Srbi oči u oči sa budućnošću

(National Geographic, jul 2009)

U izolovanom selu, Velikoj Hoči, na jugozapadu Kosova – nove države, ili pobunjene oblasti Srbije – što zavisi od toga koga ćete upitati, ljudi još uvek pričaju o tuči koja je izbila pre nekoliko godina. To je bilo posle rata na Kosovu, koji je započeo između separatističkih albanskih gerilaca i srpskih snaga – a završio se kada je NATO svojim vazdušnim udarima naterao Srbiju i njenog autoritativnog predsednika Miloševića da se pokore, u junu 1999. godine. Zapad se umešao kako bi zaustavio zverstva protiv kosovskih Albanaca i izbegao izbegličku krizu. Pretpostavljao je da će posle pobede nad diktatorom i njegovim snagama zavladati mir.

Ali, posleratna stvarnost nije baš bila mirna. Većinski Albanci sa sada dospeli na vrh, dok su manjinski Srbi bili potisnuti naniže. Ubistva civila su se nastavila. Iz planinskog Kosova, oblasti neprekidnih etničkih trvenja i ekonomske zaostalosti, ne veće od Los Anđelesa sa okolinom, potekla je nova reka izbeglica – ovog puta Srba.

Na dan tuče u Velikoj Hoči, gde je nekoliko stotina Srba bilo sabijeno u dolini između stenovitih planina, lokalni političar, bivši vojnik po imenu Bojan Nakalamić – dežmekast i razmetljiv,  jedva trideset godina star – odbranio je srpski ponos. Od tog ponosa je, inače, malo ostalo u toj oblasti koju Srbi zovu srcem svoje postojbine.

Kako se pripoveda, nekoliko albanskih mladića je ušlo u selo i počelo da obraća malo previše pažnje na neke lokalne devojke. Dan se završio time što su Albanci bili propisno naučeni pameti i izbačeni iz tog srpskog uporišta – a Bojan Nakalamić je bio taj koji je u tuči predvodio. To je ljudima Velike Hoče dokazalo da Srbi još uvek mogu da imaju pobednika, čoveka koga se treba bojati. Što se mene tiče, svako prepričavanje tog događaja je dovodilo do toga da mi je Nakalamić sve više izgledao kao nacionalistička baraba. 

I tako, iznenadio sam se kada sam ga konačno sreo i – u klasičnom balkanskom paradoksu – video da je ovaj siledžija koji je mlatio Albance, prkoseći politici Srbije, sada prešao na stranu vlade Albanaca. Nakalamićev cilj nije podrška albanskom nacionalizmu. Ipak, kao član izmučenog naroda u neprijateljskom okruženju, došao je do zaključka da bi povlačenje u srpski geto dovelo do propasti. Na pažljivo fomulisanom engleskom mi je kazao: „Ako želimo da na Kosovu preživimo, moramo učestvovati.“  

Zastava Srpske pravoslavne crkve – kroz vekove borbi čuvara srpskog identiteta – nosi moto „Samo sloga Srbina spasava“. Ona se vije nad narodom koji je obeležen prošlošću najdublje što može biti među narodima. Ratovi i kaprici osvajačkih imperija su razbacali Srbe, kojih ima deset miliona – od juga, gde ih je u džepovima Kosova zaostalo 125.000, i Crne Gore, preko centralne Srbije, gde danas živi najviše njih; na sever u Mađarsku; na zapad preko Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a mnogi su raspršeni u Zapadnu Evropu i Severnu Ameriku. Vekovima su, uz epski žar težili da ujedine svoj rastureni narod, da omeđe svoje zemlje i očuvaju svoju samobitnost.

Međutim, jedinstvo je poduhvat koji je Srbe doveo u oštar sukob sa susedima u balkanskom etnički šarolikom ćilimu, kao i sa spoljnim svetom. Danas se na njih često gleda kao na začetnike agresije u krvavim ratovima 1990-ih koji su rasturili Jugoslaviju. Dok su mnogi od njih bili upleteni u zločine protiv humanosti – uključujući etnička čišćenja i genocid u ratu u Bosni – Srbi ogorčeno protestuju da ih je Zapad izabrao za cilj namerne klevete, dok kroz prste gleda na slične zločine koje su drugi počinili protiv Srba. Suočeni su sa mučnim i uznemiravajućim pitanjem: Šta može značiti jedinstvo Srba u Evropi 21. veka?

