Smrt parlamenta

Vođa Oktobarske revolucije Vladimir Iljič Lenjin je višestranački parlament slikovito nazvao „buržoaskom štalom“ i „buržoaskom brbljaonicom“. Sa takvim jasnim ideološkim stavom je i pristupio organizovanju države jedinstva vlasti, otvoreno prezirući podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i ukidajući višestranački parlament. Sva vlast boljševicima. Niko se nije mogao nadati da će drug V. I. Lenjin naći svoje fanatične sledbenike u današnjim demokratskim vlastima Srbije. Oni jesu „demokrate“ i demokrate ali mrze parlament iz dna duše. Sve bi, po njima, u Srbiji dobro funkcionisalo da nema parlamenta ili da je on uslužni servis vladi. Vladaćemo poput Lenjina, ali bez Lenjina licemerno sa demokratskom značkom na reveru. Nema tih uvreda i najgorih reči koje se nisu sručile na srpski parlament.

Moralna šamarčina

Skupština Srbije je „usko grlo“ našeg političkog života. Tamo se samo „svađaju“ i u opštu tu halabuku uklapaju se i izjave građana iz uličnih anketa koji uglas pljuju po parlamentu i po poslanicima jer znaju da je to poželjna i po njih krajnje bezopasna aktivnost. To je „pijaca“. Tu se „troše pare“, „naplaćuju putni troškovi i dnevnice“, „rasipa se“. Tu se „ništa ne radi“. Nema toga ko ne dreši kaiš i učkur kada treba ružiti Skupštinu. Na naše oči se najveće sluge i kukavelji kroz napade na parlament pretvaraju u tigrove i pobesnele risove. Oni koji se ulaguju, preže, predu i srećno kevću kada im udare fizičku i moralnu šamarčinu ili ih otvoreno javno ponize i zgaze kao opušak cigarete, najednom ne biraju reči kada treba diskvalifikovati Skupštinu Srbije. Znaju da to nema rđavih posledica. Bedne sluge diletantski glume slobodne ljude. Sada su napokon i televizijski prenosi sednica parlamenta dovedene u pitanje. Nezavisni javni servis neće da prenosi skupštinske sednice. Nezavisni javni servis ne prihvata obavezno uputstvo nezavisnog regulativnog tela RRA. RTS se, posle smene Cekića, više ne boji ni RRA. Duboki kompleks inferiornosti i sindrom samoponižavanja zahvatio je i poslanike i parlament pa pregovaraju sa direktorom i urednicima RTS-a i prave radne grupe umesto da predlože izmene zakona po kojima su prenosi rada Skupštine Srbije obaveza javnog servisa zbog čega on delom i ubira televizijsku pretplatu.

Ukidanje prenosa

Uzgred ta pretplata je postojala oduvek (a na ovaj način se preko strujomera naplaćuje od 1993-1994. a ne od od 2003.) i u Srbiji dok je nisu „revolucionari“ posle 5. oktobra ukinuli i doveli RTS u zavisnost od budžeta vlade. Mogli bi poslanici Skupštine Srbije da, recimo, zabrane na javnom servisu reklame posle 20 časova. Takva odredba važi u Francuskoj od nove godine. A u nekim zemljama su reklame na javnom servisu i državnim televizijama koje se izdržavaju od pretplate odavno zabranjene. Odluku o tome da se javni servis svede na dve nacionalne frekvencije doneli su oni koji i onda i danas odlučuju i predlažu medijskom zakonodavstvu na čelu sa, nekadašnjim SKJ izvršnim sekretarom, Radetom Veljanovskim, koji je u tranziciji postao i profesor na FPN! Te su odluke donesene i sprovođene u vreme samog vrhunca „demokratskih“ vlasti kada je Srbijom vladala „prva demokratska vlada u istoriji“. Niko sa RTS-a i iz novinarskih udruženja nije povodom ovog pogubnog predloga prozborio ni reč. Naprotiv, to je hvaljeno da ne može više biti. Među najviše uspehe petooktobarske „revolucije“ svrstavalo se ukidanje TV pretplate i ukidanje Trećeg kanala. Da su poslanici poslanici i da je parlament vrhovno zakonodavno telo pa i najviši organ vlasti možda bi mogao doneti takve promene zakona koje bi odvojile deo pretplate za rešavanje ovog problema stvaranjem parlamentarnog kanala sa nacionalnom frekvencijom ili bi se moglo pristupiti pregovorima sa privatnim televizijama sa nacionalnim frekvencijama o mogućnostima prenosa. Pa da delovi pretplate odlaze zainteresovanim televizijama. Šta će se dogoditi ako političke partije, baš kao nekada, pozovu svoje glasače da ne plaćaju pretplatu? Ili ako oni građani kojima je stalo do televizijskih prenosa rada skupštine samoinicijativno prestanu da plaćaju pretplatu i ne mogu da prihvate iz demokratskih razloga da postoji neko iznad parlamenta.

