Prorok iz Bajčetine

(Vreme, 7. februar 2013)

Ukoliko Nikolić zaboravi da je rekao da treba da "leti glava" svakome ko je "održavao bilo kakav kontakt sa Šarićem" i javno podrži Vučićevu odluku da ne ruši vladu, gledali smo još jednu epizodu iz omiljenog aferaškog serijala vođenja politike tandema Nikolić – Vučić, u kojoj su po ko zna koji put pokrenuti nekakva afera ili skandal, bez epiloga, radi sticanja jeftinih političkih poena ili disciplinovanja konkurenata, kakvih smo se u njihovoj dvodecenijskoj karijeri nagledali

Sad se valjda niko ne seća ko je prvi "zvanično" povukao obarač u novom državnom skandalu "premijer". A to je bio predsednik Srbije lično. I to ni manje ni više nego na crnogorskoj televiziji kada je pre neku nedelju gotovo proročki (sem ako nešto već tad nije znao) gurnuo Ivici Dačiću prst u oko, govoreći o povezanosti ljudi iz vlasti sa Šarićevim narko-klanom: "Za svakog za koga se utvrdi da je dostavljao informacije ili upozoravao, odnosno održavao bilo kakav kontakt sa Šarićem, a želi da bude čovek koji vodi narod, neka mu, figurativno rečeno, leti glava, odnosno neka odgovara za svoje postupke." Slično se dogodilo i pre nekoliko meseci kad je otvorena afera "prisluškivanje" koja je prethodila hapšenju Miškovića oca i sina. Prvo je predsednik Tomislav Nikolić otišao na RTS da kaže da njega i Aleksandra Vučića prisluškuju, da su njih dvojica upali u "zmijsko gnezdo", pa uperio prstom u "bogate ljude" protiv kojih reče da nema ništa, ali neka osnuju stranku ako će da se bave politikom, a ne da "kupuju duše, prisluškuju, prate". Onda se predsednik povukao u udobnost i spokojstvo poštovanja Ustava, jednog od retkih obećanja iz predizborne kampanje koja je ispunio, i ostavio Vučića da dovrši posao hapšenja, a aferu "prisluškivanje" su prekrili snjegovi i šaš.

Isti scenario se dogodio i sad. Dok je premijer mucao kako nije znao da je taj Miša Banana s kojim se sretao ugledni kriminalac iz Šarićevog klana, a vlada se, bar naoko, zaljuljala do pada, Nikolić je sve to posmatrao sa kraljevske distance. Dačiću je tada verovatno kao riblja kost u grlu zastala pošalica kako bi u slučaju uspostavljanja monarhije u Srbiji on i dalje zadržao premijersku funkciju, ali "Nikolić ne bi imao šta da radi". Izgovorio je to dva dana posle predsednikove pretnje da će nekome da "leti glava". Hteo je valjda Nikoliću, zahvaljujući kome je postao premijer, da poruči da se u državi pita kao "engleska kraljica". A komedijant slučaj ili Miki Rakić – svejedno, namestio mu je, posle samo nedelju dana od te izjave, da svoju premijersku funkciju svede na poziciju "francuske sobarice".

U KRPAMA "ENGLESKE KRALjICE": Nikolić se dakle opet sklonio, zavukao u krpe "engleske kraljice" i pustio Vučića da zavrće, ovog puta, Dačićevu ruku do kraja. Međutim, ma koliko da ga tapšu po ramenu kako baš on najviše dobija skandalom "premijer", a ne zna se ko više gubi – socijalisti ili demokrate – Vučić je, na svoju odgovornost i sve svoje "čistunstvo" koje kači na revere, odlučio da ostane prvi zamenik onog i onakvog kontroverznog premijera. A tu mu priče o državnom interesu iznad stranačkog teško mogu pomoći. I sve to između Nikolićevog "diplomatskog uzleta" s turskim kolegom Abdulahom Gulom u Ankari i istorijskog briselskog susreta s kosovskom predsednicom Atifete Jahjagom u kabinetu baronese Ešton (kada je ovaj tekst pisan). Zato, otkako je postao tako moćan zahvaljujući bivšem šefu naprednjaka koji mu je dao novu političku egzistenciju svojom pobedom na izborima i prepuštanjem SNS-a, Vučić je Nikoliću mogao prvi put ozbiljno da pozavidi na zavetrini u kojoj je, na čelu države.

