Politika destrukcije

Neoliberalni Hamlet se suočava sa teškom dilemom – nacionalizovati ili ne. U svetu realpolitike, za Baraka Obamu ili Gordona Brauna, ta dilema stiže sa teškim ideološkim prtljagom i krvavom istorijom. Nacionalizacija mnogima na Zapadu izgleda kao “socijalizam 21. veka”, uskrsnuće opasnih, poraženih ideja. Snažni američki otpor nacionalizaciji je prvenstveno ideološki i emocionalni.

Decenije ocrnjavanja, pomognute krvavom komunističkom praksom, nisu ostale bez traga – nije malo zapadnih kapitalističkih mozgova u kojima reč nacionalizacija zvuči gore čak i od reči genocid. Nacionalizacija je postala toliko ozloglašena da je teško primeniti je, iako se, po mišljenu mnogih eksperta sa dokazano antikomunističkim pedigreom, danas nameće kao jedan od najefikasnijih lekova za oživljavanje teško bolesnog kapitalizma.

Današnja, demokratska Srbija, prvenstveno način kako u njoj funkcionišu tzv. javna preduzeća, nudi živu, praktičnu ilustraciju problema koje može da donese državno-partijska kontrola nad firmama. Najočitiji, ali ne i najveći od brojnih problema, jesu ogromne plate kojima bivaju nagrađeni čelnici ovih preduzeća, lojalni partijski kadrovi, ili osobe koje su plemenski ili porodično povezane sa gospodarima političke Srbije.

Mada, i u SAD, iako je suočavanje sa baukom nacionalizacije počelo tek prošlog leta, već se pojavio isti problem. Najveći izliv besa javnosti vezan je za godišnje “bonuse”, koji se mere milionima dolara, koji su isplaćeni predsednicima upravnih odbora i direktorima, odnosno, kako se to kaže u SAD, “glavnim izvršnim službenicima” (CEO) i “glavnim finansijskim službenicima” (CFO), kompanija koje su dokapitalizovane ili nacionalizovane novcem poreskih obveznika. Šok koji su izazvale ove vesti naterao je Obamu da se dodatno pomuči braneći predlog plana prikrivene nacionalizacije.

Naši vlastodršci su se već pozabavili javnošću. Državna kontrola nad delovima privrede olakšava kontrolu nad medijima i “disciplinovanje” onih koji su kritički orijentisani. Njene posledice, naročito u slabije razvijenim zemljama, urednicima sugerišu samocenzuru kao imperativ ostanka na prezasićenom medijskom paratržištu. Uticaj “javnih” giganata postaje još važniji u vremenima ekonomske krize, kada su bitno smanjeni prihodi, pa samim tim i budžet za reklamiranje, nezavisnih privrednika. “Javna preduzeća” se, po pravilu, najviše reklamiraju u “nezavisnim” i državnim medijima koji su lojalni gospodarima podržavljene ekonomije. Jedno srpsko monopolističko “javno preduzeće” plaća emitovanje serije reklamnih spotova od kojih bi svaki, stiče se utisak, mogao da konkuriše za neki od rekorda u dužini emitovanja. (Mada je tu teško dostići Obamin megaoglas emitovan u nasjkupljem terminu na skoro svim američkim televizijskim mrežama u predvečerje novembarskih izbora.)

Apsurdnost reklamiranja nečega što nema konkurenciju ilustruje antidemokratski potencijal, koji može biti aktiviran u svakom trenutku, privredno-finansijskih giganata pod kontrolom države. Ali, ono omogućava da nazremo i jedan, mnogo veći i akutniji problem. Marketinške agencije, koje omogućavaju produkciju ili posreduju u (pre)prodaji oglasa, obično su u vlasništvu manje ili više skrivenih političkih igrača, ljudi koji “imaju pristup ušima” najmoćnijih. Ove agencije su samo jedan od šrafova u komplikovanoj mašineriji kvazilegalne korupcije i bogaćenja, mogućnosti da se, bez rizika, prigrabi novac uzet od poreskih obveznika, poznatiji kao “državne pare”. Ključno mesto u tom sistemu imaju “javna preduzeća”, firme pod, direktnom ili indirektnom, kontrolom države – astronomske plate njihovih čelnika su tu jedna od najmanje skupih stavki.

