Radnici iz doba Jure

(Blic, 19.4.2010)

On je Mlađan, ali je veteran. Dinkić je u svakoj čorbi neizbežna mirođija još od onog mitskog Petog oktobra. Sastavlja vlade, ali ih i ruši. Sada je, izgleda, opozicija okupljena oko milion potpisa procenila da je on najslabija karika u vladalačkom lancu.

Analitičari su već primetili da su na prigodnim demonstracijama ispred Vlade Srbije – dok su Toma Nikolić, Velja Ilić i Nenad Popović, zastupnik Vojislava Koštunice ovom prilikom, pokazivali Mirku Cvetkoviću pomenutu zbirku potpisa – okupljeni uzvikivali „Dinkiću, lopove!”.

Sve ostale parole bile su bezimene, u stilu – dole vlada. Zašto su baš izabrali da imenuju samo Dinkića, jedinog političara koji je novinare primao onomad u stan da bi im pokazao kako skromno živi?

Liderima opozicije on izgleda kao zgodna meta: ako stranka G17 plus ne pređe cenzus na narednim, vanrednim ili redovnim izborima, moraće karte ponovo da se mešaju, i tu svako ko je sada u opoziciji vidi svoju šansu. Podaci pokazuju da se pomenuta stranka „vrti oko cenzusa”, a i sam Dinkić je najzgodnija meta zbog osobine da s puno optimizma najavljuje svakojake preokrete u pravcu boljeg života. A dolazak istog otegao se kao gladna godina.

Inače, utisak je da se u skladu s potrebama, partijskim i liderskim, dosta olako licitira oko važnih stvari i da se previše nagađa.

A jedan od ozbiljnih problema ove vlade nije samo u tome što je sastavljena na jednom konceptu a našla se u okruženju kojim dominiraju efekti ekonomske krize što je poništilo koncept, već i u tome, a neki će reći najpre u tome, što im ljudi malo veruju. Široke koalicione vlade sadrže uvek rizik da mnogo babica izrodi kilavu decu, a da se odgovornost nekako raspline na svakog pomalo i teško je pohvatati ko je za šta odgovoran.

Osim u slučaju Dinkića koji se nekako sam potura. Neki će reći da je za pohvalu da se popu kaže pop, a bobu bob, makar se to posle govorniku obilo o glavu kad se vidi da nema ni popa ni boba, kao u slučaju onih besplatnih akcija koje se, istina, dele, ali ne vrede ni stoti deo obećanog.

Sada se čak pojavila i kampanja „Narod protiv Dinkića”, a koordinatori kampanje, neki misteriozni „Pokret za slobodu” i „Narodni front”, zasipaju redakcije saopštenjima. Pre neki dan optužili su Dinkića da dolazak kompanije „Jura” u Raču koristi za ličnu promociju „iako je on sam najodgovorniji što su državne agencije, tolerisanjem nesavesnog ponašanja bivših vlasnika, omogućile da se „Zastava elektro” dovede na ivicu stečaja, a radnike primorale da spas potraže na ulici u višemesečnim protestima”.

Navode još da je ta „Jura” u Slovačkoj poznata po kršenju radnih prava, predugom radnom vremenu i maltretiranju radnika. Radnici su prisiljavani da rade u smenama od po dvanaest sati, bez pauze, a zabranjen im je međusobni razgovor, kao i upotreba mobilnih telefona. U nekim izveštajima govori se i o fizičkom maltretiranju i ponižavanju radnika, dosoljava se ova zaprška koja miriše na neku stranačku kuhinju.

Na kraju saopštenja ove predizborne udruge piše: „Kao koordinatori kampanje ‘Narod protiv Dinkića’ podržavamo svaku inicijativu za razrešenje Mlađana Dinkića sa dužnosti ministra ekonomije i regionalnog razvoja”. Verovatno su samo oni upoznati sa „inicijativom za razrešenje” ali, iako je nema, računaju da ne može da škodi da je izmisle.

Dinkić se batrga iz sve snage. Prelazi u kontraofanzivu. Biće zanimljivo gledati kako se bori za prvoligaški opstanak. Meni se, iz sasvim sebičnih razloga, najviše dopalo njegovo zalaganje da štampani mediji ubuduće ne budu oporezovani.