Rivalitet zvezde i kokarde

(Politika, 4. 7. 2011)

Partizani i četnici ponovo su na nogama, opet se drže straže, ovoga puta na Adi Ciganliji, gde je nedavno otkriveno mesto likvidacije generala Draže Mihailovića. Pripadnici Subnora, ratni veterani, pohitali su ovih dana na „beogradsko more” kako bi lično nadzirali ekshumaciju ubijenih oficira i ministara Ravnogorskog pokreta i vlade Milana Nedića, pokazujući da rivalitet zvezde i kokarde i dalje traje.

Tim povodom u redakciji „Politike” gostovali su svedoci istorije, bivši načelnik Generalštaba JNA general Stevan Mirković (84) i predsednik Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini prim. dr Dušan Đukić (80), koji se, prateći oca, generala Svetomira Đukića, pridružio četničkom pokretu, a poslednju polovinu godine, sve do maja 1945, proveo je neposredno uz Dragoljuba Mihailovića.

Iako imaju sasvim suprotne poglede na ključna dešavanja 20. veka, obojica se slažu u pogledu jugoslovenstva. A kada je razgovor završen, zajedno su otišli jednim taksijem, prepirući se, ipak, jer su obojica želela da plate račun.

Politika: Da li mislite da je moguće pomirenje između četnika i partizana?

Đukić: Upoznao sam te ljude dok sam bio sa ocem 1943. godine, jer se on kao penzionisani general stavio na raspolaganje Draži Mihailoviću. To nisu bili ostrašćeni, ostrvljeni neprijatelji partizana. Oni su bili trezveni, aktivni oficiri, nije bilo te slepe mržnje koju sam ja primetio kod partizana kada smo uhvaćeni. Kod partizana nije bilo šanse za neko pomirenje, dok se sa četničke strane to govorilo. Dakle, pomirenje da, ali s druge strane je odbijanje.

Mirković: Pomirenje je davno izvršeno. Kralj Petar Drugi razrešio je Dražu Mihailovića dužnosti načelnika Vrhovne komande. Važnije je, međutim, što je mladi kralj u govoru 12. septembra 1944. godine preko Radio Londona pozvao Srbe, Hrvate, Slovence da se ujedine i pristupe narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. On se obraća i četnicima i poručuje da svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja, protiv interesa vlastitog naroda, koji se ne odazovu ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga. Kralj Petar poziva na pomirenje.

U mom vodu u Krajiškoj brigadi, kada smo krenuli na Sremski front, polovinu smo činili mi omladinci, a polovina ljudi koji su bili u četničkim jedinicama i koji su na ovaj poziv stupili u partizane. To je bilo pomirenje, pomirenje u borbi, ja sam bio na Sremskom frontu sa čovekom koji je bio četnik.

Đukić: Engleska vojna obaveštajna služba SOE, sa sedištem u Kairu, koja je bila sastavljena od komunista, predratnih članova partije, slala je takve dezinformacije. Most u Višegradu, na primer, Armstrong, koji je bio saveznički oficir kod Draže, lično je srušio, a uveče javlja Radio London da su partizanske snage oslobodile Višegrad. Telegrami koje je Draža slao vladi uopšte nisu dolazili do naše vlade ili su dolazili petnaestodnevno. To je bila smišljena akcija. Sve to je sada obelodanjeno kada su arhivi otvoreni. Prema toj propagandi, jedini borac protiv okupatora bio je Tito, a Draža je bio saradnik Nemaca.

Politika: Verujete li da su na Adi Ciganliji pronađeni Mihailovićevi posmrtni ostaci?

Đukić: Ne. Čuo sam da ste vi rekli, generale, da te kosti možda pripadaju nekom rimskom legionaru. Jeste li vi zaboravili 1914. i 1915. godinu, koje su borbe vođene na Adi Ciganliji? I koliko je Srba tu poginulo? Pa gde nađoste kosti legionara? Ne znam kako vam se to omaklo.

Mirković: Nije mi se omaklo, hteo sam da kažem da se tu ljudi sahranjuju vekovima, još od rimskog doba. Grobnica gde su Dražine kosti ne postoji. Suđenje Mihailoviću je počelo 10. jula 1946. godine, 15. jula završeno, on je osuđen na smrt, streljan...

Đukić: Sutradan, imao je pravo žalbe 16 sati.

Mirković: Ima to sve u arhivama. Informacija koju smo svi mi onda dobili to je da su Dražini posmrtni ostaci spaljeni, a pepeo rasut. To je učinjeno na osnovu rezolucije Ujedinjenih nacija, čiji smo bili član, donete na 32. zasedanju kojom se obavezuju članice UN da se posmrtni ostaci ratnih zločinaca ne sahranjuju nego kremiraju. To je sudbina i s Dražom. Zalud ga traže.