Ovo pitanje je izvor podela kako među Srbima, tako i izvor uznemirenja među susedima. Za Nakalamića, odgovor počinje time što brine o svom selu. Tako je prihvatio da kao jedini Srbin zaseda u Rahovačkom (Orahovačkom) opštinskom veću, koje uključuje okolna sela i Veliku Hoču. Veće je potčinjeno Republici Kosovo, devedesetoprocentnoj albanskoj državi, koja se u februaru 2008. godine – uz snažnu podršku SAD i većine zemalja Evrope –proglasila nezavisnom od Srbije. Za mnoge Srbe, Nakalamić je izdajnik.

Posle kosovskog grabljenja nezavisnosti, televizijski gledaoci širom sveta, videli su nacionalističku oluju širom srpske prestonice – Beograda, razbijanje izloga i paljevinu ambasade SAD – tog simbola arogantnog stranog mešanja. Vlada Srbije smatra kosovsku nezavisnost za nezakonito komadanje suverene teritorije Srbije. Naredila je Srbima na Kosovu – od kojih mnogi dobijaju novčanu pomoć iz Srbije – da bojkotuju tamošnje izbore, i većina je poslušala. Bez neophodnih glasova svog izbornog mesta, Nakalamić nema pravo glasa u opštinskom veću, pa zato ne može ni u potpunosti učestvovati u sastavljanju budžeta ni donošenju odluka.

Pa ipak, izgleda da su se mnogi Srbi pomirili sa novim granicama i sa izgledima na manju, pitomiju Srbiju prilagođenu susedima. „Ljudi marširaju i demonstriraju, ali niko stvarno ne veruje da će nam vratiti Kosovo,“ kaže Marija Alavanja, mlada žena koju sam sreo u Beogradu. Tom prilikom, ona je sa svojim verenikom iz Njujorka – crnpurastim karipskim Amerikancem i prijateljima, bila na ponoćnom pićancetu u jednoj pomodarskoj beogradskoj ulici. Alavanja, koja studira u Firenci, od one je sorte liberalnih, internacionalno orijentisanih Srba u koje zapadne vlade polažu nade. Posle proglašenja nezavisnosti Kosova i nereda tim povodom, srpski birači su u proleće 2008. godine iznenadili svet dovodeći na vlast pro-EU vladu koja se zarekla da će pronaći srpske ratne zločince – što je i dokaz širokog verovanja da najbolja nada za kulturni i ekonomski rast zemlje počiva na Zapadu.

Međutim, Alavanja kaže da oni koji stvari gledaju od spolja ne smeju nikako da pogreše shvatajući rezignaciju kao prihvatanje. „Radi se o srpskom ponosu. Ne možemo kazati: ` Pa dobro, uzmite nam Kosovo, radite nam šta god vam je volja.` Kakvi bismo onda ljudi bili?“. Srđa Popović, advokat i zastupnik ljudskih prava, koji goni optužene srpske ratne zločince, tvrdi da jaz koji razdvaja nepromenjene nacionaliste i demokrate zapadnjačkog stila (uključujući tu i predsednika Srbije, Tadića) nije baš tako širok i dubok kako stranci možda zamišljaju. Prema Popoviću, sve velike stranke su do izvesne mere pristalice ideala ujedinjenja zemalja u kojima žive Srbi – a to je i bio onaj katalizator rata 1990-ih godina. On kaže: „Vrlo je milostivo i ljubazno reći da je ova zemlja rascepljena na demokrate i nacionaliste. U stvarnosti, nacionalistički ideal je taj koji vlada.“

To je i slučaj sa opsesijom prošlošću, koja je za Srbe priča o nacionalnim patnjama i hrabrosti. Dragoljub Mićunović, opozicionar iz Miloševićevog perioda, a danas visoki funkcioner Demokratske stranke, razmišlja : „Mali narodi su često žrtve nepravde.“ On navodi austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine (postojbinu mnogih Srba), 1908. godine. Uprkos svojoj ljutnji, Srbija je bila prinuđena da je prihvati. Ali, 1914. godine bosanski Srbin Gavrilo Princip je uzvratio, ubivši prestolonaslednika austrougarske imperije u Sarajevu, što je poslužilo kao varnica za izbijanje Prvog svetskog rata. Mada je polovina srpskih vojnih obveznika izginula u tom ratu – ipak je zločinačka imperija bila uništena, a u današnjoj Srbiji Gavrilo Princip je heroj.

