Slučaj Udruženja „Ivo Andrić“ u Španiji - srpska kultura u službi antisrpskih predrasuda

Američki mislilac DŽozef Naj, tvorac termina i analitičkog koncepta „meke moći“, rekao je da je najbolja propaganda ona koja to, zapravo, i nije, a kredibilitet najbolji resurs toj i takvoj propagandi. Kako tu vrstu „meke moći“ razumeju i u praksi primenjuju  najnoviji počasni članovi kulturnog Udruženja „Ivo Andrić“, jedinog reprezentativnog udruženja Srba u Španiji, među kojima su i bivši ministar kulture Španije i bivši direktor Instituta „Servantes“ Sesar Molina i njegova supruga Mercedes Monmani, veoma bliski našem ambasadoru Danku Prokiću i osoblju Ambasade Srbije u Madridu, vidljivo je na tribinama koje organizuju u Udruženju i van njega, i sa kojih uz pomoć prezentacija knjiga i filmova autora iz Srbije, a ponekad i čisto neprijateljskih iz zemalja u okruženju, šalju antisrpske poruke. Tako se pod okriljem organizacije koja nosi ime srpskog nobelovca Ive Andrića, i uz učešće Srba u Španiji, umesto predstavljanja srpskog identiteta i kulture, šalju političke poruke potpuno suprotne nacionalnim interesima Srba i daje legitimitet idejama ljudi bliskih Socijalističkoj partiji Španije u kojoj su antisrpske predrasude najukorenjenije i čiji su članovi naši osvedočeni neprijatelji Karlos Vestendorp i Havijer Solana. I sve to po principu afirmacije i utemeljenja ideje – ako sami Srbi prihvataju i promovišu narativ koji je doveo do bombardovanja 1999. godine, onda celokupna politika prema njima s kraja prošlog veka ima opravdanje. Drugim rečima, onda Kosovo zaslužuje da bude nezavisno, Republika Srpska da bude ukinuta, a Srbija da ponese teret glavnog krivca za rat započet 90-ih u bivšoj Jugoslaviji, kaže izvor „Pečata“ blizak ovim krugovima upućujući nas na linkove koji svedoče o njihovoj umreženosti sa ideologijom atlantističko-soroševskih tink-tenkova u Španiji, koji u toj zemlji monopolišu javni diskurs o Zapadnom Balkanu.

Geopolitika zamenila književnost

Poslednji kulturni događaj u Udruženju „Ivo Andrić“ u Madridu, naglašava naš izvor, bilo je predstavljanje knjige Bonavia romanopisca iz Srbije Dragana Velikića 8. juna ove godine, u kojoj se autor bavi posledicama raspada bivše Jugoslavije.

„Udruženje Ivo Andrić broji tek sedamdesetak članova od ukupno tri hiljade Srba koliko ih ima u Madridu i verovatno još toliko u celoj Španiji. I bez obzira da li se ti Srbi slažu, ili se ne slažu sa stavovima autora Dragana Velikića, na koje niko ne može da mu ospori pravo, a koje je on izneo u knjizi Bonavia i na njenoj promociji, činjenica je da je dvostruki NIN-ov laureat 30. juna 2017. u prestižnom španskom magazinu Letras Libres, ultraneoliberalne i proameričke orijentacije koji izlazi i u Meksiku, dobio zapažen prostor. Naime, autor teksta Daniel Gaskon je iz razgovora sa Velikićem objavio odabrane citate, među kojima i jedan sa međunaslovom Srbija, u kome Velikić izgovara sledeću rečenicu: ’Ali, kao što sam više puta rekao, ne bih voleo da Srbija bude ruski Gibraltar na Balkanu.’ Novinar je, ne osvrćući se niti jednom rečju na Velikićevo umetničko delo, ili njegove narativne tehnike, drugi deo ove rečenice izvukao u naslov, jer smatra da je za čitalačku publiku u Španiji najvažniji piščev stav da ’ne bi voleo da Srbija bude ruski Gibraltar na Balkanu’. Naslov je, dakle, veoma karakterističan, više geopolitički nego književni, a pomenuti novinar Gaskon je prethodno za isti časopis razgovarao i sa direktorom madridskog pronatovskog tink-tenka ECFR i jednim od glavnih antiruskih lobista u Španiji Borhom Laserasom povodom njegove nove antisrpske knjige o Bosni, što verovatno nije puka slučajnost“, kaže naš izvor.