Sve negativne posledice bilo kakve nacionalizacije bi u Srbiji bile višestruko uvećane činjenicom da su ovde “javno” i državno sinonimi, da ne postoje mehanizmi koji bi omogućili da fraza “javno preduzeće” ima bilo kakvo značenja van onoga koji determiniše priroda svemoćne partijske države, koja je ovde preživela smrt druga Tita i naslednika. Pri suočavanju sa ovim zlom vredi pozabaviti se lekcijama i iskustvima zemalja u razvoju – srpska partijska država, posle socijalizma i Miloševića, bliski je rođak afričke “plemenske države”.
U odnosu koji srpska vladajuća elita ima prema državi, i svemu što joj “pripada”, leži i objašnjenje zašto se ovde otvaranje nekog šoping mola, bednog nadvožnjaka ili desetak kilometara autoputa, koji, praktično, vodi nigde, predstavlja kao ogromno razvojno dostignuće i prvorazredni politički događaj. Da bi razumeli prirodu ovog odnosa, i njegove žalosne posledice po razvoj Srbije, potrebno je odmaći se od zavodljivog okvira Evropske unije i pogledati “treći svet”, Afriku i Aziju, omražene pojmove u srpskom političkom rečniku. Azija u “liberalnom” Beogradu, ima isti prizvuk koji nacionalizacija ima u ultrakonzervativnom Vašingtonu. A pre histerije za Obamom, pomen Afrike u kontekstu srpske politike je kod mnogih stanovnika Vračara dovodio do reakcije kakvu često izaziva poseta javnom toaletu na autobuskoj stanici.

Veza politike, države i ekonomskog razvoja može se posmatrati na različite načine. Na trenutak ćemo zaboraviti Brisel, grad iz najvlažnijih snova domaćih demokrata i liberala, i pokušaćemo da pogledamo gde je Beograd, njegovo urbano tkivo, u odnosu na Bangkok i Kinšasu. U Bangkoku stanovnike balkanske Srbije čekaju brojni “kulturni šokovi”, ali verovatno najveći je činjenica da prestonica Tajlanda izgleda kao set na kome je sniman neki od kultnih naučnofantastičnih filmova. Mreža “podignutih autoputeva”, “nebeskih (gradskih) vozova” i šuma (pravih) solitera, izgleda kao mesto iz Spajdermenovih snova.

Kao i Kinšasa, Beograd, grad sa samo nekoliko zgrada koje paraju nebo, mesto je u kome bi, kako kaže popularna urbana legenda, Spajdermen izvršio samoubistvo. Postoje i druge sličnosti. U Kongu asfaltiranje pedesetak metara ulice ima političko-medijski tretman kakav u Srbiji dobija otvaranja desetak kilometara puta. Visina zgrada, širina asfalta i (ne)postojanje metroa dobra su mera problema koje Srbija i njena ekonomija imaju s politikom – zašto je Beograd, čak i ako zaboravimo nesrećnog Spajdermena, mnogo bliži Kinšasi nego Bangkoku i zašto bi nacionalizacija u Srbiji imala tragične posledice?

Odgovor na ova pitanja može se naći, između redova, u knjizi “Baobab i mango”, Nikolasa i Skota Tomsona. Ova knjiga, na prvi pogled zbunjujućeg naslova, bavi se odnosom države i privrede, ekonomskim rastom i “lekcijama o razvoju”, analizirajući dva slučaja, jedan u Aziji i jedan u Africi, u zemljama u kojima je država imala odlučujući uticaj na ekonomiju.