Kosovo je danas suština srpskog mučeništva. Za desničarske Srbe, političari – kao oni iz Demokratske stranke, koji odbijaju da se za Kosovo bore do krajnjih granica, jesu Jude. To je namerna verska uvreda, jer mnogi Srbi Kosovo smatraju duhovnom postojbinom. Osamdesetih godina Slobodan Milošević iskoristio je ta osećanja. Postao je predsednik delom se oslanjajući na platformu uništavanja albanske premoći na Kosovu, i umro 2006. godine tokom svog maratonskog suđenja za ratne zločine, uključujući i za nasilja nad albanskim civilima na Kosovu. Teško je prosuditi da li je zaostali odjek njegove propagandne ofanzive, ili istinsko kultno verovanje, to što neke Srbe navodi da Kosovo zovu svojim Jerusalimom, a neke čak i svojom Golgotom.

Na brdu, zapadno od Velike Hoče, ispod osmatračnice koju već deceniju drže NATO mirovne snage, leži groblje odakle se pruža panoramski pogled: Osim skupina starih kuća, vinogradi na obroncima brda koji su vlasništvo srpskog pravoslavnog manastira, a kroz dolinu je rasuto i više od tuceta crkvica. Neke su srednjevekovni dragulji ukrašeni starinskim freskama iz Hristovog života, ikonama svetaca i Strašnog suda. Niko, čak ni mesni sveštenik, ne može objasniti kako to da je obično poljoprivredno naselje tokom vekova zasuto tolikim svetinjama.

Bojan Nakalamić kaže da su neke od seoskih crkava izgrađene za vreme vladavine kralja Stefana Dušana u 14. veku. Taj, najveći vladar koga su Srbi imali, izgradio je srpsko carstvo veće od bilo kog pre i posle njega. Kosovo je bilo u njegovom središtu, kada se Dušan nazvao „Imperatorom i autokratom svih Srba i Grka, Bugara i Albanaca.“

Smeškajući se, ali sa rukom na srcu, Nakalamić reče: „Spolja, ja sam samo mali kosovski političar. Ali, iznutra – ja sam Dušan.“

Samo nekoliko decenija posle Dušanove smrti, 1389. godine, vojska od nekih 25.000 Srba suočila se sa nadmoćnom Otomanskom vojskom na Kosovu polju i bila poražena – što mnogi Srbi smatraju slavnim porazom. Srbija se smanjivala pred nadirućom Otomanskom imperijom, koja ju je tokom nešto više od jednog veka zbrisala sa geografske karte. Ali – bitka na Kosovu je ostala da živi u srpskoj književnosti i pesmama, kao simbol borbe protiv strane vladavine.

Srbija je povratila nezavisnost u 19. veku i ponovo zauzela Kosovo u 20-om, tokom propadanja Otomanske imperije. Ipak, nekoliko vekova turske vladavine nisu samo izoštrile srpska osećanja progona, nego su ih i rasejala širom zapadnog Balkana. Na izmaku 20. veka, istorijske plime su se ponovo promenile propašću Jugoslavije. Mnogi potomci onih koji su bežali od otomanske vlasti vratili su se nazad u talasima, dodajući novo poglavlje priči srpskih stradanja.

Mali zaokret, koji može biti poznat onima koji poznaju slovenska imena – Tanić je Srbin. Kao i hiljade ostalih bosanskih Srba oko Sarajeva, Tanić je uzeo oružje u ruke protiv srpskih snaga koje su opsedale grad neposredno pošto se Bosna proglasila nezavisnom od Jugoslavije, 1992. godine. Pod tim okolnostima, versko nasleđe je značilo manje od toga ko je na njega pucao. „Napadali su moju kuću, a ako neko napada moju kuću – ja je branim.“

Ali, on je bio u manjini. Ostali bosanski Srbi, nevoljni da žive u zemlji u kojoj će dominirati bosanski muslimani, ili Bošnjaci, odabrali su borbu protiv bosanske nezavisnosti. Kontrolisali su arsenal JNA i zauzeli 70% Bosne u prvim mesecima rata, isterujući nesrpsko stanovništvo iz zauzetih oblasti. Cilj je bio da se teritorija očisti od velike, neprilagođene manjinske populacije nepogodne za uključivanje u ujedinjenu Srbiju.