Zašto je prevedena i promovisana baš Velikićeva Bonavia, a ne neka od dve knjige koje su dobile NIN-ovu nagradu, Pečatovom izvoru nije poznato, ali pretpostavlja da su prevagnuli autobalkanizujući stereotipi kojima ovo delo obiluje, kao i da će to svakom čitaocu postati jasno iz druge važne rečenice koju je Velikić izgovorio kada je došao u Španiju: „Kad sam u Beogradu, osećam se kao u romingu.“

„Ovom rečenicom pisac nam, zaboga, sugeriše da on ne dolazi iz Beograda nego iz evropskog Zemuna. Nažalost, ’slučaj Velikić’ nije usamljen, jer se na tribine srpskog Udruženja Ivo Andrić u Madridu dovode uglavnom zastupnici ’građanističke’ i ’drugosrbijanske’ ideologije, čime se stvara lažni utisak njihove reprezentativnosti u Srbiji i srpskoj kulturi uopšte“, kaže sagovornik Pečata.  

Ali da paradoks bude još veći, počasna članica srpskog udruženja „Ivo Andrić“ i nosilac srpskog ordena za zasluge u kulturi Mercedes Monmani je 5. juna u prisustvu predsednice Udruženja “Ivo Andrić“ predstavila i promovisala i Knjigu o Uni bošnjačkog pisca Faruka Šehića, pripadnika 5. korpusa Armije Alije Izetbegovića i osvedočenog neprijatelja Srba koji su u Šehićevoj priči svi odreda „loši momci“.

„Mercedes Monmani, predstavljena kao ’stručnjak za balkanske književnosti’ iako ne govori nijedan jezik na kojima se ove pišu, predstavila je knjigu zajedno sa političkim analitičarem – saradnikom španskih atlantističko-soroševskih tink-tenkova Migelom Rodrigezom, prevodiocem knjige i sinom potpredsednika Udruženja Ivo Andrić, i samim autorom koji se uključio preko skajpa. Promociju je započela čitanjem odlomaka iz romana izostavljajući delove gde se izrazito negativno piše o Srbima i veliča ubijanje u ratu bez i trunke sumnje i autokritike (’Kad pucam, ne osećam grižu savesti... stvari su drugačije na ratištu: neprijatelj je neprijatelj. Ne može da bude čovek’). Promotorka je zatim upitala Rodrigeza kako je došao na ideju da prevede baš ovu knjigu, da li mu je to možda preporučio neko iz Bosne, na šta je ovaj odgovorio: ’Jedna drugarica Srpkinja, između dve rakije, preporučila mi je da prevedem ovu knjigu. Bila je ljuta što to još uvek nije urađeno. Gotovo me je prinudila da to uradim. Šehić ima objektivan smisao za stvari. Dokaz tome je što mu se sviđa austrougarski deo Sarajeva više od Baščaršije. U stanju je da izađe iz nacionalne kohezije.’ Na ovo se nadovezala Monmanijeva: ’Obrazovani i kulturni ljudi sa balkanskih prostora, pre svega, osećaju nostalgiju, grčevito se drže za ono što je bilo austrougarsko kao za deo prošlosti koji nije bio divlji... bila je to civilizacija u kojoj su poštovali Jevreje… za ovaj deo kulturnih ljudi ludilo je nastupilo posle. Šehićeva knjiga je trijumfovala u svim bivšim jugoslovenskim republikama zato što se ljudi poistovećuju sa njom’“... , svedoči izvor Pečata.