Televizijski prenosi skupštinskih zasedanja važili su kao najveće demokratsko dostignuće onda opozicionih, a danas vladajućih stranaka. Ono je samo u jednom kratkom periodu bilo odlukom Skupštine ukinuto i to posle tri poslanička fizička obračuna u jednom danu i jednog fizičkog napada poslanika na novinara.

Staviti u ruke pravo da odlučuju o tome šta je a šta nije važno u parlamentu i šta onda treba ili ne treba prenositi ljudima koji su i zagovornici i aktivisti najgore antiparlamentarne kampanje predstavlja drastičnu neodgovornost i glupost. Ne postoji nikakav nezavisni natparlament sastavljen od ljudi i naduvanih veličina koji su dokazane sluge i ulizice, onih koji „demokratski“ misle da je „parlament buržoaska štala“. Ni da su ti natparlamenti sastavljeni od znatno boljih ljudi ne mogu i ne smeju biti iznad parlamenta.

Opterećivanje rada parlamenta

Pa da bacimo, istine radi, pogled na rad našeg parlamenta u ovom sazivu. I da vidimo šta se u njemu stvarno dešavalo i nikako se ne može smestiti u oveštale propagandne antiparlamentarne stereotipe. Pitanje mandata poslanika Srpske radikalne stranke i raskol koji se u toj stranci odigrao je znatno opterećivao rad parlamenta. To je nepobitno. Ali do toga je došlo zato što se parlament sa svojim organima nije otvoreno izjasnio o ovom pitanju i doneo jasnu odluku. Umesto toga parlamentarna većina koja ćuti kao zalivena ističe da je to unutrašnje pitanje jedne stranke tj. SRS-a. Kako je moguće da je pitanje vlasništava nad mandatima ili tačnije problem vladavine prava postalo pitanje unutrašnjih odnosa jedne stranke? Postavlja se pitanje da li su poslanici vladajuće većine zakleti na ćutanje. Oni ne progovaraju i uglavnom ih nema u skupštini. Ne zna se zašta su oni uopšte i čemu služe. Doduše, neki su na važnim privatno-državnim poslovima protiv i mimo konflikta interesa koji ne priznaju. Jesu li oni puka glasačka mašina koja misli da je reč po jednog ministra i vlade, reč samog Gospoda Boga? Bore li se oni i zalažu li se oni za bilo šta? Imaju li oni neka uverenja? Nikada u istoriji parlamentarizma vladajuća većina nije ovoliko ćutala i držala se po strani. Ljudi ne progovaraju samo čekaju glasanje. Ćute kao pred klasnim neprijateljem ili borci za slobodu pred okupatorom. Nit se za šta zalažu niti bilo šta brane.

Na samom početku svog rada u ovom sazivu rečeno je da će otpočeti rasprava o Rezoluciji o kontinuitetu državne politike na Kosovu. I otada ni jedne jedine reči. To nije na dnevnom redu Skupštine Srbije. I onda pošto toga nema na dnevnom redu pod povredama poslovnika se vode rasprave o tom najkrupnijem državnom pitanju. To je jedina prilika da narodni predstavnici nešto kažu o Euleksu, puzećem sprovođenju Ahtisarijevog plana, formiranju oružanih snaga „nezavisne države“ Kosovo na teritoriji Srbije i mnogo čega drugog. I to se u Srbiji naziva „opstrukcijom rada parlamenta“! Ukidanjem povreda poslovnika i ukidanjem televizijskog prenosa građani Srbije i srpski narod će izgubiti mogućnost da bilo šta o ovom pitanju čuju iz najvišeg zakonodavnog tela.