U poznoj fazi rata, etničko čišćenje je degradiralo u jednostavni pokolj u okolini istočnobosanske varoši Srebrenice. Tu su bosanske srpske snage ubile možda 7.000 uglavnom bošnjačkih civila – muškaraca i dečaka – postrojavajući streljali neke, a progoneći druge tokom njihovih pokušaja da pobegnu. To je bila najkrvavija epizoda u Evropi posle kraja Drugog svetskog rata – a prema odluci Međunarodnog suda pravde – prvi slučaj genocida u Evropi posle holokausta.

Srebrenica je bila odlučujući događaj u modernoj istoriji Srba. Mada je sud kasnije odlučio da sama Srbija nije bila direktno umešana, bosanski Srbi koji su to izvršili doprineli su da se svim Srbima pripiše uloga krvožednih ubica – nanoseći nacionalnim interesima možda i veću štetu no što bi to mogli postići njihovi neprijatelji.

Kada se 1995. godine završio rat, kao i četvorogodišnja opsada Sarajeva ubrzo posle toga, Bosna je ostala manje-više jasno podeljena među etničkim grupama. Danas, mada većina ljudi na neki način živi mirno, etničke vođe se stalno svađaju. Bošnjački političari besno napadaju separatizam Srba i ratne zločince, koji su još uvek na slobodi, dok vođe Srba (37% stanovništva Bosne) bockaju Bošnjake retorikom o secesiji. U glavnom gradu – većina Srba je otišla u delove Bosne koje kontrolišu Srbi, dok je odande većina Bošnjaka otišla u suprotnom pravcu. Sarajevo još ima senku multietničnosti – Tanić i njegova muslimansko-hrvatska žena, Sanja, primer su toga. Ali, u stvari to je uglavnom homogeno muslimanski grad, koji ne liči na onaj koga se iz detinjstva seća Dragan Tanić.

U kafeu, u živahnoj ulici Ferhadija, svega par koraka od mesta gde su desetine civila tokom rata bile rastrgnute srpskom artiljerijskom vatrom, Tanić kaže: „Odrastao sam iza ćoška, tu mi sada živi majka. Ali, mogu ovde sedeti i dva sata i neću videti nikoga poznatog.“

Visoko nad ušćem Save u Dunav, u Beogradu, velika tvrđava Kalemegdan čuva brdo na kome su logorovali vojnici Rima. Kasnije, strane imperije koje su vladale ovom zemljom, koristile su tvrđavu kao pogranično utvrđenje. Ispod njega su zapušteno-elegantne ulice starog Beograda, sa tu i tamo još uvek zgradama u ruševinama posle napada NATO aviona tokom kosovskog rata pre deset godina. Na zapadu, preko Save je Novi Beograd, bezlična velika urbana mreža podignuta tu posle Drugog svetskog rata. A u predgrađu, nalazi se u zelenilu miran, mali logor – nekadašnji komunistički omladinski centar – u njemu su smeštene srpske izbeglice koje su pobegle iz novih država rođenih tokom raspada Jugoslavije.

Jedna od njih je Marica Štula, mala, mirna žena između 50 i 60 godina. Njen dom je bio Osijek, grad u Hrvatskoj, nekih 160 km severozapadno od Beograda, u kraju gde su pre više vekova austrijski vladari dali zemlje i verske slobode Srbima koji su bežali od otomanske vlasti – pod uslovom da ovi čuvaju vojnu granicu protiv Turaka. Do 1970-ih godina, kada je Štula zasnivala porodicu u Osijeku, obe carevine su već davno bile nestale, ali više od 600.000 pravoslavnih Srba (nekih 14% stanovništva) je živelo u rimokatoličkoj Hrvatskoj.

U tim danima, kaže Štula, niko nije vodio računa o tome ko je Hrvat, a ko Srbin. Jugoslavija je bila jaka i uspešna. Doživotni predsednik, maršal Tito, još uvek je u svojim sposobnim rukama držao vlast i svi Jugosloveni su bili jednaki.

Dakle, ona je smatrala neshvatljivim što su njeni susedi na zalasku Titove ere počeli da osluškuju trube nacionalizma u Beogradu i u hrvatskom glavnom gradu Zagrebu. Srbi su govorili o tome kako su ih nacistički saveznici, Hrvati, pre 50 godina zatvarali u logore smrti i na stotine hiljada ih klali. Pitali su se – spremaju li se sada novi masakri? Hrvati su pričali o progonima koje su u Jugoslaviji vršili srpski komunisti – koji sada kuju zavere da u srcu Hrvatske prigrabe stotine hiljada kvadratnih kilometara za Veliku Srbiju. Jugoslavija se teturala, a širom nje rasla je moć nacionalističkih političara, a život u Osijeku se komešao. Srbi su 1990. godine u drugom kraju Hrvatske proglasili nezavisnost, isterujući Hrvate iz njihovih kuća iz skoro jedne trećine Hrvatske. Onda je, u junu 1991. godine, Hrvatska izglasala otcepljenje od Jugoslavije.

