Rusofili i oni drugi

(Politika, 24.10.2009)

Nije lako ovih dana predsednici parlamenta Slavici Đukić-Dejanović. Optužuju je što se u parlamentu poljubila sa predsednikom Tadićem, a nije i sa predsednikom Medvedevom. Tek što je to odbacila, jer, kako kaže, ona bira sa kim će se ljubiti, stiže nova optužba protiv nje „neki poslanici nisu bili na balkonu u Centra Sava u vreme svečane akademije kojoj je prisustvovao i ruski predsednik, već su uspeli da siđu u parter i sedeli u četvrtom redu”. Optuženi Toma Nikolić još nije podneo pismeni izveštaj kako se snašao za četvrti red. Evo, ovim putem podnosim pismeni izveštaj da sam sedeo u petom redu partera, između dve državne sekretarke, Vesne Arsić i Snežane Lakićević-Stojačić.

Ne znam kako se gospodin Nikolić izborio za četvrti red, možda je i Kremlj posredovao oko toga, što se mene tiče ja u Centru Sava uvek sedim u prvom redu na centralnoj poziciji. Kad se bira „Mis Srbije”. Sada sam bio primoran da ipak prihvatim peti red, doduše, opet između dve divne dame. Akademija je protekla sjajno, predsednik Medvedev je zahvalio borcima NOB-a na borbi protiv fašizma, pozdravio je ratne veterane i osudio revizioniste istorije Drugog svetskog rata. Sa srpske strane borci NOB-a nisu spomenuti, kao ni veterani. A neki i u poodmaklim godinama došli su u uniformama, sa sve ordenjem. Skoro niko od domaćina nije im prišao da se sa njima i pozdravi.

I tako, pre početka svečane akademije reče mi državni sekretar gospođa Vesna Arsić kako je potpisala ugovor o saradnji Kurske oblasti i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Sjajno, pomislih i setih se Kurske bitke, poprišta najveće tenkovske bitke u istoriji sveta. Onda se prisetih da su ugovore potpisali i Ivica Dačić sa Sergejom Lavrovom, pa opet Dačić sa Sergejom Šojguom, pa Vuk Jeremić sa Sergejom Lavrovom, pa Slavica Đukić-Dejanović sa Aleksandrom Babakovom, to je taj opasni trenutak ljubljenja, pa gospodin Dušan Bajatović sa Aleksejem Milerom.

Gledam u Centru Sava dokumentarne snimke partizanskih jedinica i Crvene armije na ulicama Beograda 1944. godine i pitanje se samo nameće. Pa zar nijedan sporazum o vojnoj saradnji između Srbije i Rusije nije potpisan? Zašto?

Zašto na dočeku ruskog predsednika ispred Palate „Srbija” nije bio ministar odbrane Srbije gospodin Dragan Šutanovac? Zašto nije bio ni u delegaciji Srbije tokom razgovora sa ruskom stranom? Može li srpski protokol da ne uvrsti ministra odbrane u spisak onih koji dočekuju predsednika Rusije? Ako je to odluka ruskog protokola, hajde da nam se to i kaže. Ali ako je to odluka našeg protokola onda je to privatluk. To što je potpredsednik SAD DŽozef Bajden razgovarao u Beogradu sa ministrom odbrane, a ne i sa ministrom spoljnih poslova ne znači da sada predsednika Rusije ne može da čeka i srpski ministar odbrane. Jer ozbiljna država vodi računa o državnoj funkciji bez obzira na to ko je personalno obavlja.

Svejedno, u celoj lepezi srpsko-ruskih odnosa vojne veze su izgleda i najslabije. I Srbija i Rusija su članice Partnerstva za mir, pa bi upravo u okviru toga mogle vojno mnogo bolje i mnogo više da sarađuju. Da li je ruski vojni establišment „uvređen” srpskom orijentacijom na vojnu saradnju sa Nacionalnom gardom Ohaja, intenzivnim vojnim kontaktima s oružanim snagama SAD? Verovatno da jeste, jer koliko oficira i kadeta mi školujemo u zemljama NATO-a, a koliko u Rusiji? Disproporcija je ogromna. A zvanično smo vojno neutralni. Nezvanično, imamo status pridruženog člana. I Rusi smatraju da zapravo vojska Srbije ima sopstvenu spoljnu politiku. I onda jedna divna dama, državni sekretar gospođa Vesna Arsić mora da vadi stvar potpisujući ugovor sa Kurskom oblasti, što kod prosečno obrazovanog Srbina odmah izaziva asocijacije na tenkove i njihovu proizvodnju, a veterani kada to čuju verovatno i salutiraju.

Rusija je ohrabrila put Srbije ka EU. NATO nije ni spominjan, jer Rusija je zemlja koja ima iste vrednosti kao Evropa, ali ne i NATO. Kakav je stav Rusije prema stavu Srbije oko ulaska ili neulaska u NATO pokazuje činjenica da vojnih razgovora između Beograda i Moskve nije ni bilo. I da ih odavno i nema. Nije potrebno jasnija poruka. No, da svi naši rusofobi ne bi sada dreknuli „kako im je draža Srbija od Rusije”, a 1997. su bili čak i protiv ulaska država Varšavskog pakta u NATO, treba dakle istaknuti izjavu britanskog ambasadora u Beogradu „da ulazak u NATO nije preduslov Srbiji za ulazak u EU”. Da vidimo ko će da polemiše sa izaslanikom njenog veličanstva…

Dug je put do srpske samospoznaje. Sa maskama i bez njih dobro smo istrgovali sa Rusima. Jer Srbija je potrebna samo građanima Srbije.