Ni reči o krizi

Skupština Srbije je jedini parlament u svetu u kome nije bilo nikakve rasprave o svetskoj ekonomskoj i finansijskoj krizi!!! O tome ni reči. Da nema povreda poslovnika u Srbiji niko ne bi znao šta o ovoj našoj i globalnoj krizi misle poslanici. U američkom, i to, predsedničkom sistemu Kongres odobrava pakete mera za pomoć privredi, a u našem nazovi paralamentarnom sistemu niko i ne pomišlja da se o tom i razgovara u Skupštini. Da nije bilo povreda poslovnika javnost i Srbija nikada ne bi znali za enormna primanja raznih direktora i članova upravnih odbora javnih preduzeća. Ta bi se bezobzirna „legalna“ pljačka nesmetano nastavila. Da li i ova pitanja spadaju u „gubljenje vremena“, „nepotrebne svađe“ i „besposličarenje poslanika“?

Skupština je još letos ratifikovala državni ugovor sa Rusijom o gasnom i NIS aranžmanu. Od tog trenutka to je postao zakon, koji se mora poštovati, ali je on uporno bio osporavan od nekih poslanika koji su uz to uporno onim plačevno otužnim tonom ponavljali „Di su naši novci“? To nikome od naših mrzitelja parlamenta nije smetalo. Državni ugovor je potpisan tek na samom isteku minule godine. Da su prava pitanja države Srbije bila na dnevnom redu ne bi se o njima govorilo pod rubrikom „povreda poslovnika“ nego kako i dolikuje kao o tački na dnevnom redu i u pravoj raspravi. Sklanjanje sa dnevnog reda pitanja državnog budžeta, Kosova, Vojvodine i svetske i naše ekonomske krize govori jasno da će se ta pitanja rešavati iza leđa ne samo poslanika i Skupštine i mimo nje nego i mimo srpskog naroda i građana Srbije.

Bez prava odlučivanja

Kada je Skupština Srbije, posle kvalifikovane rasprave, prihvatila amandmane poslanika po kojima jeftinije cigarete treba manje da poskupe nego one koje su već skuplje i skupe na Skupštinu se diglo sve živo. Budžet nije oštećen ni za jednu jedinu paru ali Skupštini se osporava pravo da bilo šta odluči što se protivi dogovoru ministara i „Filipa Morisa“. Ne sme Skupština da odluči ništa što nije odobrio „Filip Moris“! Po spoljnjem nalogu, a zbog hapšenja Radovana Karadžića, Skupština nije radila mesec i po dana. Vlada je sa zakašnjenjem od 45 dana Skupštini dostavila Nacrt budžeta očekujući od nje da udarnički i po kratkom postpuku izglasa najvažniji državni akt, a po mogućnosti bez ikakve diskusije. Vlada i propagatori antiparlamentarne hajke i agresije polaze od toga da vlada u parlament šalje sveta pisma i božje zaposvesti kojima bi se poslanici mogli samo pokorno da dive. U isto vreme i na istim mestima, nezavisno od toga da li se radi o TV emisijama ili novinama, mogu se pročitati kritike rada i učinka pojedinih ministara. Na to svi imaju pravo sem poslanika Narodne skupštine Srbije! Novinari su za razliku od poslanika posegli za „konstruktivnom kritikom“. To što je Vlada Skupštini dostavila samo nekoliko zakonskih predloga koje ona nije razmatrala, nikoga ne interesuje. U jednom trenutku, na vrhuncu antiskupštinske hajke, u Skupštini je bilo jedva pet zakonskih predloga koji su čekali da stignu na dnevni red. To po urednicima i novinarima naših medija ne zaslužuje ni reč kritike.