Đukić: Ovo što govori general o postupanju s posmrtnim ostacima, to je stara škola. Recimo, Ilija Birčanin, četnički vojvoda iz Balkanskih ratova, umro je u Splitu 1943. godine. I kada su takozvani oslobodioci došli 1944. u Split, oni su ga iskopali i bacili u more. Postupak je iskopati, uništiti posmrtne ostatke četnika, da li da se spali ili da se samelje, svejedno. Ja mislim da na Adi nije Dražin grob, sve je to uništeno, rastureno, ali bez obzira, na to, neka simbolika treba da bude.

Politika: Mislite na spomenik na tom mestu?

Đukić: Da.

Mirković: Apsolutno sam protiv te ideje, čak ni onaj kamen krajputaš Mihailović nije zaslužio. Nije bio čovek od akcije, nije se borio, zato su ga Englezi odgurnuli. Pošto je Draža u javnosti figurirao kao borac, oni se dosete i postave mu zadatak da poruši dva mosta 15. januara 1944. godine. On to nije mogao da uradi, taj veliki vojskovođa. Po nekim podacima, on je počeo da formira jugoslovensku vojsku u otadžbini maja 1941, a završio je krajem 1943. i ona je brojala, u to vreme, blizu 500.000 upisanih vojnih obveznika i oko 50.000 naoružanih boraca. Ta velika sila nije mogla da poruši dva mosta. Ta vojska je Drugi svetski rat prespavala, preležala. On je više Srba ubio nego Nemci. To je čovek koji nema nikakvog uspeha, rezultata. Uostalom, kome se predao komandant nemačkih trupa na jugoistoku, Aleksander Ler, Draži ili Titu?

Đukić: Što se tiče austrijskog kaplara, kasnije maršala Broza, i njegovih vojničkih sposobnosti, čudi me da vi kao školovani vojnik uopšte o tome možete govoriti. Sva njegova strategija se sastojala u tome da se opkoli borbenim jedinicama da bi sačuvao sebe. NOB se sastoji od četvorogodišnjeg bežanja od Nemaca. Što se tiče mostova, pristao je Draža da ih digne u vazduh, to je bila jedna proba da se eliminiše Mihailović, on je pristao, samo je tražio eksploziv, ali nisu mu dali. Prošli su i partizani iz Bosne celu prugu, mostove, nigde nisu ni pijuk zaboli, išli su samo da se s Rusima sastanu i uđu u Beograd s njima. Te velike bitke za vreme rata koje se uče u školi, to su katastrofe zbog Brozove vojničke nesposobnosti.

Mirković: Možemo mi da pričamo fragmente i sećanja, ali fakta su fakta. Taj, po vama nesposobni maršal, 1945. godine se nalazi na spoju dve velike armije, Crvene i anglosaksonske. Vojska koju je Tito formirao, oko 800.000 ljudi, vezuje ta dva fronta. Tito je bio spreman, on se za to pripremao. Draža, s druge strane, bavio se formiranjem vojske, a kao načelnik štaba bavio se, pored ostalog, razradom taktike da se vrše neprimetne sabotaže prema okupatoru. Sam Mihailović je više puta izjavio da nije dorastao tom trenutku.

Politika: Posle rata su se desila hapšenja, suđenja, likvidacije političkih protivnika. Da li mislite da to može da predstavlja prepreku u pomirenju?

Đukić: To nisu bila nikakva suđenja to su bile farse, uključujući i suđenje generalu Mihailoviću. Reč je o genocidu nad Srbima. O tome je pisala profesorka Smilja Avramov, o grobnicama nastalim posle zauzimanja Srbije od strane partizana. Ne postoji u Srbiji nijedan gradić koji nema svoju jamu. Bila je akcija da se one otkriju, ali to se ne radi. Ovo što se kao traži Dražin grob, to je zamazivanje očiju javnosti. Da je procesuiran genocid nad Srbima u Hrvatskoj 1945. godine, pitanje je da li bi i došlo do rata u Bosni, Srebrenice, za šta general opet krivi Dražu. Njemu je za Srebrenicu kriv Draža i kokarde. Pa ta kokarda nam je sada na zastavi, a zbog te kokarde se nekad dobijao metak u čelo.