I seća se da je jedan od prisutnih upitao nije li preterano da baš svi Srbi budu negativci, na šta mu je Mercedes Monmani, tumačeći šta je pisac hteo da kaže, odgovorila: „Znate šta, pa i Andrić je pisao u stereotipima, uzmite samo ono nabijanje na kolac, ko zna ko je koga tu nabijao na kolac.“ Tako o Andriću i njegovom velikom delu priča počasni član istoimenog Udruženja, „bolja polovina“ bračnog para kojeg je predsednik Srbije Tomislav Nikolić na Sretenje 15. februara ove godine odlikovao Medaljom za zasluge u kulturi! Valjda zbog toga, Mercedes Monmani se potrudila da kulturni dodatak španskog dnevnog lista ABC, čiji je urednik njen prijatelj Alfonso Armada, dopisnik izrazito antisrpskog dnevnog lista El Pais tokom rata u Bosni devedesetih i autor nedavne knjige Sarajevo, u kojoj su, opet, Srbi prikazani kao glavni krivci, već 24. juna objavi njen prikaz Knjige o Uni napisan na osnovu „intervencije o nabijanju na kolac“ sa promocije. U ABC-u inače radi i još jedan bivši dopisnik Paisa tokom rata devedesetih, srbofobični sin nacističkog diplomate u NDH austrijskog porekla Herman Terč, kaže Pečatov izvor.

On napominje da ABC ima on-lajn čitalačku publiku od 11 miliona, a njegovo štampano izdanje polumilionsku. Po čitanosti je drugi dnevni list u Madridu. Pored toga, članak je opremljen fotografijom iskopavanja srebreničkih žrtava od strane istražitelja Haškog tribunala što je već tradicionalni dekor kad se piše o Srbima, a tu je i piščeva fotografija sa engleskim titlom „and I’m against killing“ (čovek koji je dobrovoljno otišao da ubija Srbe, i čak pripadnike svog naroda čije mu se političke ideje nisu sviđale, izjavljuje pred višemilionskim španskim čitalaštvom da je „protiv ubijanja“ – ali, eto, kad su Srbi u pitanju, što se mora, mora se). Izdavačka kuća La Huerta Grande, koja je objavila Šehićevu knjigu, uglavnom je orijentisana na beletristiku, ali štampa i eseje autora kao što su Migel Anhel Baljesteros, direktor CESEDEN-a, tink-tenka Španske armije, general blizak Socijalističkoj partiji Španije i zagovornik vojne intervencije u Libiji, te Arhemino Baro, dopisnik mejnstrim medija sa ratišta iz Donbasa, „ekspert“ za Ukrajinu i saradnik Instituta Hariman, ili venecuelanski antibolivarski pisac i esejista Huan Karlos Ćirinos. 

A kako su tribine Udruženja „Ivo Andrić“ postale mesto za širenje antisrpstva?

Počelo je sjajnom i svima prihvatljivom idejom da se u Udruženju „Ivo Andrić“ organizuju časovi srpskog jezika za decu Srba i decu iz mešovitih srpsko-španskih porodica koja bi svake godine recitovanjem pesmica o Svetom Savi pred njegovom ikonom negovala sećanje na prvog srpskog prosvetitelja. Srbe u Španiji ta ideja je izuzetno obradovala, jer su verovali da njihova deca tako neće biti „odnarođena“ od svoga jezika i kulture, i da će u budućnosti tako osvešten naraštaj biti najbolji pronosilac srpskih vrednosti i garant srpsko-španskog prijateljstva.