Krunski argument naših antiparlamentaraca je da se u „Skupštini poslanici samo svađaju“. Pa, treba li poslanici da se ljube i izigravaju zaljubljenu „decu cveća“. Treba li opozicija da vlast tretira kao božanstvo. U kome se to parlamentu u svetu poslanici ne svađaju i ne polemišu. Pa čemu služi opozicija? Treba li je ukinuti? Bilo bi krajnje zanimljivo kada bi neko objasnio kako je moguće bez svađe pomiriti poslanike i stranke koje misle da „treba zaboraviti Kosovo“, da „treba priznati nezavisnost kosovske države“, da se „treba odreći 15 odsto srpske državne teritorije“, da se „protiv Ustava Srbije treba boriti do kraja“ sa onima koji ne misle tako i koji se sa ovakvim stavovima ne slažu, a uz sve to poštuju Ustav Srbije!

U istoriji parlamentarizma će biti zabeležene žestoke svađe između takvih šefova poslaničkih grupa kakvi su bili zapadnonemački socijaldemokrata Vener i njegov veliki protivnik demohrišćanin Štraus koji su često zbog međusobnih uvreda bili kažnjavani i isključivani sa zasedanja parlamenta. Da nije bilo „svađa“ i upornog „ratnog huškanja“ Vinstona Čerčila u britanskom parlamentu Hitler bi možda svojevremeno nesmetano pokorio Evropu i svet.

U žestokim parlamentarnim borbama se uspostavljaju političari i lideri. U parlamentu su nastali Zoran Đinđić, Čeda Jovanović, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Velja Ilić... Prošli su kroz parlament i takvi intelektualci kao što je bio Nikola Milošević ili književnici poput Brane Crnčevića... Vojislav Šešelj je kao jedini poslanik u parlamentu počeo da stvara danas najmoćniju stranku. Nema nijednog današnjeg pravog političara koji nije prošao kroz parlament kao „školu demokratije“ uključivši i Vojislava Koštunicu, Dragana Jočića, Borisa Tadića...

Ukidanje TV prenosa

Pred Skupštinom Srbije se, a i pred Srbijom, uskoro nalazi najveće državno iskušenje - Statut Vojvodine. Taj dokument dalje razbija Srbiju. U DS i koaliciji „Za evropsku Srbiju“ postoji raspoloženje da se taj Statut usvoji. Na oltar njihovog unutrašnjeg jedinstva oni će prineti i otcepljenje Vojvodine. Po najavama predsednika Tadića pregovaraće se sa „legitimnim predstavnicima Albanaca“, a to su oni koji su proglasili nezavisnost Kosova i koji sada kao Tači i Sejdiju obavljaju funkciju predsednika vlade i Republike.

O sudbini Republike Srpske i reviziji i kršenju Dejtonskog sporazuma neće ni biti reči, mada je Srbija garant tog međunarodnog ugovora. To kao ni druga već pomenuta državna pitanja neće ni biti na dnevnom redu, a pošto neće biti ni davanja reči po osnovu „povrede poslovnika“ predstavnici naroda u Skupštini neće imati ni priliku da bilo šta kažu. Neće biti prilike da bilo šta prozbore ni o eventualnoj prodaji „Telekoma“ ili EPS-a. Na dnevni red skupštine će stizati samo neka mnogo „važnija“ pitanja od ovih. I navodno će onda „naši građani živeti mnogo bolje“.

Upravo zbog ovih tema treba što pre, izmenama poslovnika i ukidanjem televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja, sprečiti bilo kakvu javnu raspravu i potpuno obespraviti Skupštinu. Nije ovde više reč o ukidanju televizijskih prenosa, nego o ukidanju Skupštine Srbije. U tome naše natparalamentarne vlastodršce podržava i takav velikan kakav je i sam Jelko Kacin!