Mirković: Priča o represiji 1944. godine je velika laž, posle 12. septembra i kraljevog govora. Bilo je represije, ali od strane odmetnika, četnika i ustaša, preko 20.000 odmetnika je bilo 1945. godine. Oko 200.000 ljudi je izgubilo građanska prava 1945. godine, ali oni su nastavili da šire mržnju, onu iz vremena rata. Partizani su hvatali i sudili zlikovce, a ne pošten svet. Gluposti su priče da su to bila suđenja ideološkim protivnicima. Jonić, na primer, ministar prosvete u Nedićevoj vladi, osuđen je na smrt streljanjem, a on je pozivao da se partizani utamane, bio je ratni zločinac.

Politika: A zašto je taj Jonić likvidiran? Zbog te izjave?

Mirković: Zato što je bio ratni zločinac!

Politika: Pa šta je uradio?

Mirković: Neću ja vama sad objašnjavati, uzmite listu ratnih zločinaca... On poziva da se „utamane”. Takve smo mi jurili, a ne pošten svet. Avnoj je 21. novembra 1944. doneo zakon o amnestiji, kojim su amnestirani svi pripadnici JVO i hrvatski i slovenački domobrani. I tu su napravljeni neki izuzeci, koji se odnose na Srpsku državnu stražu, ljotićevce, ustaše... Posle toga Vladislav Ribnikar upućuje pismo Titu u kome ga obaveštava da je raspoloženje u Beogradu posle amnestije izvanredno. I dodaje: „Svi smo ovde pomalo šurovali s Nemcima“. Podsećam da je 9. maja 1945. nemački komandant u Jugoslaviji general Ler potpisao kapitulaciju nemačkih trupa, čuvene grupe armija E. Ler se predao kod Dravograda i doveden je u Beograd, gde je osuđen na smrt zbog bombardovanja Beograda 1941. godine.

Đukić: A da li je suđen onaj koji je na Uskrs, 16. aprila 1944. godine bombardovao Beograd, kada je izginulo više ljudi nego 6. aprila 1941?

Mirković: To vi bolje znate, to su vaši saveznici...

Đukić: To je Koča Popović naredio, tražio.

Mirković: To nije tačno!

Đukić: To je notorna, poznata stvar da je Koča s Meklinom uživao kada su bombardovani Leskovac, Niš, Beograd. Vi morate znati da je tako bilo.

Mirković: To nije tema. Šta vi meni pričate o tome, ja sam doživeo to bombardovanje, držao pleh iznad glave.

Đukić: Uveče posle bombardovanja Beograda, Radio London je javio da su savezničke snage izvršile vazdušni napad na Beograd s toliko i toliko aparata, i bacili toliko tona bombi. I da je bilo je po nalogu vrhovnog partizanskog štaba.

Mirković: Ma, to nije tačno.

Đukić: Ja sam to lično slušao na Radio Londonu. Vi ste držali pleh, a ja sam slušao radio. I to je urađeno da sruše Beograd jer nije bio komunistički! I još da vas pitam, generale – što prebiše vaši Krajišnici vojvodu Bojovića?

Mirković: Nemojte vi mene ništa da propitujete, ja vas ništa ne propitujem.

Đukić: Kažete da nije bilo represalija, a partizani su upali kao besni psi u Beograd, uvukli se za ruskim tenkovima. I zašto prebiše vojvodu Bojovića pobogu, čoveka koji je oslobađao Beograd?

Mirković: To su pojedinačni slučajevi, vi živite od tih pojedinačnih slučajeva.

Đukić: I 30.000 ljudi je pobijeno tada.

Mirković: Nemate još nijedan grob koji je otkopan i gde je utvrđeno ko je tačno ubijen.

Đukić: Pa to i ja vas pitam, zašto se ne otkopaju ti grobovi? Zato, kada se pita da li smo za pomirenje ili ne, mnogo više bi trebalo da oprosti ova strana koja je bila protiv komunista. Međutim, s Novog Beograda imate partizanske borce koji neće ni da čuju i to uglavnom nisu borci iz Srbije.

Mirković: Da vam kažem nešto, Draži nisu presudili ni Tito ni partizani. Draži je presudio narod njegov, njegov kralj i njegova vlada. Prvo ga se odrekao kralj, odnosno vlada, a kada je došao ponovo u Srbiju da traži podršku, onda mu je narod rekao „idi tamo odakle si došao, dosta si nam štete naneo“. Nisu svi u JVO bili kao Draža, većinom je to bio pošten srpski seljak, koji je čekao da ga neko pozove u rat. Ali, nije dočekao. Mi smo i u toku rata primali zarobljene četnike i domobrane u partizane. To je bila najhumanija vojska na svetu!

Đukić: O, bože... Pa, ubijali su koga su stigli.