo da se nama tako nešto desi. Zato mi planski ulažemo ozbiljan novac u izgradnju kosmičkih i kopnenih ešalona protivraketne odbrane. Već smo odavno završili i osnovne svoje industrijske i administrativne centre . A uskoro, za neke dve-tri godine, završićemo u potpunosti pokrivanje svih svojih potreba vezanih za bilo kakvo startovanje neprijateljskih balističkih i krstarećih raketa. Radimo svoj posao, ali radimo na svojoj teritoriji. A šta rade Amerikanci? U Poljskoj, Rumuniji, Grenlandu postavljaju svoj sistem. Hajde i mi da postavimo svoj sistem na Kubi, Nikaragvi…

A u Srbiji?

— U Srbiji… mogu da zamislim kakva bi se buka digla. Ako se boje tri psa, zamislite šta bi se desilo, izvinite na izrazu, oni bi se uneredili, zašto ih dovoditi do tog stanja. Radićemo sve na svojoj teritoriji. Ali ono što oni rade je, naravno, čista provokacija. U čemu je tehnički smisao raspoređivanja njihovog sistema antiraketne odbrane? Objašnjavam. Postoji strategijska ravnoteža koja u ovom trenutku daje jasnu garanciju da će svaki agresor, ako bi napao Rusiju, nije bitno odakle, s Tihog okeana, sa Atlantskog, biti istog časa uništen. Mi imamo sve spremno da razbijemo u paramparčad bilo kakvu američku protivraketnu odbranu. I da uništimo tog agresora, više puta. Čak i ako nas napadne čitav NATO, mi ćemo čitav NATO uništiti. Garantujem vam, naprosto znam šta govorim.

Sigurni ste?

— Apsolutno sam siguran zato što poznajem tehnički aspekt tog pitanja. Ali oni pokušavaju da nas ometu u tome, pokušavaju da oslabe naš potencijal, da nas bace na kolena, umanje naš suverenitet čija je garancija taj strategijski potencijal. Zato oni svoje sisteme stalno približavaju našim granicama, da bi naše rakete, ako se nešto desi, obarali odmah na startu, dok još nisu dobile ubrzanje. Bum! I da ih poobaraju. Naravno, mi sve to vidimo.

Da li vi možete da odgovorite na tu PRO, onakvu kakva je planirana tamo u Poljskoj, Litvaniji, gde bilo?

— Naravno. I sada, i u perspektivi mi odlično shvatamo razvoj svih tih tehničkih sredstava do 2030. godine. Pitanje je u nečem drugom: zemlja koja na svojoj teritoriji razmesti američku protivraketnu odbranu, u slučaju sukoba sama će biti na udaru. Da nećemo da čekamo da oni obaraju naše rakete! Mi ćemo prvo uništiti njihove sisteme protivraketne odbrane, a onda ćemo uzvratiti udarac. Zato smo svaku zemlju — Poljsku, Rumuniju, dvesta puta upozoravali, rekli smo im da ako na svojoj teritoriji razmeste infrastrkturu PRO takođe postaju naš cilj. Nećemo tući po prestonici, ali ćemo uništiti sistem koji je usmeren protiv nas. Mi to otvoreno kažemo i ne šalimo se. A da imamo čime — imamo. Pogledajte šta radimo u Siriji, kako mlatimo te isilovce: sa velikog rastojanja, iz Kaspijskog mora, Sredozemnog mora, sa podmornica, sa vode, iz vazduha, lansiramo raketu, a ona obišla sve planine, prošla kroz prolaze i — tap! — nema terorista, gotovo. To mi ne pokazujemo samo teroristima, pokazujemo da imamo takvo oružje.

Ovih dana se dogodio incident: lovac, kako se ispostavilo poljski, previše se približio avionu u kom se nalazio ministar odbrane Sergej Šojgu. Koliko se sećam, i vama se dogodilo slično kad ste jednom prilikom leteli za Pridnjestrovlje.

— Ja sad idem putničkim avionima. Evo, u Beograd sam došao putničkim avionom. Za svaki slučaj. Ja sam sad pod sankcijama. Moj avion bi jednostavno počeli da jure po raznim zemljama. Šta će mi to, da iniciram sukob! Mirno sam došao sa ostalim putnicima. I vratiću se u Moskvu putničkim letom. Ali ministar odbrane mora da leti specijalnim avionom. On ne može da leti putničkim avionom, zato što on tamo ima centar rukovođenja, komunikacioni sistem, sistem za blokiranje nuklearnog oružja… i, odjednom mu se približava neki avion…

A oni znaju da je Šojgu u avionu?

