Robin Hud iz Nemanjine

(NIN, 26.03.2009)

Ko bi pre samo nekoliko meseci mogao da pretpostavi da će Vlada Srbije rešiti da ispuni svoje predizborno obećanje i to na nagovor Međunarodnog monetarnog fonda. Da postane odgovorna u ovim teškim vremenima prema siromašnim građanima, kada već štednju nije otpočela smanjivanjem visokih zarada u svojim redovima. Velike javne potrošnje, prezaposlenosti u državnoj i javnoj administraciji, prevelikog broja poslanika, ministara, sekretara i pomoćnika, njihovih previsokih troškova...

Već u ova skoro tri meseca tekuće godine vlada je ustanovila da od naplate planiranih prihoda u budžetu nema ništa, te budžetski deficit mora da bude znatno veći od planiranog, a rashodi opet moraju da se smanje... Pa je požurila da od MMF-a zatraži pozajmicu od bezmalo dve milijarde evra, kako ova država ne bi dočekala ekonomski krah. I to samo nekoliko meseci nakon što su vlasti tvrdile da nema mesta strahu od recesije, te da ona neće pogoditi Srbiju onako kako je pogodila razvijene zapadne ekonomije.

Još nije jasno da li je ideja o porezu solidarnosti potekla od Međunarodnog monetarnog fonda, predvodnika neoliberalizma ili, pak, od ovdašnjih vlasti. Svejedno, tek većina ministara sa oduševljenjem je dočekala vreme solidarnosti u kome bi trebalo oporezovati one koji zarađuju nešto više od proseka. I to tako što bi oni koji zarađuju više od 50.000 dinara izdvajali mesečno 300 dinara, a oni čije plate su veće od 100.000 – 600 dinara.

I dok se javnost pitala kako je moguće da će vlada, koja je do pre nekoliko meseci, barem teoretski, insistirala na neoliberalizmu i slobodnom tržištu, sada, po ko zna koji put u Srbiji, ponovo kažnjavati vredne i radne, odluka je izgleda promenjena. U Ministarstvu finansija su brže-bolje izračunali da od poreza solidarnosti nema mnogo vajde, da je nemoguće sakupiti tih milijardu evra za pokrivanje budžetske rupe, pa je stigao novi predlog. Da se umesto zarada većih od 50.000 dinara oporezuju sve zarade; tačnije, one veće od minimalca.

Razgovori sa MMF-om pod velom su tajne. Predlozi o kojima jedna i druga strana pregovaraju samo sporadično dopiru do javnosti. U Ministarstvu za rad i socijalna pitanja nisu za NIN želeli da komentarišu predlog o takozvanom porezu solidarnosti. A nismo dobili ni odgovor koje će od, u javnosti pominjanih rešenja, biti usvojeno. Da li će porez solidarnosti značiti da će porez platiti oni koji zarađuju mesečno iznad 50.000 dinara ili će, pak, neoporezivi deo zarade podignuti sa sadašnjih 5.000 dinara na 12.000 ili 15.000, dok bi se ostatak zarade oporezivao umesto 12 sa 17 ili čak 20 odsto.

Osim zalaganja Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade Srbije zaduženog za socijalna pitanja, da se oporezuju bogati, a ne radnička klasa, jedino je još Slobodan Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija, nagovestio da će jedno od ovih rešenja biti usvojeno, ili pak kombinacija onih rešenja sa kojima su mediji spekulisali proteklih dana.

Ukoliko se predlog o povećanju poreza na zarade usvoji, na poslodavcima će biti da sami odluče da li će veću stopu poreza na zarade snositi oni, ili sami zaposleni. I šta mislite, ko će na kraju platiti ceh? Zaposleni u čije ime vlada podstiče solidarnost ili poslodavci koji ionako mesecima prete teškim uslovima, padom proizvodnje i neophodnošću da im se smanje troškovi poslovanja?

I pošto do sada, kada su neki poslodavci, neke kompanije, počev od ovih domaćih – stranih banaka, zarađivali ogromne godišnje profite, nije uspela da izmeni poreski sistem i poveća poreze na veće dobiti, vlada je rešila da to učini sada. U trenutku kada nema ni uspešnih kompanija, ni visokih profita. Samo onih koji i dalje posluju solidno i onih čiji računi su već u blokadi pošto nisu u stanju da izmire dugove.

Na to je brže-bolje podsetila i Unija poslodavaca smatrajući da je najavljeni porez poguban za privredu koja je ionako na kolenima. Oni kažu da će eventualna odluka o povećanju poreza na zarade naterati poslodavce da smanje plate, da isplaćuju zarade na crno i tako izbegavaju oporezivanje.

Aleksandar Stevanović, istraživač Centra za otvoreno tržište, protivi se bilo kom načinu oporezivanja, građana ili poslodavaca. „Ne mogu da verujem da država poseže za većim porezima i nametima na privredu u trenutku kada bi trebalo da je rastereti kako bi radila i proizvodila. Ovako će samo naterati poslodavce da smanjuju broj zaposlenih”, kaže Stevanović. On smatra da ni prvobitni predlog o porezu na zarade veće od 50.000 dinara nije dobro rešenje. „Država, znači, hoće da oporezuje ili kazni građane koji zarađuju više. Da oni postanu krivi za to što više rade, napornije, što rade možda dva ili tri posla, što su na bolje plaćenim radnim mestima. Umesto da smanji javnu potrošnju, da smanji svoje troškove, da smanji administraciju.”

Pored spasonosnog rešenja o porezima na zarade, vlada je, spekuliše se, došla i na ideju da zamrzne plate i penzije, kao i da smanji transfere lokalnim samoupravama.

