Povratak otpisanih (Pregrejani mozak Đorđa Vukadinovića)

(E-novine, 21.08.2009)

PUTOVANjE KROZ VREME: Već nekoliko godina zaredom svakog leta sa velikim zadovoljstvom skitam po jadranskoj obali. Bilo bi logično da odem na Pelješac, ali nemam snage da sedim na terasi svoje rasturene, nedovršene kuće. Kada sam se prvi put posle 15 godina vratila, odsela sam kod prijateljice u susedstvu. Moju radost pomutila je činjenica da nedostaju stariji članovi porodice, ali tu su bila novorođena deca, čiji život nosi radost i uminjuje svaku bol. Svi smo ostarili i shvatili da nam se nikada ne može vratiti 15 ukradenih godina života i da je prošlost nepovratno nestala. Ostalo nam je da se pomirimo sa tim gubitkom i nastavimo život onako kako moramo. I to je nešto, ako možeš biti sa onima koje voliš makar jednom godišnje. Ali taj prvi susret svakodnevno su zapljuskivali valovi emocija od tuge do radosti, delujući prilično iscrpljujuće.

Politički razgovori su bili neminovnost. U svemu smo se složili, iako se umeđuvremenu puno toga promenilo, izgradilo, umilo i prolepšalo. Mesne i seoske proslave promenile su datum, te se slave po verskim praznicima. Nebitno, važno je da se slave. Stigla sam na vreme za proslavu osnivanja sela koja se po novom kaledaru obeležava u avgustu na Veliku Gospu. Obradovalo me je što je kao nekada na rivi taj dan uz besplatni ručak - ribu i vino - ostao običaj natjecanja u natezanju konopa, trčanju po skliskoj gredi i raznim ludorijama. Na moju radost, prijatelji su me prijavili za učešće u proslavi i natjecaju „domaći protiv gostiju“. Koliko me taj gest obradovao, toliko me je osvestila činjenica da sam se morala naći na strani gostiju. Učestvovala sam, prihvatajući realnost, bez gorčine. Posle desetak dana boravka u selu, smogla sam snage i prešla pedesetak metara do pustih ostataka svoje kuće. Pojela sam smokvu ispod koje sam nekad pisala, zastala ispod drveta rogača pod kojim sam bezbroj puta dremala, ubrala iz moje bašte devet maslina, sa svakog drveta po jednu i sakrila ih u prtljagu. Od tada se svakog leta skitam po bivšoj domovini, obilazim mesta svoje mladosti i odrastanja, ćakulam sa ribarima, meštanima i piljaricama po placu. Odsedam po malim hotelima. Ne šaljem razglednice.

JESEN, I ŽIVOT BEZ SMISLA: Kod kuće me na svaki nagoveštaj jeseni hvata panika. Čini se da leto u Srbiji protiče bez otvorenog besa građana i namrštenih, zabrinutih lica kojih sam se nagledala letujući u Hrvatskoj. Uz iskrenu ljubaznost i srdačnost slučajnih poznanika, niko nije odoleo da se ne požali na poteze nove, Kosorkine vlade i aktualnih političara. Sve im se smučilo i smrklo, iako nemaju pojma šta je prava beda i inflacija koju smo takoreći otoič preživeli u Srbiji. Građani Srbije i pored takvog iskustva nisu preterano zabrinuti. Ono što nam se desilo u prošlosti izgleda nemoguće u budućnosti, ali ko zna. Slutim da su se zato mnogi razmileli po atarima i selima da obezbede kakvu takvu hranu i potporu za zimu. Grad u koji sam se vratila i koji još uvek pritiska letnja pripeka, pust je kao fudbalski stadion van sezone. Sedim na obali Dunava i ne mogu da se radujem besplatnim udžbenicima, obećanjima države o povezivanju staža, besplatnim akcijama NIS-a, jeftinom povrću na pijacama, spremanju zimnice i pečenju paprika. To su inače okviri života malog građanina Srbije koji veruje da će preživeti svaku oskudicu i sve svinjarije vlasti. Navikao da sluša lažna obećanja, svakim danom sve više propada bez nade u pristojan život, nemoćan da utiče na svoju sudbinu, pa ćuti i trpi teror budala, smetenjaka i bahatih vlastodržaca bez vizije, opsednutih sticanjem ličnog bogatstva i moći. 

