Prva stavka srpskog nacionalnog programa - da svako dete ima brata i sestru

Šta prvo staviti u srpski nacionalni program? Prva tačka našeg nacionalnog programa trebalo bi da budu – deca. Srpsko društvo umire. 

Svake godine Srbija, pošto više ljudi umre nego što bude rođeno, gubi oko 35.000 stanovnika. Još 15.000 stanovnika se iseli?! To je godišnje 50.000 ljudi manje. U poslednjih deset godina izgubili smo 500.000 ljudi. I u narednih deset godina izgubićemo toliko. Do 2050. godine imaćemo dva miliona stanovnika manje.

Kažu – šta će nam više dece kada nema posla? Ljudi ne shvataju da su već sada starije generacije brojnije od mlađih. Kod nas je manje dece (do 15 godina), nego starih (preko 65 godina). Gotovo svaka treća porodica u Srbiji nema decu.

Iz generacije u generaciju sve manje dece upisuje škole i fakultete. A penzionera je 1.740.000, i njihov broj se ne smanjuje, već raste. Već danas je više penzionera nego zaposlenih. Ko će za dvadeset ili trideset godina puniti penzioni fond, kada dođe do pada brojnosti mlađih generacija?

U Srbiji već sada ima 400.000 hektara (ili 10 odsto) plodne zemlje koja se ne obrađuje. To su staračka domaćinstva i oranice gastarbajtera. Parloga će biti sve više, kao što nam je i industrija u celini zaparložena.

Ukoliko bi se sutra u Srbiji desila antikolonijalna revolucija i državu preuzela odgovorna nacionalna elita, sadašnja nezaposlenost relativno brzo bila bi sanirana. Ali, nikakva revolucija ne može da proizvede radnu snagu, ako je zemlja pusta.

Ne verujete da bi Srbiji, koju bi vodila odgovorna elita, nedostajali radnici? Pogledajte računicu: na pola hektara malina može da se zaradi pola miliona dinara godišnje, ili 41.700 mesečno. Za mesečnu zaradu od 167.000 – što je dovoljno za porodicu sa više dece, bila bi potrebna dva hektara zemlje.

Onih 400.000 hektara moglo bi, dakle, da omogući izdržavanje za 200.000 višečlanih porodica, što će reći, 400.000 odraslih i bar 400.000 dece. Za gajenje malina potreban je početni kapital – oko 10.000 evra po hektaru. Naša država daje stranom krupnom kapitalu po 10.000 evra za svakog zaposlenog radnika, a ne finansira poljoprivrednu proizvodnju srpskih domaćinstava?! To je zato što je naša politička elita na platnoj listi stranog (i domaćeg) krupnog kapitala.

Naravno, ne mislim da je univerzalno rešenje za srpsku ekonomiju da svi odemo na selo i da gajimo maline. Ali, to je samo jedan od primera kako bi odgovorna država (koju vodi patriotska elita) mogla da smanji nezaposlenost.

No, nikakva patriotska elita ne može da od opustele zemlje načini bogatu zemlju. Da bi se bogatstvo stvorilo potreban je rad, a za rad su potrebni ljudi. A u našoj zemlji ljudi ubrzano izumiru. Trebalo bi odmah nešto da se preduzme – ali šta?

Prosečan broj rođene dece po ženi u Srbiji je 1,4, dok je za prosto obnavljanje stanovništva nužno 2,1 dete po ženi. Kako povećati broj novorođene dece?

Prilikom izrade građanskog zakonika Srbije dat je predlog (2011) da svako treće dete u porodici dobija finansijski dodatak jednak prosečnoj mesečnoj penziji, koji bi bio isplaćivan do punoletstva deteta! Ovakva mera povećala bi natalitet bar za deset odsto i već bi 30-ih godina ovog veka deo radne snage činilo na desetine hiljada novih ljudi.

Ali, kada se izračunalo da bi to koštalo 400 miliona evra godišnje, od toga se odustalo.

Goran Nikolić je, nedavno, predložio da gore spomenuta mera važi za trećerođeno dete s datumom rođenja ne ranijim od devet meseci od usvajanja zakona. Time bi se budžetski trošak smanjio na samo 23 miliona evra prve godine, dok bi tek 18. godine dostigao 400 miliona evra.

„Ova mera ne bi bila preterano veliki izdatak za budžet u prvih deset godina primene“, kaže Nikolić.

Naravno, i ova mera nije dovoljna, ali bi, sama po sebi, bila važan korak napred. Potrebno je i adekvatno okruženje koje bi od bezobzirnih poslodavaca štitilo žene u reproduktivnom periodu. Privatni poslodavci najpre pitaju mladu ženu ima li nameru da rađa?!

Država mora da preuzme pune troškove trudničkog bolovanja, a da novac za to obezbedi iz posebnog poreza koji bi plaćali upravo poslodavci (a ne radnici). Takođe, kao što je predložio Nikola Tanasić, država bi trebalo da uplaćuje doprinose svim trudnicama, uključujući i nezaposlene.