Jer, jeste da je Nikolić, što se kaže, i otac i majka ovoj i ovakvoj vladi, tj. lično je ponudio premijersko mesto Dačiću, ali, o susretima Dačićevim s Mišom Bananom u to vreme nije mogao znati kao što su to znali, prema obaveštajnim saznanjima Miki Rakić i Boris Tadić, ali im to nije smetalo, što reče Vučić, da sa ambicioznim šefom socijalista onoliko pregovaraju o još jednoj vladi. A koliko će trajati ova, sad već kontroverzna vlada, više od Nikolića i ne zavisi, niti za nju mora biti odgovoran. Jedini ko će snositi odgovornost za opstanak obrukanog premijera – biće Vučić, šef naprednjaka, s kojima Nikolić, bar formalno, kao što se zna – nema ništa.

Razume se, sve to, ukoliko šef države ponovo ne napravi jedan od svojih omiljenih gafova. Ukoliko dakle zaboravi da je rekao da treba da "leti glava" svakome ko je "održavao bilo kakav kontakt sa Šarićem" i javno podrži Vučićevu odluku da ne ruši vladu (a to će možda čitalac već znati kad ovaj broj "Vremena" bude izlazio iz štampe), gledali smo još jednu epizodu iz omiljenog aferaškog serijala vođenja politike tandema Nikolić – Vučić, u kojoj su po ko zna koji put pokrenuti nekakva afera ili skandal, bez epiloga, radi sticanja jeftinih političkih poena ili disciplinovanja konkurenata, kakvih smo se u njihovoj dvodecenijskoj karijeri nagledali. A bilo ih je, da ne idemo od Kulina bana, neke od najsvežijih su – pomenuta afera prisluškivanje, afera džak sa izbornim listićima između dva kruga izbora, Nikolićev stiropor i štrajk glađu…

No, ako zanemarimo afere i skandale, kao nezaobilazni deo Nikolićevog imidža, koji su konkretni rezultati predsednika Nikolića od inauguracije pre osam meseci?

NIKOLIĆEVA DIPLOMATIJA: Podsetimo se da na inauguraciji Tomislava Nikolića, sem crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, dakle jednog i po predsednika, nije bilo ostalih predsednika država iz regiona (dakle ni slovenačkog, ni hrvatskog, ni predsednika predsedništva BiH, a ni makedonskog predsednika). Od tada do danas, tačnije od Nikolićevih izjava o Vukovaru i Srebrenici kada je već izabran za novog šefa države, koje su poslužile predsednicima iz regiona kao dobar alibi da ne dođu u Beograd, pa do njegovog rukovanja sa Jahjagom, vidljiva je potreba novog predsednika da se prilagodi i učini nešto na regionalnom planu, ako ne koliko Tadić i Dačić zajedno, a ono bar da bude na tom putu, ali da, istovremeno ne izgubi nacionalistički korpus svog biračkog tela koji je još uvek baza naprednjačkih glasova. Zato je dosta teško pratiti meandre njegovih izjava i postupaka uvijenih u nekakvu oblandu "principijelne državne politike" koja služi da opseni prostotu, teško je raščivijati kada se obraća biračima, a kada regionu, Berlinu, Briselu, Vašingtonu. Tako, on odbija da prisustvuje na minhenskoj konferenciji o bezbednosti, na kojoj treba da bude i predsednica "privremenih kosovskih institucija" Atifete Jahjaga, samo nekoliko dana pošto će se zvanično sa njom sresti i rukovati u Briselu. Kao može zvanično, a ne može nezvanično i "na marginama" samita i drugih međunarodnih skupova kako mu je uglavnom i omogućeno da se vidi sa predstavnicima drugih zemalja što se ovde pompezno medijski učitava kao sve bolja međunarodna pozicija Srbije. Ali Jahjaga nije Angela Merkel, pa je razumljiv let na samit šefova latinoameričkih, karipskih država i EU u glavnom gradu Čilea.