Ekonomista Zoran Popov protivi se pregovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom i podseća da je upravo ekonomska politika kakvu vodi ova institucija i izazvala finansijsku krizu i recesiju. „Možda je trebalo prilikom prvih pregovora sa MMF-om tražiti maksimalnu pozajmicu, a ne sada. Bojim se da će Srbiji sve to izaći na nos. Posledice dogovora koji će ova država postići sa MMF-om biće pad zarada i životnog standarda, čime će teret te interne ekonomske stabilnosti pasti na pleća radnika. Nema tu ni 's' od solidarnosti. Povećaće se nezaposlenost, eskaliraće socijalne tenzije i beda, a na kraju ćemo imati pad agregatne tražnje i pad proizvodnje”, kaže Zoran Popov.

Pošto je razgovor sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda obavijen najvećim velom tajne, ne zna se ni šta će biti sa godišnjim porezom na dohodak građana. Prema jednoj verziji, postoje predlozi da se umesto oporezivanja godišnje zarade od preko milion i po dinara, porez plaća već na zarade veće od 600 ili 800 hiljada dinara. S druge strane, spekuliše se da bi država mogla da se odluči i da ukine ovo oporezivanje koje se, kako se može čuti, i ovako pokazalo kao neefikasno. Jer, osim što uvek ispadne da Srbija ima tek nekoliko stotina „milijardera”, ne tako retko i zvanično nezaposlenih, ono kasnijom kontrolom bude ustanovljeno da je skoro svaki treći izbegao da plati porez.

Da sve bude još crnje, upravo ti, sa godišnjim zaradama od preko milion i po dinara, moći će, na primer, da pazare u SOS marketu koji je ovih dana otvoren u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra. Samo ako imaju potvrdu Nacionalne službe za zapošljavanje da se vode na evidenciji nezaposlenih.Da su Srbiji neophodni SOS marketi, smatrala je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, pa je sa trgovinskim preduzećem „Jabuka” dogovoreno otvaranje prve u nizu takvih prodavnica gde će se namirnice kupovati jeftinije i do 70 odsto. SOS marketi, planirano je, otvoriće se u skoro svakom većem gradu Srbije, a ASNS najavljuje da će razgovarati sa opštinskim vlastima da pomognu obezbeđivanjem poslovnog prostora u kome bi se otvorile prodavnice. Ovoj akciji, prema njenim rečima, već su se pridružile Asocijacija malih trgovaca i Zdrava alijansa.

Kako je moguće da će hleb umesto 36 koštati deset dinara manje, da će mleko biti jeftinije za skoro dvadeset dinara, da će čaša jogurta biti tek desetak dinara? Kako se to isplati privatnom preduzeću „Jabuka”, a ne isplati nekom drugom? I nije li to dokaz da ukoliko se trgovci odreknu najčešće previsokih marži, cene u Srbiji mogu biti znatno niže i bez SOS marketa, odnosno da bi svaka trgovina mogla biti SOS market?

U „Jabuci” kažu da su marže za proizvode koji će se kupovati u SOS marketima smanjene sa 25 odsto na samo pet, te da te prodavnice neće imati zaradu, ali ni gubitke.

S druge strane, Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kaže da SOS marketi nisu nikakva srpska izmišljotina, da već postoje u razvijenim zemljama i zemljama okruženja i da tamošnji trgovci ostvaruju profit zbog povećanog prometa u takvim prodavnicama.

U SOS marketima prodavaće se isključivo domaća roba ograničenih količina upravo kako bi se izbegle preprodaje robe koja se tamo može kupiti. U „Jabuci” su već počele podele socijalnih kartica koje će omogućiti povlašćenim, dakle najugroženijim građanima da kupuju u SOS marketima. Pravo na socijalne kartice imaće zaposleni čija primanja ne prelaze iznos minimalne zarade od 15.150 dinara, zatim penzioneri sa primanjima ispod 20.000 dinara, nezaposleni, izbeglice i raseljeni, primaoci socijalne pomoći...

Ranka Savić dodaje da država tek treba da reguliše rad ovih prodavnica, ali i da je dogovoreno i formiranje komisije od predstavnika sindikata, pojedinih ministarstava i privrednih komora koja bi pratila i kontrolisala rad prodavnica.

U protivnom, vrlo brzo SOS prodavnice mogle bi biti zatvorene. Ne tako davno pomoć koja je preko Crvenog krsta ili Srpske pravoslavne crkve stizala socijalno ugroženima, raseljenim i izbeglim, završavala je u rukama prodavaca ili preprodavaca. „Nije sindikat kriv što Srbija nema socijalnu kartu. Što se ne zna kome zaista treba pomoć, a ko prima socijalnu pomoć a pri tom ima nekoliko nekretnina u svom vlasništvu. Takvu kartu je trebalo odavno napraviti, ovako sada ne možemo ništa. Možemo samo da se nadamo da će prodavnice zaista poslužiti onima najsiromašnijima kojima su i namenjene.”

I ovaj potez sindikata dočekan je ovacijama predstavnika vlasti, ali uz ogradu da se kupovina u SOS marketima ipak mora kontrolisati.

Samo, kako? Ako nema jasne slike o tome ko su korisnici socijalne pomoći, sa kim žive, da li i koliko imaju nekretnina u svom vlasništvu? Još gore je sa nezaposlenima na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Zbog sive ekonomije koju će, procenjuju ekonomisti, uvođenje poreza dodatno pospešiti, na evidenciji se nalaze i oni koji zaista ne rade i nemaju primanja, ali i oni sa zaradama daleko većim od republičkog proseka. A da. I oni za koje će Poreska uprava utvrditi da su najbogatiji u Srbiji, da godišnje, ne zna se od čega, zarade više od milion i po dinara.