Jednog dana, sledećeg meseca, zaplašeni sused, Hrvat, pojavio se na Štulinim vratima: neki surovi ljudi su mu naredili da pobije njenu porodicu ako odmah ne odu. Štula je rekla da to nisu bili dobri ljudi Osijeka, nego ljutiti ljudi iz unutrašnjosti – možda su i oni tako izgubili svoje kuće. Ukrcala se sa svoje troje dece u autobus koji je išao na istok, muž je došao za njom, a od tada više nije videla svoj dom.

Štula je bila deo prvog talasa. Još su do kraja rata za nezavisnost   Hrvatske, kada su hrvatske snage uz logističku i vazdušnu pomoć NATO zemalja osvojile otcepljene srpske oblasti, izbegle stotine hiljada njih. Stotine koje su ostale – uglavnom stari ljudi, bili su u tom finalu pobijeni.

U 2008. godini, Srbija je dala utočište skoro 320.000 ljudi izbačenih iz dalekih uglova nekadašnje Jugoslavije. Oko 200.000 njih je došlo sa Kosova. Tamo je Miloševićeva reakcija na NATO bombardovanje bio bizarni plan da od Albanaca isprazni velike delove oblasti. Kada je Milošević izgubio, i više od 850.000 izbeglih Albanaca se vratilo iz stranih izbegličkih logora, pobeglo je mnogo Srba, znajući da su postali zreli kao meta. Još više je oterano kasnije, uprkos prisustva inostranih mirotvoraca, koji ponekad nisu uspevali da reaguju kada su ljutite rulje napadale nenaoružane civile.

Ostali su došli iz Hrvatske – kao Štula, ili iz Bosne. Štula sa čežnjom priča o svom izgubljenom domu u Hrvatskoj, ali kaže da su stvari mogle biti i gore. Našla je posao kao kuvarica u „Delta sitiju“, novom luksuznom tržnom centru, koji je 2007. godine otvorio najbogatiji Srbin. Zahvaljujući ekonomskim reformama post-miloševićevskih vlada, srpska ekonomija se jako oporavlja, sa rastom koji poslednjih godina iznosi prosečno 7%. Lična primanja se brzo povećavaju, a tržni centar je svakodnevno pun. To je sigurno najbolje plaćeni posao koji je Štula ikada imala. Ali, ako bi uspela da uštedi pare i dobije EU vizu, planira da zauvek napusti Srbiju – da ode možda u Englesku, gde je njen najstariji sin uspeo da se upiše na koledž kao student.

Štula me je utešno potapšala po ruci, kada je čula za moju narodnost – kao da joj je žao što će mi saopštiti novost. „Amerika. Ne dobra. Ne dobra“, kazala je. Ne valja, ne valja. Zašto – pitala je, Amerika isteruje jadne ljude iz njihovih kuća na Kosovu? „Bil Klinton, ne dobra. Olbrajt, Rajs, ne dobra. Buš...“

Na omanjoj zabavi, jedne noći na splavu na Savi, u Beogradu, prekori su bili manje nežni, a osećanja povređenosti daleko sirovija. Dvojica mladića duge kose i crvenih lica su me pozvali da pogodim koliko tona osiromašene uranijumske municije je SAD bacila na njihovu teritoriju 1999. godine, i koliko slučajeva raka će nastati zbog toga. Jedan je upitao da li znam za srpske civile ubijene tokom američkog bombardovanja u kosovskom ratu? Nagađali su da to nije verovatno, jer američki mediji uspešno cenzurišu sav materijal u kome se Srbi ne pojavljuju kao nacisti ove ere. Otišli su i dalje u prošlost, razmatrajući tragedije oba svetska rata. Jedan od njih dvojice, koji je govorio engleski i izgledao kao urbani dvadesetogodišnjak bilokud iz Evrope – izgledalo je da je bio na ivici plača. Da li ja, u stvari, imam ikakvu ideju o tome šta su Srbi propatili?