— Naravno. Oni sve odlično znaju. Avion leti iz Rusije u Rusiju, tj. mi letimo u Kalinjingradsku oblast. Prirodno, nije šala: leti ministar odbrane, njegov avion nije tek obično saobraćajno sredstvo. To je centar rukovođenja. I odjednom tom centru rukovođenja prilazi neki drznik, poljski pilot u F-16. Šta mi radimo? Normalno, idu ruski lovci, prilaze, pokazuju mu šta imaju ispod krila — nekoliko raketa — da bi Poljak produžio dalje i otišao da jede svoj krompir. I idemo dalje. Ništa neobično.

Uskoro će UN odlučivati o zahtevu RF da arktički pojas dodeli njoj, jer je to produžetak ruske obale, za šta ima i dokaze. U UN je i zahtev Danske.  Da li je Rusija spremna da podeli deo Arktika ako UN tako odluče?

Zapad se plaši četiri zaposlena Rusa i dva psa u Nišu

— Mi naravno smatramo da Arktik treba da bude zona mira i saradnje zato što su tamo rezerve čiste vode za čitav svet i to nije samo naša stvar, ili Amerikanaca, Kanađana, Danaca, Norvežana. To je rezervna baza ekologije čitavog sveta. Zato je naša orijentacija da se tamo spreče bilo kakvi sukobi. Ali postoje određeni sporovi koje treba rešavati polazeći od geologije. Ne od toga ko je jači i ko ima jače mišiće, nego polazeći od geoloških istraživanja.

I mi kažemo, pogledajte, ovaj pojas je nastavak naše obalske linije. Zato insistiramo na tome da taj deo obale štiti Ruska Federacija. Taj spor se nastavlja, ali ja tu ne vidim neke posebne probleme, oni će nastaviti svoj posao, a mi svoj. Komisija Ujedinjenih nacija će to rešavati, ali na osnovu naučnih istraživanja, a ne na osnovu provokacija, spekulacija. S druge strane, mi smo se sada veoma ozbiljno vratili na Arktik, došli smo tamo i videli da je sve to bilo veoma zapušteno, nažalost, još u sovjetsko vreme. Mi to sada sređujemo. Izneli smo odande desetine i stotine hiljada buradi od goriva, metalnog otpada od starih brodova… Sređujemo Arktik, čak imamo i bele medvede, oprali smo ih.

Uzgred, postoji projekat za izgradnju platforme za istraživanje Arktika. Kada bi mogla da počne realizacija?

— Platforma već postoji… „Gasprom“ je to podigao, i naš vojni zavod, tako da platforma već radi. Sada, međutim, imamo jedan drugi veliki posao. Rusija ima oko 80 odsto otkrivenih rezervi gasa, 80 odsto, na Arktiku. Bio sam tamo pre nekoliko godina, u jednom mestu koje se zove Sobeta, na Jamalskom poluostrvu. To je gradić, zapravo seoce, s lepim kućicama… tamo radi 32.000 ljudi, ogromna fabrika, ja to nisam mogao da zamislim. Popeli smo se na modularnu konstrukciju visoku 50 metara, koja je postavljena na brodovima. Ne vide se ni početak ni kraj, a to je tek prvi red. To je najsavremenija ekološka tehnologija, nema nikakvih izduvnih gasova, isparenja, ničega. To je fabrika za eksploataciju prirodnog gasa: dakle, dobija se gas, pretvara se u tečnost i tu se odmah utovaruje na ogromne brodove kapaciteta od 300.000 tona. I taj brod onda krene ili ka Kini, ili ka Indiji, ili ka Indoneziji, ili ka Evropi. A tu radi i flota sastavljena od atomskih ledolomaca — trenutno gradimo tri ledolomca, a planirano je da oni počnu da rade 2019, 2020. i 2021… Pretvaramo Arktik u oblast kojom mogu da prolaze brodovi i počinjemo da nudimo drugim zemljama da koriste tu najbezbedniju maršrutu. Tamo nema somalijskih pirata. To je brza i bezbedna maršruta, tamo sada postavljamo internet, odličnu satelitsku vezu i tako dalje. Eto čime se bavimo na Arktiku. I mi smatramo da je to odličan i koristan posao.

Čini se da su sve političke igre povezane sa „Severnim tokom“, da ne govorimo o „Južnom“. Kako će se to završiti? Može li se zaista desiti da Amerika nametne svoj skupi gas Evropi i šta će se onda dogoditi?

— Odustajanje od „Severnog toka“, pokušaj da se otkažu pregovori o „Južnom toku“, jeste demarš ljudoždera koji želi da postane vegetarijanac… Oni smatraju da ćemo ih mi, ako im damo gas, baciti na kolena. Kako? Mi od toga zarađujemo, to je čista trgovina.

