Reakcije na otvoreno pismo urednika NSPM

Povodom "Otvorenog pisma predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije"

Da se pismo naših urednika Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića imalo rašta i roditi pokazala je činjenica da je sajt Peščanika, u jednom trenutku, imao na naslovnoj strani tri teksta njemu posvećena! Tri neumorna pregaoca i verna pratioca NSPM-a – T. Pančić, Lj. Živkov i, naravno, S. Basara – ni ovog puta nisu propustili priliku da nešto sroče na NSPM temu, pa makar to bilo i pitanje zajedničke fotografije ili dilema da li dvojica čine grupu. Prenosimo, samo za izdržljive.

Teofil Pančić: Marks, Englez i Lenjir

Komentatori koji žele da ostave utisak učenosti rado se, u bilo kojoj prilici, pozivaju na onu misao Karla Marksa kako se događaji u istoriji odvijaju na malko čudan način: premijerno kao tragedija, reprizno kao farsa. Tako je, dakle, govorio Marks (deo znamenitog trija «Marks, Englez i Lenjir», a sve po Vujici Rešinu Tuciću, pre koji dan preminulom novosadskom pesniku, jednom od prvaka vojvođanske neoavangarde). Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović odviše su ophrvani državotvornim brigama da bi uočili bilo kakvu farsu na vidiku: oni misle da nam se upravo dešava strašna tragedija, a ta se tragedija zove Statut Vojvodine. Naime, Statut je po njima prvi krupniji korak u jednom procesu koji će valjda zakonito dovesti do nestanka jedne države (Srbije, u granicama u kakvim je znamo), i nastanka druge (Vojvodine, dakako). Pa dobro, svako ima pravo da se bavi predviđanjem budućnosti, sve dok to ne naplaćuje kao vračara, manipulišući ljudskim strahovima i nadama.

O «Otvorenom pismu predsedniku Republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije» koje su četvororučno komponovala dvojica prvaka NSPM-trusta već se u javnosti dosta govorilo. Pismo je upućeno pred samo usvajanje Statuta i pratećeg Zakona o nadležnostima Vojvodine, mada je odavno bilo jasno da postoji parlamentarna većina za njih, kao i nedvosmislena politička volja da se s time napokon završi, to jest, da se konačno usvoji ova, znatno okrnjena verzija Statuta. Otuda je jasno da autori nisu mogli računati na nekakvu «praktičnu» političku korist od svog čina, čak i kad bi bilo moguće da parlament jedne zemlje u poslednji čas preplašeno opoziva svoje odluke zbog dubljih ili plićih strepnji i sumnji dvojice univerzitetskih nastavnika. Ispada, otuda, da je ova akcija više na tragu onog «rekoh i spasih dušu svoju»... Pa onda nije čudno ni da se Otvoreno pismo završava parastarozavetnom proročkom grmljavinom: «ne možete reći da niste znali i da niste na vreme upozoreni».

E sad, sva ona već izanđala «antistatutna» opšta mesta koja su posejana uzduž i popreko ovog Otvorenog pisma ne bi zavređivala nikakav komentar: sve je već rečeno sa obeju strana, cela je priča već dosadna, nema tu više nikakvih pomeranja, niti je više ikoga moguće ubediti da promeni već formirano mišljenje, na ovu ili onu stranu. Ali, ima u Antonić-Vukadinović pismu jedan argumentacijski sloj koji nisam zapazio kod drugih, i koji je zanimljiv i intrigantan za pretresanje. Naime, autori drže da postoji jedan neotklonjivi «strukturni» problem zbog kojeg je svaka iole «jača» autonomija Vojvodine pogubna po Srbiju kao državu: «Današnja Srbija je isuviše mala zemlja za 'region' kakva je Vojvodina. Srbija (bez Kosova) ima 7.5 miliona stanovnika. To znači da njeni regioni treba da imaju najviše 800.000 stanovnika. Utemeljenjem državolikog entiteta od 2,0 miliona stanovnika severno od Save i Dunava, unutar Srbije se stvara jedan para-državni organizam i – slično Ustavu iz 1974. – u same temelje države postavlja neka vrsta tempirane institucionalne bombe sa odloženim dejstvom. Ova glomazna etatizovana struktura, u svakom slučaju, nije i ne može biti ona toliko potrebna demokratska decentralizacija, a još manje funkcionalna regionalizacija zemlje, za koju se izdaje.» Pred kraj svog pisma, A. & V. predlažu lek i za ovu boljku: decentralizaciju i regionalizaciju treba «preneti na manje i funkcionalnije regione – poput Srema, Banata ili Bačke – koje treba što pre formirati».