Tamo je, na večeri kod čileanskog predsednika Nikolić "zaskočio" Angelu Merkel, pa nam onda preneo kako nas u svetu svi uvažavaju i kako mu je nemačka kancelarka kazala da zna da on "neće da obeća ono što ne može da ispuni, a da će ono šta ne može da ispuni reći unapred". Što su cinični u delu srpske javnosti namah protumačili kao kancelarkino odlično poznavanje srpskog ustava. Angelu Merkel, međutim, nismo čuli, ali smo čuli nemačkog ambasadora da Srbija ne treba da koči stolicu Prištine u UN-a. I u tome je nevolja kad je reč o "bilateralnim sastancima na marginama samita", što možemo da čujemo samo Nikolićevu interpretaciju kako mu je fino bilo i da gledamo kako on sam sebi, što kaže naš narod, diže rep. A da, pritom, nismo čuli da je domaćin iz Bajčetine spomenuo Merkelovoj ljudska prava Srba ili položaj SPC-a na Kosovu, što je kudikamo važnije njegovim biračima nego šta je kancelarka rekla njemu.

Još jedan od zanimljivih detalja iz Nikolićevog poznavanja diplomatije bio je i posle posete hrvatskog premijera Zorana Milanovića Beogradu i Ivici Dačiću, kada se otvoreno uvredio što se on prvo nije sastao sa Ivom Josipovićem, kao predsednik sa predsednikom. Među naprednjacima se priča da je zato jedva dočekao ovaj poslednji skandal s premijerom i da je u intervjuu za crnogorsku televiziju baš mislio na njega. Bila je to lična osveta čoveku koji je pokazao da se mnogo bolje snalazi u evrointegracijskim i regionalnim vodama od Nikolića, kojem još nijedan strani predsednik nije došao u posetu.

PIPERSKI VOJVODA: A da je spreman na saradnju sa predsednicima iz regiona i da neće postavljati neugodna pitanja drugoj strani nego da će biti i više nego kooperativan govori i njegovo iskustvo sa crnogorskim predsednikom. U prvoj, zvaničnoj poseti Vujanoviću u Podgorici, izjavio je da "dve crkve" SPC i (nepriznata) CPC treba same da reše svoj problem "jer je taj problem na takvom nivou da ne opterećuje odnose Srbije i Crne Gore". Sem što su u SPC-u (naročito Mitropoliji crnogorsko-primorskoj) bili najblaže rečeno preneraženi, većih odjeka u tzv. patriotskoj javnosti u Srbiji – nije bilo. Ali, zanimljivije je to što Nikolić nije posetio cetinjski manastir, a ni mitropolita Amfilohija Radovića. Jedni to tumače osvetom Nikolićevom koju je servirao mitropolitu za epizodu sa tzv. memorandumom SPC o Kosovu koji je u javnost prema nepotvrđenim informacijama plasirao upravo mitropolit crnogorsko-primorski. Onaj isti koji ga je svojevremeno kad je štrajkovao glađu posetio u bolnici moleći ga da prekine štrajk i da se pričesti i preživeo još jedno medijsko šibanje "što se opet petlja u politiku". A epizoda Nikolićeva s Amfilohijem samo je još jedna potvrda prevrtljivog karaktera (koji se danas eufemistično tumači kao spretnost u prilagođavanju novim okolnostima, spremnost na promenu) nekadašnjeg Šešeljevog četničkog vojvode bajčetinsko-piperske provenijencije. Jer, ko još ne zna, Nikolić se u Crnoj Gori hvalio da su njegovi iz Pipera, čime je dodatno razočarao one koji su verovali da je konačno na čelu Srbije – izvorni Šumadinac.

Šta se dogodilo sa tzv. patriotskom javnošću u Srbiji, tačnije Nikolićevim autentičnim biračima, koji ne reaguju na ovakve neoprostive "izdajničke" gafove predsednika države, kao što su susret s Jahjagom u Briselu, Nikolićeva izjava o dve crkve u Crnoj Gori, ili ona posle posete Ankari da "nema Balkana bez Srbije i Turske"? Kad se Boris Tadić sastajao sa Gulom, a Vuk Jeremić s turskim kolegom Davutogluom ovdašnje patriote su objašnjavale kako "američki čovek" Tadić dovodi Turke u Srbiju, te da nikada u EU i nećemo ući jer postajemo interesna zona Turske. Danas toga nema. Sem Šešeljevih radikala koji su izašli na ulicu da se pobune protiv susreta Nikolića s Jahjagom, nikome drugom se ne protestuje.