Čudesno drvo baobaba je simbol Afrike. Ali, u prelepim šumama, između samoživih stabala čija krošnja liči na koren, najčešće nema ničega, ni travke ni žbuna. Ova moćna slika je fascinirala mnoge zapadne autore. Egziperijev mali princ se očajnički bori protiv baobaba koji će, ako pusti koren, uništiti njegovu minijaturnu planetu. Afrički vladari ponašali su se prethodnih decenija, uz samo nekoliko izuzetaka, slično drvetu baobaba – Kongo je simbol ovakve, destruktivne, kleptokratske kontrole države nad ekonomijom.

Na Dalekom istoku ekonomski bum, koji je, za samo nekoliko decenija, siromašne zemlje gladnih komunista, budista i muslimana pretvorio u svetske ekonomske sile, posledica je strpljenja korumpiranih vladajućih elita, shvatanja da o svemu treba razmišljati na duge staze – “u redu je krasti, ali samo ako to ne vodi dugoročnoj destrukciji”. Drvo manga je našlo mesto u naslovu knjige jer, ako uberete previše plodova, šumarak, u kome rađa najukusnije tropsko voće, sasvim će nestati. Iza azijskog privrednog čuda u temelju stoji, kako pišu Tomsonovi, shvatanje državnih lidera, političara koji su komandovali korumpiranim ekonomijama, da će vremenom prisvojiti više “u apsolutnom iznosu” ako se budu obuzdavali i krali manje u “relativnom iznosu”.

Ogromna udaljenost zemalja kao što su Srbija ili Bosna od Brisela, i Bangkoka, posledica je uspeha čudnog balkanskog hibrida, spoja manga i baobaba. U tom mutantu kleptokratski impuls zamenilo je neumereno rasipanje. Budućnost, o kojoj razmišljaju ovdašnji demokratski izabrani političari, prvenstveno je vezana za policiju i oboženog, partijskog vođu, lidera kome sve duguju, a ne za razvoj Srbije i generacija koje dolaze. (Čak i oni najhalapljiviji i najnestrpljiviji, najčešće mogu da računaju da će ih, ako preteraju, partija, dok god je na vlasti, štititi od zakona i robije.) Da bi naši lideri, njihovi zamenici, savetnici, šefovi kabineta i “spin doktori”, mogli danas da kradu tako da nikada ne budu uhvaćeni, da bi mogli da “transparentno” i kvazilegalno prisvoje (relativno) mali deo (apsolutno) ogromnih ulaganja i poslova, neophodno je veliko, i često besmisleno, trošenje. Wegova predatorska priroda je kamuflirana mrežom instant kompanija, nameštenih “javnih nabavki” i marketinških agencija. “Javna preduzeća” čine ovaj posao lakšim – što ih je više, to je manja šansa da dobijemo nešto, sem parčića asfalta koji vode u bespuće.

Politička Srbija, i “evropska” i “narodnjačka”, državu shvata kao sredstvo za finansiranje partija i brzo bogaćenje pojedinaca. Wihova obazrivost nije posledica promišljenog azijskog uzdržavanja, koliko god ono bilo dvolično, već straha da će biti uhvaćeni. Istovremeno, odnos nevladinih organizacija prema državi, stvarna distanca od loše vlasti, ovde se prvenstveno izražava u utaji poreza i trange-frange dekontaminaciji. Ne treba zaboraviti ni bučnog opozicionog “reformatora”, koji se, dok je bio na vlasti, trošio na fundamentalnom ekonomskom pitanju – razvoju pešačkog prelaza ispred Narodne skupštine.
Ovakva politička elita čini da Srbija ima na raspolaganju jedan put iz krize manje od ostatka sveta. Ovde se ne radi o tragičnim iskustvima sa komunističkom, pljačkaškom nacionalizacijom, masovnom seobom brdskih komunista, očeva i majki današnjih urbanih liberala, na Vračar i Dedinje. Svaka nacionalizacija, sprovedena pod bilo kojim eufemizmom iz rečnika ekonomskog novogovora, ovde bi dovela do daljeg bogaćenja samožive političke elite, našeg pervertiranog, plašljivog “baobaba” koji, i kada ne vlada celom državom, gospodari nekim njenim delićem.

