Rasprodaja srpskih medicinara za nemačko tržište rada

Nije kriv onaj koji je dva ovna izjeo, već onaj koji mu je dao.

(narodna poslovica)

Poslednjih meseci poslodavci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti su neskriveno počeli da vrbuju nesvršene srednjoškolce direktno po učionicama, a sve uz saglasnost direktora škola, neretko i samih roditelja. Štampa prenosi da agencije posećuju kako državne tako i privatne medicinske škole i da učenicima predstavljaju programe za rad i odlazak u Nemačku, nudeći im posao već nakon završetka srednje škole, a uz to je zainteresovanim đacima obezbeđen i besplatan kurs nemačkog jezika. Uglavnom se traže negovateljice i medicinske sestre, đacima se daju flajeri na kojima piše kojoj agenciji mogu da se jave, koji su uslovi, kolika je plata i gde bi mogli da rade. Postavlja se pitanje da li je država Srbija saučesnik u ovome? Krenimo redom…

Mediji već godinama unazad izveštavaju o velikom broju medicinskog osoblja koje napušta Srbiju u potrazi za boljim uslovima rada i većom platom. Iz Srbije odlaze kako lekari tako i medicinske sestre, a glavna odredišta su Nemačka, Norveška, Emirati i Katar. Za razliku od lekara koji u najvećem broju kreću put Norveške, medicinske sestre odlaze u Nemačku gde veoma lako dolaze do posla negovateljica u domovima za stara lica. Najbolji prolaz imaju medicinske sestre sa višom medicinskom školom s obzirom da najbrže i najlakše dolaze do posla i nostrifikacije diplome. Do tada rade kao bolničarke, a čim polože B2 nivo nemačkog jezika i završe praksu, postaju nostrifikovane medicinske sestre sa većom platom i boljim uslovima rada.

Odliv medicinskih radnika iz Srbije poslednjih meseci poprimio je oblik egzodusa, a našim lekarima koji rade u Nemačkoj, a dovedu radnika sa naših prostora, isplaćuju se bonusi od 500 do 2.000 evra po osobi dovedenoj na probni rad od šest meseci. Tražnja je najveća u najbogatijim i najgušće naseljenim saveznim državama – Bavarskoj, Baden-Virtembergu i Severnoj Rajni-Vestfaliji. Ukupna procedura, od potpisivanja ugovora, do odlaska u Nemačku traje tri do četiri meseca. Starosna grupa je široka, od 20 do 50 i više godina i svi kandidati koji su otišli nemaju nameru da se vraćaju u Srbiju u skorije vreme. Mnogi posle isteka ugovora izlaze iz struke i rade šta god da im se ponudi.

Zvanični podaci o broju radnih emigranata među lekarima i medicinskim sestarama ne postoje i procene su na nivou nagađanja. Pretpostavlja se da oko 800 lekara i 1000 medicinskih sestara godišnje ode iz Srbije. Ako se ima u vidu da je prosečna plata medicinskih sestara u Srbiji jedva 330 evra, a lekara oko 600 evra, ekonomska računica je jasna. Naime, početna plata u Nemačkoj za medicinske sestre ide od 1.500 do 2.500 evra, da bi nakon regulisanja boravišnog i radnog statusa plata lekara skočila i do 6.000 evra. I tu suštinski nema šta kome da se zameri. Strani poslodavci legitimno traže najpovoljnija rešenja za potrebe svog unutrašnjeg tržišta rada, a zdravstevni radnici podjednako legitimno gledaju svoj interes, bore se za sebe i za boljitak svojih porodica.

Među onima koji odlaze ima i nezaposlenih i zaposlenih. Dok ovi prvi – među kojima je najviše stomatologa i farmaceuta – za glavni razlog svog odlaska navode dugotrajno tapkanje na mestu na birou rada, dotle oni zaposleni navode da su loši uslovi rada, nedostatak odgovarajuće opreme za savremene procedure i skromne mogućnosti za napredovanje ponekad čak važniji od niskih primanja.

Istovremeno sa odlaskom medicinara, svedoci smo paradoksalne situacije na domaćem terenu. Srbija naime ima oko 2.000 lekara na birou rada, uz istovremeni deficit pedijatara, ginekologa i radiologa, pogotovo van Beograda. Medicinski fakulteti ne uspevaju da prate potrebe tržišta jer upisnu politiku na medicinske fakultete diktira Ministarstvo prosvete, a ne Ministarstvo zdravlja. Tako se stvara jedan začarani krug u kojem se održava postojeći status quo bez bilo kakvih naznaka konstruktivnog i sistemskog rešavanja problema.