„Na Svetog Savu se, takođe, tradicionalno održava i Skupština Udruženja, koja je 2017. odložena na neodređeno vreme, ali je ovogodišnja svetosavska proslava iskorišćena da za počasne članove Udruženja budu proglašeni Sesar Molina i njegova supruga Mercedes Monmani. Zahvaljujući na počasti, Molina se ambasadoru i prisutnima, pred ikonom Svetog Save i mileševskog Belog anđela, obratio sa predlogom da se Udruženje pretvori u Srpski kulturni centar u Madridu i da njegov direktor bude Ana Milutinović, sadašnji predsednik Udruženja i službenik Ambasade Srbije u Španiji. Govoreći o tome šta bi, po njegovom mišljenju, trebalo da bude misija ovog kulturnog centra, Molina je rekao da ’ona treba da bude onakva kakva je bila i misija Gete instituta u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, koji je i osnovan kako bi pokušao da objasni da je Nemačka bila nešto drugo od onog što je bila’. Za mnoge prisutne je to poređenje Srbije sa nacističkom Nemačkom bilo skandalozno i neumesno, jer su to shvatili kao direktan poziv na denacifikaciju Srbije. Tako je prvobitna zamisao da se u Udruženju kultura nikako ne meša sa politikom propala, pošto je glavnim akterima upravo potrebno da Udruženje kao kolektivna organizacija Srba pod imenom Ivo Andrić daje legitimitet idejama i dnevnopolitičkoj agendi koje oni zastupaju i žele da promovišu. To su ljudi koji misle da Srbe treba denacifikovati, da je najviše Srbima potrebna dekontaminacija od nacionalizma i da to treba raditi preko srpske kulture. Dakle, jedino sa Srbima iza leđa oni mogu da skrenu pažnju javnosti na sve što pričaju i rade, i to je ’ključ’ njihovog delovanja. U suprotnom oni su samo jedno od mnogih, usamljenih mišljenja na koja niko ne obraća pažnju“, navodi naš izvor.

Filmski antisrbizam i nečasne uloge

Ukoliko država Srbija ne podrži povratak Udruženja „Ivo Andrić“ u Madridu na programsku orijentaciju usklađenu makar sa Predlogom strategije razvoja kulture koji je sama donela, njime će potpuno ovladati agenda Soroševog Fonda za otvoreno društvo, poručuje „Pečatov“ izvor iz Španije koji je svojim svedočenjem pokazao na koji način se kroz srpsku kulturu Špancima i ostalom višemilionskom auditorijumu španskog govornog područja sistematski plasira antisrpska propaganda.

Naš sagovornik, zapravo, na konkretnim primerima dokazuje kako je soroševska mašinerija predstavljanje Srba u Španiji uzela pod svoje, i opominje nadležne da su potcenili snagu i značaj koji za nju ima držanje pod kontrolom jedinog srpskog reprezentativnog udruženja u ovoj zemlji.

U prilog tvrdnji da se negativna slika o Srbiji plasira dovođenjem na tribine Udruženja uglavnom autora „građanističke“ i „drugosrbijanske“ orijentacije, on govori o filmovima čija je projekcija u Madridu bila u istoj funkciji.

„Tokom prve dve godine postojanja Udruženje „Ivo Andrić“ je u okviru organizovanja ciklusa srpskog filma i promovisanja srpskih filmskih stvaralaca učestvovalo u promociji ostvarenja „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića (februar 2014). Projekcija filma proizvela je izrazito negativan odjek po Srbiju i Srbe u visokotiražnom dnevnom listu „Mundo“ od 21. februara 2014, u kome između ostalog piše: „Zaplet (filma) podseća nas da je Beograd, srpska prestonica, bio mesto gde je, uz pomoć kvislinške Vlade, započeto masovno ubijanje Jevreja u okviru Holokausta planiranog od strane nacista.“ „Beograd je jedini scenario Holokausta koji nema nijedan komemorativni spomenik niti označeno mesto koncentracionog logora. Nikoga nije bilo briga za to.“ Na stranu da li je to bila namera reditelja ili ne, kod španskih medija koji se bave kulturom stvoren je utisak da je Holokaust započet u Srbiji, a da Srbija Jevrejima nije izgradila još nijedan spomenik! Beograd nema ni spomenik Jasenovcu, ali to niko ne spominje, kao da nije ni postojao. Uostalom, spomenici žrtvama fašizma bi trebalo da budu zajednički svima koji su od njega stradali: Jevrejima, Romima, Srbima i ostalima. Ako se pogledaju projekti koje finansira Uprava za dijasporu, nameće se zaključak da je Udruženje „Ivo Andrić“ jedinstven slučaj jer izgleda da samo njihova uređivačka politika ima za posledicu da se o Srbima govori na najgori mogući način“, zaključuje naš sagovornik.