U zapadnoj Srbiji postoji selo po imenu Šljivovica, što je srpsko ime za rakiju od šljiva, slivovitz – ime u anglofonim zemljama. To je jedan od niza alkoholnih pića od voća, koja se zovu rakija, i nalaze se u središtu socijalnog života Srba i drugih Jugoslovena, piće kojim se nazdravlja prijateljima i pozdravljaju gosti. Kako mi je seoski pop jednog jutra na Kosovu kazao, pošto mu je žena nalila malu čašu bistre tečnosti koje je sadržavala verovatno dosta više od 50% alkohola, dobra rakija je vatra u stomaku – a ne u grlu. Uz oči pune suza, pokušao sam da odglumim da mi je sav bol u želucu.

Ali, kako Srbija puzi prema članstvu u EU i usred harmonizacije njenih zakona po evropskim standardima, da li prava srpska rakija može preživeti? U EU je proizvodnja alkoholnih pića strogo regulisana u korist velikih destilerija, dok su najcenjenije rakije – kao ona popova, kućni proizvod.

Šljivovica je izgledala kao odgovarajuće mesto za nalaženje onih kućnih proizvođača rakije koji bi zazirali od pridruživanja Evropi. Ljudi koji su pili kafu u kafani pored puta, pokazali su mi uzani putić koji je išao uzbrdo.

Pored poslednje kuće na putu, bila su dvojica – jedan mlad, drugi star. Radili su nad garavim kazanom koji je izbacivao dim i slatko-kiseli štalski miris. Osamdesetdvogodišnji Ostoja Stanić je punio ognjište, dok je tridesetdvogodišnji Milan Panić sipao kofe fermentiranog voća u lonac. Posle pola sata, mešavina je počela da ključa i potekao je tanak mlaz alkohola. Sladak i slab – zove se meka rakija. Druga destilacija će ga dovesti na pravu jačinu. Upitao sam Milana Stanića da li bi EU birokratija mogla da mu zatvori njegovu malu destileriju.

Odmah je započeo na engleskom, kako bi još više podvukao svoje mišljenje: „Mi želimo EU.“

Pokazao mi je neku novu hrastovu burad – svako za po hiljade litara, blizu poludovršene betonske zgrade. Porodica Stanić se priprema da proširi svoj posao, kazao mi je. Jedan veći kazan je naručen. Milan je konsultovao poljoprivredne stručnjake o porodičnom šljivnom zasadu i istraživao je destilaciju na Internetu. Nacrtao mi je u vazduhu ispred sebe zamišljenu flašu i iscrtavao etiketu na njoj „Šljivovica iz Šljivovice“. Kako se zemlja približava ostatku Evrope, reče, otvoriće se nova tržišta, i ljudi koji su mogli naći samo industrijsku šljivovicu uskoro će moći da probaju pravu stvar. U kućnom podrumu, Milan je preko plastičnog creva nategao staru rakiju u dvolitarsku flašu. Namignuo je, „Morao sam to da naučim tokom NATO bombardovanja – to je bio jedini način da se dođe do benzina“. Ta tema je uvek tu, blizu površine. Onda mi je protresao ruku i požurio na venčanje jednog radnika porodične kafane.

Ostoja Stanić je ostao da pazi na kazan. Govorio je o ratu iz svoje mladosti i zapetljanim, bratoubilačkim podvizima dveju rivalskih grupa antinacističkog otpora: četnicima, koji su bili verni srpskoj monarhiji i komunistima pod vođstvom Tita – kasnijeg vođe Jugoslavije. Četnici su uobičavali da u okolini kolju ljude, reče. Tinejdžeru Ostoji, pravi heroji su bili Titovi partizani, koji su se u herojskoj borbi, osuđeni na poraz suprotstavili Nemcima u obližnjem gradu, Užicu. Ali, ja sam znao da su par sati vožnje odatle, neki stari ljudi koji će mi reći kako su Titovi borci tamo ubijali nevine ljude. To je bio savršeni odsečak srpske istorije – natopljen krvlju i hrabrošću, sa malo sretnih završetaka i neospornih istina.

Ipak, Ostoja Simić mi je samo držao čapras divan. Stvarni posao mu je bilo pečenje rakije. Dao mi je dvolitarsku flašu šljivovice, potapšao me po leđima kada sam pokušao da mu platim i nastavio da ubacuje drva u zadimljeno ložište.

(Prevod: Vasilije Kleftakis)

(http://ngm.nationalgeographic.com/print/2009/07/serbs/carroll-text)