Ruska karta

Protekle nedelje danima se licitiralo hoće li Rusi u četvrtak ili petak da nam uplate onih 400 miliona evra za NIS. Nekako je, hajde baš da preteram, to ličilo na očekivanje kad su Rusi iz pravca Smedereva krenuli ka Beogradu u oktobru 1944. da ga oslobađaju.

Otkud to da su male pare postale velika tema? Za sumu od 400 miliona evra Fudbalski klub Barselona mogao bi da proda napadački trio – Anri, Eto i Mesi, pa ispada da ova trojka vredi koliko i 51 odsto najveće srpske državne kompanije.

 Naravno, tih 400 miliona evra samo su cena ulaznice u srpska naftaška posla, ali kakvu ćemo predstavu da gledamo to još ne znamo ni mi, a ne znaju ni Rusi.

Evropa pogođena nedavnim nestašicama gasa okuplja se opet oko projekta „Nabuko”, gasovoda kojim se izbegavaju rizični partneri, oni koji nisu u Evropskoj uniji. Srbija je, rekao bih, blagovremeno pokazala interes da i nas taj „Nabuko” ne zaobiđe, a Rusi, kroz usta predsednika Medvedeva, govore ovih dana o intenziviranju projektovanja i radova na „Severnom” i „Južnom toku” gasovoda.

U tom smislu tih 400 miliona evra predstavlja već neki čip u igri za velikim gasnim stolom, gde se nadgornjavaju, pokeraški ledenih lica, moćniji od nas. To je jedan od razloga što se svako malo pogledalo na račun „gde pare treba da legnu”, kao što seljak u jeku suše gleda u nebo ne bi li video ima li oblaka i kiše.

Dobrom delu političke elite bilo je stalo da se Rusi, blagovremenim plaćanjem, pokažu kao pouzdan partner, jer to opravdava, makar psihološki, njihov potpis na ugovoru koji su mnogi ovde osporavali.

S druge strane, sirotinji je i komarac muzika, pa u tom smislu ovih 400 miliona evra donekle i donekad mogu da smire sunovrat dinara, a da guverner Jelašić ne zavlači svakodnevno ruke u devizne rezerve.

S druge strane, Evropa je zabavljena sopstvenom krizom, ekonomskom i političkom, oko ratifikacije Lisabonskog sporazuma. Teško je, naime, očekivati da se, ovih dana, nekih makar 400 miliona evra iz tog pravca uputi put nas.

Ali, od ljutnje zbog toga koristi nikako ne može da bude, a šteta je vidljiva i političkim amaterima. Krhki socijalni mir i kakav-takav razvoj Srbije, u vrlo neposrednoj budućnosti, obezbeđuje se najpre evropskom perspektivom Srbije koja bi privlačila strani kapital i ne bi terala domaći krupan kapital van zemlje.

Ako te perspektive budu pomračene, to će biti podloga za socijalni bunt koji bi možda i počeo, a sigurno bi se završio kao nacionalni fanatizam, kako uvek biva, čak i kad ima manje razloga za to nego što ih ima u Srbiji.

I na kraju, malo je verovatno da će bilo ko ozbiljan optirati na ekskluzivno rusku kartu. Takav projekt je ekonomski i politički neodrživ, makar zbog činjenice da je Rusiji najveći trgovinski partner upravo Evropska unija i da Rusi u njoj vide strateškog partnera i glavnog konzumenta energije na kojoj se uzdižu kao sila.

Malo je besmisleno da čučimo u ruskom ormanu dok Rusija deli postelju s Evropom, pa sve da su naši ugovorili i veću cenu za NIS.