„Trudnica sa troje dece, dobila bi šest godina radnog staža, ali bi takođe, u trenutku kada dođe do penzije, na tržištu bilo troje ljudi da finansiraju njenu penziju“. I ova mera morala bi se finansirati iz poreza na kapital (a ne na rad). No, važno je još nešto – nije sve u novcu.

U Srbiji je 1948. godine bilo 3,1 dete po ženi – dvostruko više nego danas. A Srbija danas svakako nije dvostruko siromašnije društvo nego 1948. godine. Stoga, razlozi demografske implozije nisu isključivo materijalni. Oni su i kulturni.

U Srbiji je 1948. godine bilo 3,1 dete po ženi – dvostruko više nego danas. A Srbija danas svakako nije dvostruko siromašnije društvo nego 1948. godine. Stoga, razlozi demografske implozije nisu isključivo materijalni. Oni su i kulturni.

Reč je o raskoraku između socijalnih aspiracija i realnog standarda. Naši gradski parovi žele standard evropske srednje klase kako bi imali decu. Oni hoće da imaju dovoljno novca za „firmiranu“ dečju garderobu, kolica od 10.000 dinara, učenje engleskog od detetove treće godine života, obavezno letovanje u Grčkoj i Egiptu – ukoliko je to moguće, onda će imati  decu.

Pošto većina srpskog društva pripada nižoj klasi, ovakve socijalne aspiracije izgovor su da se rađanje odlaže, ili da se od njega sasvim odustane.

Posebno je malo dece u centru Beograda, u kome je ideal: tri televizora, dva psa i jedno dete. Da bi se stvari u državi okrenule, politička elita mora se baviti problemom nataliteta. Najbolje je to uraditi davanjem dodatnog glasa na izborima za roditelje.

Otac i majka (ili staratelji), dobijali bi po pola (ili, u slučaju samohranosti, ceo) dodatni glas na izborima za svako maloletno dete u porodici. Ako znaju da roditelji maloletne dece više utiču na ishod izbora nego samci ili penzioneri, političari bi se potrudili da im podizanje dece olakšaju – od otvaranja novih vrtića, do boljeg školskog sistema.

Ova mera bila je predložena već dvadesetih godina 20. veka u Francuskoj, kada je ozbiljno razmatrana u Narodnoj skupštini. Nju je 1986. obnovio demograf Pol Demeni, u radu „Pronatalitetne politike u zemljama s niskim natalitetom“.

Ovu ideju Voren Sanderson zatim, 2007. godine, nazvao je „Demenijevim glasanjem“ (Demeny voting). Nemački parlament je dva puta, 2003. i 2008, raspravljao o uvođenju Kinderwahlrecht-a, a koalicija „Fides“ u Mađarskoj ovu meru načelno je prihvatila.

Slične inicijative postoje i u drugim zemljama koje imaju problem s natalitetom. Vrlo je privlačna ideja da se podizanjem biračkog uticaja porodica s decom političari prisile da se aktivnije okrenu ka obezbeđenju dečje zaštite, socijalne sigurnosti porodica s više dece i prava sledećih generacija.

No, u zemljama s niskim natalitetom izgleda da je već uspostavljen većinski birački blok, rukovođen prvenstveno konzumerističkim egoizmom, a koji se boji da će realizacijom ove inicijative možda izgubiti deo materijalnog konfora.

Ne vidim zašto ne bi upravo Srbija, koja neprekidno teži „progresivnoj Evropi“, a koja ima izrazito lošu demografsku budućnost, bila prva zemlja koja bi ovu meru uvela? Ako stvarno hoćemo da Srbija preživi. Uz materijalnu podršku i promenu u glasanju, dodatni set mera odnosio bi se na aktivnu promociju kulture višečlane porodice, a posebno one s mnogo dece.

Ideal bi bio: „da svako dete ima brata i sestru“, pri čemu bi, zbog efekta socijalnog ugledanja (oponašanja), u prvom planu mogle da budu ličnosti i porodice najpre iz gornjih statusnih grupa (gornjih po ugledu, a ne po bogatstvu).

Srbija je u poslednje četiri godine iz budžeta dala gotovo 400 miliona evra sredstava poreskih obveznika za razvoj civilnog društva. Bar deo tih sredstava može se usmeriti za potporu projekata koji afirmišu kulturu višečlane porodice.

Trebalo bi pogledati šta se na tom planu radi u Rusiji – njihova produkcija video zapisa o životu mnogodetnih porodica  može biti primer za ugled. Obrazac za ugledanje, naravno, nikako nije porodica programirana kao mašina za rađanje, već porodica ispunjena srećom i ljubavlju koje se nalaze uz mnogo dece – uz realno sagledavanje i teškoća koje takve porodice imaju.

Eto, na ovoj jednoj – važnoj – temi pokazali smo kako bi mogao izgledati srpski nacionalni program. To što sam napisao uopšte ne bi morala biti konačna i jedina rešenja. Ako bi se skupilo dovoljno pametnih ljudi patriota, prava rešenja lako bi se našla.

Da li je to tako teško i komplikovano? Ili je problem ipak u kukavičluku i korumpiranosti naše intelektualne, kulturne i političke elite?

(Svedok)