Činjenica je, međutim, da iza ovako masovnog odliva medicinskog osoblja ostaje pustoš u srpskim bolnicama i niko više ne zna ko će nas lečiti kroz par godina. Neminovno se samim tim nameće pitanje da li je država Srbija na bilo koji način pokušala da utiče na ovaj negativni trend. Drugim rečima, da li je samo sveopšte osiromašenje društva u poslednje bezmalo tri decenije uzrok ove neslavne statistike ili postoji još nešto što doprinosi odlasku belih mantila u inostranstvo?

Odgovor je nažalost više nego poražavajući. Država Srbija ne samo da nije uradila ništa da ovaj problem reši, već sasvim suprotno godinama unazad svesno, aktivno i organizovano posreduje u regrutovanju zdravstvenih radnika za potrebe nemačkih zdravstvenih ustanova. S druge strane, budžetska sredstva koja bi mogla da se planski preusmere i ulože u razvoj bolničkih kapaciteta i stimulativno povećanje primanja medicinskih radnika, rasipaju se na neprimereno visoke plate nestručnih partijskih kadrova uhlebljenih po javnim preduzećima i državnim institucijama.

Koja je pozadina svih ovih dešavanja i kako to u praksi izgleda?

Polovinom januara 2013. Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije je potpisala Sporazum o posredovanju i privremenom zapošljavanju srpskih radnika u Saveznoj Republici Nemačkoj. Sa srpske strane sporazum je potpisao Dejan Jovanović, tadašnji direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, a sa nemačke strane Monika Varnhagen, direktor nemačke Centrale za rad sa strancima i stručno posredovanje, u prisustvu nemačkog ambasadora u Srbiji.

U zvaničnim saopštenjima akcenat je stavljen na korist koju će svi imati iz ovakvog bilateralnog aranžmana – poslodavci iz Nemačke koji dobijaju kvalifikovanu radnu snagu koja im već godinama nedostaje u bolnicima i domovima za stara lica, Srbija u kojoj se smanjuje nezaposlenost radnika ovog profila, i na kraju sami medicinski radnici koji dobijaju mogućnost da započnu život u jednoj od najrazvijenijih zemalja sveta.

Ovim sporazumom Nemačka služba se obavezala da proveri kredibilitet poslodavaca pre započinjanja postupka posredovanja i da pripremi dvojezične ugovore o radu, a sam sporazum je predvideo da će uslovi rada za srpske medicinare biti isti kao i za njihove nemačke kolege na istim poslovima, uz dogovorenu početnu platu za tada prvi kontingent od 250 radnika na oko 2.300 evra i uz mogućnost rasta zarade nakon polaganja državnog ispita.

Međutim, Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije se na ovaj način pretvorila u puki uslužni servis za besplatno regrutovanje srpskih belih mantila za potrebe nemačkog tržišta rada, a da sebe pritom nije ni najmanje ugovorno zaštitila osim što se rasteretila nezaposlenih medicinara na birou rada poklanjajući ih za džabe stranoj državi. Srbija naime ovim sporazumom nije predvidela niti jednu odštetnu klauzulu za odvođenje školovanih kadrova koji će u budućnosti svoje znanje primenjivati u inostranstvu. S druge strane, Nemačka je praktično osigurala sebi dvostruki dobitak – em je dobila radnike u koje nije uložila ni dinara em joj se deo novca iz njihovih zarada vraća nazad u državnu kasu na konto poreza i doprinosa iz radnog odnosa.

Ali tu nije kraj. Naime, poslednjih meseci poslodavci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti su otišli i korak dalje, te su sada neskriveno počeli da vrbuju nesvršene srednjoškolce direktno po učionicama, a sve uz saglasnost direktora škola, neretko i samih roditelja. Štampa prenosi da agencije posećuju kako državne tako i privatne medicinske škole i da učenicima predstavljaju programe za rad i odlazak u Nemačku, nudeći im posao već nakon završetka srednje škole, a uz to je zainteresovanim đacima obezbeđen i besplatan kurs nemačkog jezika. Uglavnom se traže negovateljice i medicinske sestre, đacima se daju flajeri na kojima piše kojoj agenciji mogu da se jave, koji su uslovi, kolika je plata, gde bi mogli da rade. Direktori srednjih škola, koji aminuju ovu hajku po učionicama, navodno prethodno proveravaju da li starački domovi koji nude ovu mogućnost poseduju licence.

Nejasno je da li su nadležno Ministarstvo prosvete i Inspekcija rada upoznati sa ovom praksom pretvaranja škola u agencije za zapošljavanje, ko je ovlastio direktore da izigravaju detektive i zašto naposletku tužilaštvo ćuti iako bi moralo da reaguje po službenoj dužnosti. Zatvaranjem očiju se stvara opasan presedan i više neće biti nikakve razlike između kontroverznih ruskih dečijih kampova na Zlatiboru i vrebanja nemačkih agencija po medicinskim školama u Srbiji. Podjednako danas-sutra nekome može pasti na pamet da među polaznicama, primera radi, srednje frizerske škole krene u pohod na buduće neveste za bugarske neženje ili pak da u beogradskim vrtićima potraži reinkarnaciju Dalaj Lame. I ko će onda moći bilo šta da prigovori?!