ANESTEZIRANjE BIRAČA: Izgleda da je za razliku od mršave devojčice u dosadašnjoj diplomatiji, koju još ima vremena da popravi, mnogo bolji rezultat napravio u svom drugom zadatku koji je dobio na početku mandata. A to je anesteziranje birača. Svojom napred-nazad ili mic po mic politikom, primenivši stari recept kuvanja žabe uz neosetno povišavanje temperature, anestezirao je svoje biračko telo i na neki način ga prevario. Kolika je svest njegovih glasača o tome, govori i istraživanje Stratedžik marketinga s kraja decembra 2012. O Nikoliću pozitivno misli 36 odsto, a negativno 31 odsto građana. Kao da je, preuzevši Tadićevu politiku "I EU i Kosovo" dodatno pritisnutu biografijom koju za četiri, pet godina otkako je napustio Vojislava Šešelja nije lako oprati, svoje simpatizere izgubio, a nove nije stekao.

Na kraju, njegova platforma o Kosovu, koju je mesecima najavljivao kao svoje životno delo – doživela je ozbiljan fijasko, ali za utehu, obezbedila mu je alibi da je on ipak hteo malo drugačije, radikalnije i energičnije rešavanje kosovskog pitanja, ali da, avaj, nije imao podršku u vladajućoj koaliciji.

Nikolić je najbolji dokaz da se istrajnost, strpljenje i prilagodljivost okolnostima isplate kad-tad. U stvari, ovo poslednje – prilagodljivost – valja čitati kao ozbiljan nedostatak doslednosti. Pritom se tu ne misli na nedoslednost Tomislava Nikolića od vremena kad je bio drugi čovek radikala do vremena kad je postao šef naprednjaka pa potom i šef države. On je i onako jednom rekao da odgovara samo za ono što je izgovorio kao šef naprednjaka, dakle od 2008. do danas, jer je pre toga morao da sledi politiku stranke u kojoj je bio. Reč je o sasvim svežim primerima koji govore o tome da Nikolić lako zaboravlja ono što je rekao. Dve nedelje pred izbore bio je vrlo kategoričan o pravljenju skupštinske većine i vlade: "Želim da izbegnem samo jednu grešku koju je načinila DS, a to je da sabiram do 126 i da posle toga trpim razne pritiske i ucene malih partnera koji postanu nezajažljivi. Ukoliko naša koalicija osvoji najviše glasova, nećemo da ustupimo drugima mesto premijera zarad formiranja vlade jer bi to bila prevara naroda. Ako to bude uslov bez koga nema koalicije – koalicije neće biti." Pedeset dana posle izbora lider SPS-a, Ivica Dačić je potvrdio da su mu naprednjaci ponudili premijersko mesto. Nije li to direktna prevara birača?

"Nije baš najkorektnije podsećati na Nikolićeve predizborne izjave. Prosto, predizborne izjave se ne mere. Sa aspekta naše stranke on je uradio veliki posao. Njegova pobeda značajno je osnažila našu stranku, a njegova popustljivost u ustupanju premijerske funkcije Ivici Dačiću bio je manevar kojim je uticaj SNS-a doveo do vrhunca, a Dačića politički potrošio. Prepuštanjem vrućeg kosovskog krompira Dačiću u ruke i potpunoj podršci Vučiću u borbi protiv korupcije Nikolić je postavio temelj buduće pobede SNS-a na izborima ma kad oni bili održani i svođenja socijalista na meru koja više ne može ugroziti primat SNS-a u tradicionalno radikalsko-socijalističko-naprednjačkom biračkom telu", reče jedini naprednjak blizak Nikoliću koji je pristao bar nezvanično da govori za "Vreme" i dodade da je crtanje političkog portreta Tomislava Nikolića kao prostodušnog i neobrazovanog Šumadinca nedoraslog velikoj državnoj politici zapravo privilegija političkih amatera, istih onih koji su bili uvereni da mu nema političkog života izvan ogromne Šešeljeve senke.

Naravno, od predsednikovih ljudi se ne očekuje da podsećaju na izjave koje bi Nikolića danas u očima građana diskreditovale, ali valja reći da je on izbore dobio ne samo zahvaljujući gafovima demokrata (kakav je onaj Jelene Trivan da se na izborima bira između rata i mira) nego i insistiranjem na jakoj tradicionalističkoj i nacionalnoj retorici koju je dobrano nastavio i u prvim mesecima vladavine, pa mu je posle Dačić bio kriv što se nije sreo s Josipovićem.