U okviru programa Udruženja prikazano je potom i „Šišanje“ reditelja Stevana Filipovića, film čija je tematika aktuelnost neonacizma i rasizma u današnjoj Srbiji – zemlji koja je po nedavnom istraživanju Univerziteta Harvard „najmanje rasistička u Evropi“ – podseća „Pečatov“ izvor.

On kaže da je za njega i sve Srbe koji žive u Španiji, a i celom rasejanju, najveći skandal baš činjenica da se sve to radi parama srpskih poreskih obveznika preko Uprave za dijasporu Ministarstva spoljnih poslova koja je definisala smernice za učesnike godišnjeg konkursa za sufinansiranje projekata kao one koje svojim kvalitetom doprinose „čuvanju i negovanju srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta“ (,,Službeni glasnik RS“, br. 4/11 i 14/11), ali u ovom slučaju uopšte nisu ispoštovane. Sve to može da se vidi iz spiska sufinansiranih projekata Uprave za dijasporu, navodi naš izvor. I dodaje da je projekcijom srpskih filmova 2014. godine u organizaciji Udruženja „Ivo Andrić“ Srbija stavljena u negativan kontekst neonacizma i odgovornosti za Holokaust, sasvim neprimeren njenom ugledu, a umesto poželjnog poboljšanja njene slike u Španiji došlo je do jednodimenzionalne i vulgarne politizacije njenih kulturnih ostvarenja i proizvedena nepotrebna asocijacija na devedesete.

U Španiji je, po njegovom svedočenju, takođe, prikazan prošle godine i film „Krugovi“ Srdana Golubovića, sa tematikom rata u Bosni. Na tribinu posle projekcije bio je pozvan i Rade Aleksić, tragični otac mladića po kome je rađen film, a uz njega – što je već bio vrhunac apsurda – sedeo je i zatvorio festival politički analitičar i saradnik tink-tenka Esglobal.org Migel Rodrigez, koji je nekoliko meseci pre toga  promovisao dokumentarac o srpskom granatiranju Sarajeva, a čiji je protagonista takođe bio Srbin postradao od Srba. Time je sve prevedeno u kontrolisane i manipulisane političke stavove određenih interesnih grupa.

I jedan izuzetak od pravila

„Film „Enklava“ reditelja Gorana Radovanovića, srpski kandidat za Oskara 2015. godine, predstavlja izuzetak u odnosu na tink-tenkovski spisak „filmova za razumevanje Srbije“. On je u Španiji prikazan na insistiranje nekoliko članova UO Udruženja „Ivo Andrić“, koji su mislili da treba da bude viđen u ovoj zemlji jer je to redak film u kome su Srbi prikazani kao žrtve, a ne kao dželati, po uobičajenom stereotipu, i sa kojim bi španska publika mogla dodatno da se identifikuje. I taj film je prihvaćen, ali kad je trebalo da se prikaže u udarnom terminu (petak uveče) kao i sva druga ostvarenja, odlučeno je da se samo „Enklava“ prikaže dan ranije, sa obrazloženjem da nema termina. Međutim, u zvaničnom programu Kulturnog centra „Matadero“ gde je prikazan, a koji se objavljuje mesec dana ranije, petak 24. jun 2016. kad je trebalo da bude prikazan označen je kao slobodan dan. Prosto je neverovatno da to niko nije proverio, a kad smo pitali zašto je film pomeren, UO Udruženja se pozvao na mejl te institucije od pre pet meseci gde je rečeno da je termin zauzet, a da nije proverio da li se od tada nešto promenilo. Uprkos tome, bio je to ubedljivo najgledaniji film, sa prisustvom mnogobrojnih španskih vojnih lica koja su učestvovala u misiji na Kosovu. Igra je, dakle, očigledna, film „Enklava“ nije smeo da bude prikazan u udarnom terminu zato što Srbi u njemu nisu negativci, već žrtve. To se „kosi“ sa diskursom ovih ljudi i organizacija za koje su Srbi obavezno dežurni krivci i dželati za sve što se desilo u poslednjem ratu u bivšoj Jugoslaviji. Posle projekcije održana je tribina na kojoj su učestvovali reditelj Goran Radovanović i glumac Goran Radaković, koje je oduševljena publika „bombardovala“ pitanjima o separatizmu, smislu vojnih intervencija, pomirenju“...