Šta nam je činiti?

Nikome ne možemo da zabranimo da ode u inostranstvo u potragu za boljim životom, ali možemo da se potrudimo da ovde stvorimo takve uslove da nove generacije ne požele da odu, a da se vrate oni koji su otišli. Ne možemo kriviti Nemačku za ovakvo stanje stvari. Nemce s punim pravom ne interesuje kakva će budućnost biti u Srbiji kroz pet, deset ili dvadeset godina. Odgovornost za katastrofalno stanje u kojem se nalazi zdravstvo u Srbiji snose svi oni koji su sedeli skršetnih ruku kao i oni koji su radili na njegovom sistemskom urušavanju tokom proteklih godina. Državne bolnice i starački domovi su u otužnom stanju – bez materijala, instrumenata, lekova, bez klime, sapuna i toalet papira, sa odvaljenim malterom sa trošnih zidova nad poluraspadnutim bolničkim krevetima.

Umesto investiranja u zdravstvo, po ministarstvima i javnim preduzećima se upošljavaju nestručni i nesposobni partijski kadrovi čija je jedina zasluga to što su privatno bliski sa vladajućom garniturom. Setimo se guvernerkinog zeta Nemanje Sekickog, koji je 2012. godine, samo dva meseca posle izbora Jorgovanke Tabaković na funkciju prvog čoveka Narodne banke Srbije, postavljen na mesto drugog sekretara ambasade Srbije u Rimu. Ne zaboravimo ni Milu Opalić, koju je za funkciju prvog savetnika i konzula u ambasadi Srbije u Švedskoj preporučilo samo to što je bliska sa Ivicom Dačićem, iako je bez adekvatnog obrazovanja i bez dana staža u diplomatiji. Budžetska izdvajanja za platu jednog konzula u inostranstvu su najmanje 3500 evra, uz dodatnih najmanje 1.500 evra mesečno na ime iznajmljivanja stana, tako da Srbija svakog meseca za SPS miljenicu izdvoji minimum 5.000 evra. Ako misija u inostranstvu traje u proseku između četiri i pet godina, Opalićeva je u svoj džep strpala između 240.000 i 300.000 evra.

Koji je tačan broj takvih Nemanja i Mila koji žive na grbači srpskih poreskih obveznika koji jedva spajaju kraj s krajem? Čemu tri ministra bez portfelja u Vučićevoj vladi ako ne za zadovoljenje partijskih i koalicionih apetita? Čemu Kancelarija za saradnju sa Kinom i Rusijom Tome Nikolića ako već imamo Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo privrede kojima je u opisu nadležnosti da rade na unapređenju saradnje sa inostranstvom? Zašto Poreska uprava trenira strogoću nad kafićima i cvećarama, a pušta strane ambasade u Srbiji da drže lokalne radnike na crno čime nanose enormnu štetu penzionom i poreskom sistemu Srbije?

Novca u budžetu dakle ima i može ga biti još više, ali nema odgovornih i hrabrih političara koji bi opšti interes stavili iznad svojeg ličnog i uhvatili se u koštac sa gorućim problemima. Obrazovanje, zdravstvo i kultura su temelji svakog društva bez kojih je nezamisliva uređena i moderna država koja vodi računa o dobrobiti svojih građana.

Neophodno je dakle da se stane na put pogubnoj praksi poklanjanja srpskih zdravstvenih radnika nemačkom tržištu kao i nezakonitom regrutovanju nesvršenih srednjoškolaca za rad u nemačkim domovima za stare. Štetni sporazum o saradnji sa nemačkom službom zapošljavanja mora biti pod hitno raskinut jer država ne sme biti posrednik u izvozu svojih kadrova ka inostranim tržištima. Nedopustivo je da Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije udovoljava potrebama nemačkog tržišta rada, a da pritom sistemski ne rešava probleme kod kuće. Tako se stvara statistički privid smanjenja nezaposlenosti koji ne odgovara stvarnoj situaciji.

Posredovanje za nemačko tržište rada, kao i za sva druga radna mesta u inostranstvu, treba prepustiti privatnim agencijama koje će biti uredno registrovane kod nadležnih srpskih organa, a ne Nacionalnoj službi za zapošljavanje koja pre svega treba da se bavi kanalisanjem potrebe i potražnje na domaćem tržištu rada. Istovremeno budžetska sredstva, umesto na partijske zetove i elitne metrese, treba usmeriti na poboljšanje uslova u zdravstvenim ustanovama, dok bi se rigoroznom i neselektivnom kontrolom i naplatom poreza i doprinosa od velikih dužnika omogućilo povećanje plata medicinskim radnicima.

(Jasmina Stojanović – DJB)