Šta smo, dakle, ovde imali? Vojvodina je, sa dva miliona ljudi, zamašnom teritorijom, ekonomskom moći i resursima svih vrsta, malko odveć velika i jaka za ovu i ovakvu Srbijicu. Pa, šta onda da radimo s takvom i tolikom Vojvodinom? Da je preventivno razdrobimo, najbolje na tri dela, tri srca junačka: Srem, Banat i Bačku. Pali li vam se lampica: na šta vas ovo podseća? Antonić-Vukadinovićev predlog naprosto je doslovni «plagijat» onoga za šta su srpski nacionalisti još od ranih sedamdesetih optuživali SFRJ vlast: da je smatrala da je Srbija odviše velika i jaka unutar jugoslovenskog konteksta, i da je zato treba nekako sapeti, recimo, razdrobiti je na tri dela (»Užas» plus dve pokrajine, de fakto nezavisne od republičkog, mada ne i od federalnog Beograda). Nisu li nam ti ljudi dvadesetak godina probijali uši da je nezvanična, ali delatna parola poznog titovskog (Ćosić bi rekao: brionskog) režima bila «slaba Srbija – jaka Jugoslavija»? E sad, kad nikakve Jugoslavije više nema, NSPM prvaci predlažu to isto, samo što sad, u kontekstu Srbije kao samostalne države, geslo glasi: «slaba Vojvodina – jaka Srbija»...

Kako se okončalo ono prvo? To bar predobro znamo: tragedijom. Kako će se okončati ovo drugo? Ako budemo imali sreće i pameti – farsom. Eto, Marks, Englez i Lenjir još mogu nečemu da nam posluže.

Peščanik.net, 01.12.2009.

Ljubomir Živkov: Imaju li Vukadinović i Antonić neku zajedničku fotografiju? Dokle da se delimo?!

Vodeći srpski politički mislioci koji nisu sad više ni novi Antonić i Vukadinović (alphabetical order) poslali su otvoreno pismo Skupštini Srbije te predsedniku Tadiću o kome ne znam baš je li epistoli posvetio dužnu pažnju, sutra leti u Brisel, u utorak ima zakazano kod sudije za prekršaje...

Uglavnom su teoretičari blagovremeno, pa neka je i u poslednji minut, uzviknuli „dršte Vojvodinu“ (nadnaslov njihove poslanice je „Srbija među ustavima“), pojam autonomije mutan im je jednako kao njihovom saradniku Živadinu, javilo se dva miliona čitalaca koji su listom protiv daljeg komadanja Srbije, kidanja njenog tkiva, „hvala vam što postojite“ opšti je ton nepodeljene podrške, protivnici autonomije danonoćno stražare na sajtu NSPM bodreći naučnike da se snagom uma suprotstave galopirajućoj secesiji, čitam malo šta publika zbori, pa se vraćam izvornom tekstu, dekoncentriše me što su pisci ovog neverovatno složnog eseja svak na svojoj fotografiji, razdvojeni u prostoru i vremenu: Vukadinović iz svoje mislim apsolventske faze, Antonić u svojoj savremenoj verziji, u besmrtnom ruhu profesora univerziteta, braon somotskom sakou, ako me rever ne vara, i majici sa rol-kragnom, ako me vid ne vara, pa zar vas dvojica nemate zajedničku fotografiju?! Dva momka koje dva udaljena vojna odseka pošalju u istu četu slikaju se zajedno kad prvi put izađu u grad, vas dvojicu publika prima kao Nikoletina Marksa i Engelsa, a istrajavate svak u svom okviru?!

Setimo se učenja Živadinovog: „Prvo je pitanje – otkuda pokrajini granice i procedura za njihovo menjanje?! Granice označavaju teritoriju na kojoj se vrši suverena vlast, na kojoj deluje aparat sa monopolom prinude. Može li pokrajina imati monopol prinude? Logično je da ne može, ali onda pokrajina ne može imati ni granice...“ Zaista, što duže gledam diptih na sajtu, Vukadinović mi sve više liči na Vojvodinu koja kanda odlazi u neprimekjenost, Antonić simbolizuje Srbiju kojoj od kakve su koristi granice i monopol prinude ako Vukadinovića nema!