Kao guske u magli vlastodršci lutaju i gaču, ne znajući šta su, gde su, ni šta im je činiti. MMF će, veruju, rešiti sve probleme i vadiće se na njihove zahteve kad nam budu uzimali i ono najelementarnije za život. Moljakaće i nadaju se da će dobiti kredite da im pare potraju bar dok su na vlasti. Šta će posle biti nije ih briga. Muka mi je kad čujem ministarku finasija kojoj drhti glas kao prozvanom učeniku koji nije naučio lekciju. Ona je očito samo portparol Vlade i nema ni lični ni profesionalni autoritet. Oni koji su ga kobajagi imali, toliko su se izofirali glupostima i nebuloznim potezima da ih je više nemoguće slušati, a kamoli poverovati u ispravnost njihovog rada i delovanja. Ipak nam ostaje večna zabava čitanja tekstova prekvalifikovanih debejaca - političkih „analitičara“ koji vade teme iz flaša koncetrovanog otrova. Ne veruju da su otpisani i da vreme teorije zavera neumitno prolazi.

PREGREJANI MOZAK ĐORĐA VUKADINOVIĆA: Letnje vrućine na neke ljude deluju vrlo loše.Vide samo crno i crveno, sebe ni slučajno, pa kao „supervizionari srpske političke misli“ tvrde da biološko nasleđe određuje političko i ideološko opredeljenje pojedinca. Da je neko drugo vreme delili bi ljude na osnovu genetskog porekla kao što su radili nacisti.

Đorđe Vukadinović - lažni Vojvođanin, iako rođen i spoznao svet u tom kraju, u svom tekstu „Crveni i crni“ objavljenom u Politici analizira koji građani Srbije zastupaju četnike, a koji partizane. Ako pročitate tu nebulozu odmah možete sebi postaviti pitanje, vidite li sebe kao političkog i duhovnog naslednika četnika, ili partizana? Nema treće, četvrto, ili razuman politički stav koji se mogao steći zahvaljujući znanju i obrazovanju. Po Vukadinoviću u Srbiji trenutno bukti rat između partizana i četnika, pa se latio da stvar razjasni sa svake strane, smatrajući da su kako kaže „biološki i ideološki“ potomci partizana koncentrisani oko LDP i LSV! Tu se pomenute partije „nadovezuju“ na ideološku prošlost antifašizma, namerno zaboravljaući na NOB koji je zna se šta sve činio političkim neprijateljima, naročito četnicima, nedićevcima i svim poštenim kolaboracionistima. I svašta je udrobio u letnju papazjaniju svoje analize, po običaju poturajući laž natrunjenu istinom. Pa kaže „A u stvarnosti su to (četnički i partizanski pokret) bila dva dominantna srpska, slobodarska pokreta, oba antifašistička i projugoslovenska“. Oba su bila rodoljubiva, ali u službi tuđih interesa! 

Uistinu nemam reči za ovakav zaključak bez obzira što se Vukadinović trudio da u dve šlajfne izrekne masu nebuloznih tvrdnji bez argumenata. Suština njegovog teksta je u zaključku da je vrlo diskutabilno ko je bio izdajnik i neprijatelj. Pobednici-partizani koji su još tada kortešovali sa čitavim svetom, Britancima i SSSR, ili oni koji to danas čine? Ko je danas kolaboracionista i izdajnik kad se domunđava sa svetom i želi da nas po svaku cenu odvede u Evropu? Petoktobarska vlast je pobrkala lončiće i skinula fotografiju Milana Nedića iz Vlade Srbije, kaže, a da primenjuje iste kriterijume kolaboracionizma i izdaje, zid sa portretima srpskih predsednika vlade ostao bi poluprazan! Nije valjda da smo imali toliko Nedića i izdajnika u bliskoj prošlosti? Ipak svojstveno svojim relativizujućim analizama, ne usuđuje se da pomene imena svih srpskih izdajnika. Pošto je Đorđe Vukadinović pao sa Marsa pretpostavljam da nema ovozemaljsko poreklo, ni ideološko ni političko. Uhvaćen u zamku sopstvenog mentalnog mraka, plaćen je da mrči hartiju državnih novina!

Jedva čekam TV emisiju „Javni konkurs koju će voditi glumac i bivši ministar kulture Branislav Lečić na TV PINK. Najavljuje se čudo u kome će učestvovati svi nezaposleni koji se prijave na konkurs. Tu pred očima TV publike neće biti protekcije i niko neće dobiti posao preko veze! Biće posla za sve, osim za one koji žele da se zaposle kod države. Oni će se, kao i obično, za posao obratiti nekoj partiji i tražiti podršku rođaka, kumova i prijatelja. Ostalima ostaje nada. Ona nikad ne umire, čak i kad je mrtva.