Naš sagovornik napominje da ga posebno brine što iz Uprave za dijasporu srpskog MSP-a nema adekvatne reakcije koja bi sprečila zloupotrebu i politizaciju srpske kulture u Udruženju „Ivo Andrić“ u Madridu.

„Nama je prostor u španskim medijima veoma ograničen, jer ljudi o kojima govorimo pripadaju španskom političkom establišmentu koji sve drži pod kontrolom. Zato pozivamo sve Srbe da se učlane u Udruženje, kako bismo svi zajedno rekli „to ne možete da radite u naše ime, vi nas ne predstavljate, ne možete sa naših tribina da promovišete ideju o srpskoj krivici za rat u bivšoj Jugoslaviji jer većina Srba u Španiji to ne podržava“. Znači, dok god Upravni odbor ostane u nepromenjenom sastavu, oni će sistematski promovisati antisrpsku politiku umesto srpsku kulturu“, zaključio je sagovornik „Pečata“.

***

Iz MSP-a ni glasa

U nameri da saznamo da li Uprava za dijasporu zna i preduzima korake povodom navedenih događaja u Madridu, potpisnik ovih redova pozvao je Ministarstvo spoljnih poslova. Ljubazna službenica Uprave predložila je da na njen mejl uputimo kratko pismo „o tome šta želimo“, što je odmah i učinjeno, ali odgovora, niti bilo kakve informacije nije bilo ni posle devet dana. Na ponovljeni poziv usledio je odgovor da je pomenuta službenica bila odsutna, a dvoje njenih kolega saopštilo je da „Uprava za dijasporu nije nadležna da odgovori na naša pitanja, i da pismo uputimo pres-službi koja je zadužena za odgovor“. Od 21. septembra do danas iz MSP-a međutim nema ni pisma, ni glasa.

I posle više od mesec dana proteklih od objavljivanja duže verzije ovog članka u „Pečatu“, 29.09.2017 i 06.10.2017. ni Upravni odbor udruženja „Ivo Andrić“ niti Ambasada Srbije nisu demantovali nijedan njegov navod. Članovi Udruženja, srpski mediji i javnost izgleda nisu dostojni njihovog odgovora, jer – valjda kao i za španske antisrpske tink-tenkove – „Srbima nedostaje demokratska tradicija“. Štaviše, nastavljaju da na tribine koje organizuju pozivaju iste (ili sa njima na ovaj ili onaj način povezane) ljude.  Njihova meta je sada postao i sam srpski nobelovac, Ivo Andrić, koga – na 125. godišnjicu njegovog rođenja - proglašavaju za “prevremenog pristalicu ujedinjene Evrope»; njegovo jugoslovenstvo za «produžetak njegovog bosanstva»; Bosnu za «večnu metaforu ukradenog i izdanog suživota»; njegov prikaz Otomanskog doba kao «neosnovan» i «crno-beo», jer je to bilo «tolerantno, egzotično i privlačno društvo».