Misle da Putin može da se predomisli, da udari šakom o sto i da kaže: Isključujem gas…

— Prvo, mi ga nikada ne bismo isključili. To je najstabilniji sistem u Rusiji. Kada smo 2001. godine imali tenkove u centru grada — 2003. je, takođe, bio sukob, sećate se, pucali su čak na Parlament, jedna krajnje opasna situacija koja je pretila da preraste u građanski rat — u to vreme su kako treba radila samo dva sistema, ništa drugo nije radilo. To su bili ruski nuklearni kompleks i „Gasprom“. To su najstabilniji sistemi koji su sebe odavno opravdali i imaju odličnu reputaciju. Zbog toga se ne treba plašiti da će Rusija da zatvori gas. Zbog čega bismo ga zatvarali, mi od toga zarađujemo novac, šta smo mi, samoubice? Zašto bismo izmislili takvu budalaštinu!

Zbog toga što ste Rusi.

— Da, mi smo Rusi. Ali postoji mnogo drugih načina da se primoramo da počnemo da slušamo i čujemo. To nema veze s gasom. Na kraju će se, vidite, svi pregovori obnoviti. S Erdoganom je naš predsednik juče razgovarao telefonom, a već su bili zatvorili liniju za razgovore o „Turskom toku“. Sada ćemo preko Turske slati gas u Evropu, o tome će se već Erdogan dogovarati. Još jedna stvar, gledao sam te briselske činovnike, oni nekako moraju da postanu mirniji, solidniji, ponašaju se nekako malodušno. To je Evropa! To treba gordo da zvuči, a ponašaju se tako sitničavo, stalno nas za nešto sumnjiče, čas ruski hakeri…

Kako će Rusija odgovoriti na nove američke sankcije, a znamo da je i Evropa produžila sankcije?

— Oni sami imaju štete od tih sankcija. To je interesantno, ako se posmatra ekonomija sankcione politike, onda Amerikanci koji su inicirali sankcije, ono što žele to i rade, i čak zarađuju na tim sankcijama. A Evropa koja se potčinila Vašingtonu zapravo trpi ozbiljnu štetu, to jest Evropljani trpe gubitke zbog toga što ne mogu da isporučuju tehnologiju, mašine, poljoprivredne proizvode… Srbi sada isporučuju poljoprivredne proizvode jer nisu uveli sankcije. Tako da smatram da Evropa nije postupila mudro, ali ja znam zbog čega je to tako, već sam objasnio ko donosi te odluke. A što se tiče Amerikanaca, oni su veoma praktični, čak bih rekao da su cinični pragmatici — ono što je potrebno, oni to i rade. Nedavno su imali raspravu u Kongresu i odlučili su da produže sankcije s izuzetkom onih koje bi mogle da im onemoguće da od Rusije dobijaju tehnologiju za osvajanje kosmosa. Odlično!

Kakav će biti vaš odgovor?

— Mi bismo mogli, na primer, sada da prekinemo isporučivanje mlaznih motora RD-180 za američke rakete. Razgovarali smo o tome, neću da krijem. A razmislite, zbog čega? Dobro, odgovorili smo im, pokazali smo da smo isto tako strogi kao oni, ali zašto? Gubimo novac. Neka im naši motori, oni su već stari. A mi imamo nove i možemo da letimo njima. Amerikanci takve ne mogu da naprave, tako pouzdane kao naše. Tako da ćemo sarađivati. Amerikanci imaju koristi od toga, mi imamo koristi od toga. Mi smo odgovorili sankcijama samo na poljoprivredne proizvode, jer nismo mogli da trpimo da uprkos Svetskoj trgovinskoj organizaciji sprovode nezakonite sankcije protiv naše ekonomije, pokušavaju da je razore, a onda kažu: kupite naše jabuke. E, mi nećemo vaše jabuke, radije ćemo da jedemo srpske jabuke. Lepe jabuke.

Naše su i ukusnije, da li ste ih probali?

Hvala Srbiji za jabuke! A poljske nećemo, neka vrane jedu njihove jabuke. Šalu na stranu, Rusija nije zemlja s kojom se može razgovarati uz pomoć sankcija. Mi se prema tome odnosimo, kao što vidite, sa smislom za humor. To što radi Srbija, to je potpuno u skladu s vašim nacionalnim interesima. Jasno mi je da vi Srbi ne gajite iluzije o tome šta ste za njih, oni vas nikada, istorijski gledano, nisu nešto posebno voleli. Smatraju vas balkanskim Rusima i vi to ne možete nikako da promenite. I koliko god se trudili da im se dopadnete, nikada im se nećete dopasti. Treba biti svoj, poštovati svoje pretke, svoju pravoslavnu veru, imati svoju istinu. Svet poštuje samo takve, verujte mi, kao Srbe i kao Ruse!

(Sputnjik)