Pojavljuju se i sve glasnije ideje da je potrebno smanjiti broj poslanika, bar za stotinu. Ovi naši antiparlamentarci misle da je neko to proizvoljno i onako „ofrlje“ došao do broja od 250 poslanika. Ne znaju ovi borci protiv parlamentarizma da se do tog broja došlo iz poštovanja tradicije, iz potrebe za ravnomernom regionalnom zastupljenošću itd. Njihova zalaganja imaju neku unutrašnju logiku jer oni svakim danom rade na smanjivanju Srbije. Što manja Srbija, manje i poslanika. Ako tom zalaganju pridružimo i razloge modernog i efikasnog poslovanja, lako bi mogli doći do optimalnog rešenja. Zasedaju samo šefovi poslaničkih grupa baš kao ovlašćeni predstavnici malih akcionara i lepo glasaju za predloge vlade bez diskusije. Ko ima većinu akcija, taj odlučuje. Nema amandmana, nema povreda poslovnika. Sve se odvija u maloj, toploj, udobnoj, lepoj prostoriji. Kamere snimaju, a RTS s odobrenjem njihovog nezavisnog i gore opisanog direktora i glavnog urednika prenosi „zasedanje“. Najviše pola sata treba da se pređe ceo dnevni red. Umesto glasanja podižu se pločice sa napisanim brojevima poslanika koje zastupa, ovlašćeni akcionar ili šef poslaničke grupe. Ovim načinom rada Skupštine naši građani bi konačno „živeli bolje“. Kacin bi se s tim odmah složio. Tako bi se počelo. Onda bi trebalo važenje izbora produžiti na osam godina. Zašto proveravati volju građana svake četiri godine? Skupo je. Onda bi sledili logični potezi koji bi konačno tu višestranačku demokratiju stavili na pravo mesto. Tu bi nam Kacin bio od velike pomoći i pri ruci. A tako bi ostvarili ideale druga Kim il Sunga - nema parlamenta. Pred poslanicima je Dragan Marković Palma kao kvalifikacioni ispit da umeju da „naprave bar jedan klozet“. Ko ne zna da napravi klozet ne može biti poslanik! Budući da se radi o lideru kome je EU najviše prirasla za srce očekuje se da se ovo kao „evropski standard“ i ozakoni.

Nezavisno od parlamenta

Srpska parlamentarna demokratija se u ovoj osobenoj viziji iscrpljuje izborom nezavisnih tela, agencija, javnih servisa, nezavisnih regulativnih komisija. Cilj je da u Srbiji sve bude nezavisno od parlamenta, na čelu sa vladom. Sva će se vlast koncentrisati u takvim i tim organizacijama. One i nevladin sektor koji, pored stranih propagandnih i obaveštajnih centara vlada plaća i izdržava, vladaće Srbijom. Sva će vlast biti preneta u te institucije i tu niko neće smeti da se umeša. Parlament lišen moći i uticaja neće moći da ih menja i Srbija će biti demokratska zemlja bez parlamenta.

Sve će biti nezavisno sem pravosuđa. To je krajnje jedinstven doprinos demokratske Srbije svetskoj demokratiji. Tu je u Skupštini donesen protivustavni zakon po kojem se krši ustavno zagarantovana stalnost sudske funkcije. Sve sudije i tužioci ponovo na reizbor i pred sud vladajućih partija. Dakle, sve je nezavisno izuzev pravosuđa! Naravno, sve ono što je nezavisno od parlamenta nije nezavisno od vladajuće stranačke grupacije. Od toga je sve zavisno i od toga sve zavisi. U Srbiji se stvara prava partijska država, uz nevešto prikriveni liderski predsednički sistem.

Nekolicina današnjih vlastodržaca, podržani medijskom propagandom, hoće da vlada bez parlamenta i protiv parlamenta i neće ni sa jednom demokratskom institucijom da deli odgovornost za učinjeno i neučinjeno. To je njihov izbor. Nije demokratski ali je izabrano od onih kojima se danas tako može i hoće. Dakle, između njih i naroda neće više biti nikakvih posrednika. Tako će biti i koliko sutra kada na vrhuncu ekonomske i društvene krize između njih i ogorčenog naroda neće biti nikoga i ničega. Samo oni i ogorčeni narod. Oči u oči. Pa ko šta ponese. I to van parlamenta. Onaj koji je to izabrao sigurno je izvršio ne samo loš nego i krajnje nedemokratski izbor.

 (Tekst je objavljen u Pečatu, broj 49)