Peščanik.net, 30.11.2009.

Svetislav Basara: Ustanove

Da sam na mestu Borisa Tadića, dobro bih se zabrinuo. Nije mala stvar, Vukadinović i Antonić izdali zajedničko saopštenje. Ova dva inokosna poslovodna organa obično rade na istom poslu, ali odvojeno. U njihovom žargonu - objektivno i nepristrasno. Ali kada se situacija usložni, kada istorijske okolnosti nalože strogost, evo dvaju delija gde udružuju energije, pa zašilje pera i odašalju encikliku.

Ova poslednja se zove: "Otvoreno pismo Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića Predsedniku republike i poslanicima Narodne skupštine Srbije".

Branim republikansko pravo da svaki građanin, kad ima neku primedbu, osnovanu, neosnovanu, svejedno, uputi dopis prezidentu. I sam sam ga, grešna mi duša, u par navrata koristio. Lepa je to i teško izvojevana sloboda, ali „da li će sloboda znati da peva ko što su sužnji pevali o njoj“, to je već metafizičko pitanje.

Svi znamo da, kada neki „građanin“ iskoristi ustavno pravo pa otvori srce predsedniku, to u najboljem slučaju posluži kao dobar predmet za sprdačinu šalabajzera i šalabajzerki koje je prezident okupio na (tuđem) dvoru u kome se baškari. Opet velim: veliki je pomak što se uopšte može pisati predsedniku; bilo je hadžija koji su stisnuli petlju pa slali pisma drugu Titu i završili u konzervi mesnog nareska. Ne treba preterivati u očekivanjima. Ali ne treba otići u drugu krajnost, pa bataliti dopisivanje sa vlastodršcem. Tiha voda breg roni, znate valjda na šta mislim.

Što će reći: Vukadinović i Antonić imaju svako pravo na rečenu rabotu. No, kada se poslanica potpiše dvoimeno, Vukadinović i Antonić, to mene, da prostite, podseća na grupnjak. Da li mi, konzumenti otvorenog pisma, treba da shvatimo da su Vukadinović i Antonić (ne ide abecedno ni azbučno, da se zna ko je glavni) nekakav entitet, institucija srpskog naroda, diumiviri, dobri duhovi, ko zna šta se tu hoće? Biva da se dva autora udruže u sastavljanju kakvog sočinenija; bude pokatkad iz te rabote nešto vredno čitanja, ali najčešće od tog posla ništa. Da li uradak narečenog dvojca, kojeg bih najbenevolentnije mogao opisati kao Koštuničinu izjavu za štampu, zahteva četiri ruke?

Da ne bude da sam prznica, i Jorgos i Ruho imaju sva prava da nenavide vojvođansku autonomiju. Imaju neotuđivo pravo da priviđaju secesiju, rasparčavanje i najnoviju halucinaciju - nekakvu brionsku Srbiju. Aman, gospodo, svoje stavove potpišite imenom i prezimenom. Pa onda pripretite prezidentu: „Od te odgovornosti pred istorijom, pred precima i potomcima, ništa vas neće moći amnestirati. Tim pre što ne možete reći da niste znali i da niste na vreme upozoreni.“

Opet kažem, ne bio ja u Tadićevoj koži, pogotovu što su naučnici uz upozorenje okačili i slike, obraz u obraz, pa ti Borise vidi smeš li se oglušiti o vapaj dvaju pravednika, a ako Bog i Koštunica daju i ustavne kategorije „Vukadinović i Antonić“.

Sad, ako načelo sabornosti i kolektivizma nalaže da naučnici ignorišu najordinarnije laži tipa „autonomija je smišljena da bi se ukinula ćirilica“ iako u statutu Vojvodine crno na belo piše da je „službeno pismo u Vojvodini ćirilica“, nemojmo se začuditi kad jednoga dana Vukadinović i Antonić u nekom maju izdaju saopštenje da je u stvari decembar.

Lipe cvatu, behar miriše, ali rekli Vukadinović i Antonić. Oblačite kapute. Živela Srbija.

Peščanik.net, 30.11.2009. (Preneto iz lista "Danas")