Uz takvu političku klasu, Srbija ostaje talac drugih. Čak i članstvo u Evropskoj uniji, priželjkivani pojas za spasavanje, izgleda sve dalje. Hag je tu samo (polu)uverljivi izgovor, koji neretko zvuči jadno. Kada samouverena direktorka Kancelarije za evropske integracije kaže da je, ne samo Ratko Mladić, već i Goran Hadžić “optužen za teške ratne zločine”, onda se nekako oseti potreba za pojmovima kao što su kiloteški ili megateški ratni zločini.

Od kada je, u posleratnom periodu, Hadžićev navodni ratni zločin dodatno otežao, postalo je još izvesnije da će ekonomska kriza, čija je dubina preteće nepredvidiva, u Srbiji trajati onoliko dugo koliko bude trajala u Vašingtonu, Moskvi i Torinu. Kada njima krene, kada njihovi “paketi stimulacija”, renacionalizacije i nacionalizacije konačno daju rezultate, možemo očekivati ozbiljnije privatizaciono-koncesione mrvice koje bi mogle da pokrenu srpsku ekonomiju, žrtvu naše endemske politike destrukcije, mnogo više nego svetske ekonomske krize.

Srpska ušminkana kleptokratija armirana je skupim i komplikovanim mehnizmima nekažnjivosti i amortizovana poljoprivredom, sirovinama i pristojnim geografskim položajem. I kada se ponaša konstruktivno i misli o razvoju, to nije zato što veruje da bi, zajedno sa građanima, postala bogatija, već zato što se plaši “ulice”, besa nezaposlenih, otpuštenih ili prezaduženih građana, njihovog suočavanja sa stepenom neostvarivosti potrošačkih snova koji su samo malobrojnima postali java.

Apatija i tihi bes su, još uvek, najčešći odgovori. To nije slučajno. Ako donekle izuzmemo nedomišljeni, mazohistički nacionalizam “narodnjaka”, Srbija je postala zemlja bez političkih ideja i ideologija. Na ovom prostoru kondenzovalo se mnogo toga lošeg iz dva sveta – demokratske Evrope, čije vrednosti naša prozapadna elita prihvata samo na rečima, i sve prosperitetnije, ali nedmokratske Azije. U takvim uslovima skoro sve – od odbrane Kosova i nacionalnog investicionog plana do privatizacije i evropskih integracija – izgleda prilično ružno.

Ipak, i od lošeg ima gore. Obezbediti, nacionalizacijom ili odustajanjem od privatizacije, našoj političkoj klasi nove prilike da razvija svoje samožive navike bilo bi isto kao kada bi serijskom ubici dali napunjen pištolj. Zato bi neoliberalni Hamlet, suočen sa zastrašujućom dilemom, ovde verovatno izabrao isto rešenje za koje se, u umotvorini srpskih urbanih humorista, opredelio i frustrirani Spajdermen.

Za i protiv kapitalizma

Najveća “prokapitalistička” nacionalizacija sprovedena je u Švedskoj početkom devedesetih.
Desničarska vlada je tada, na određeno vreme, u celosti preuzela vlasništvo nad bankama

Nacionalizacija je na Zapadu mnogo ružna reč. Od Oktobarske revolucije ona je u SAD i Velikoj Britaniji označavana kao najveća opasnost. Kada je, još pre Drugog svetskog rata, grupa poslanika u parlamentu zatražila nacionalizaciju rudnika uglja, britanski premijer je rekao da će se “nacija boriti na život ili smrt da spreči nametanje sovjetskog sistema”. Wujork tajms je tekst o ovoj (uspešnoj) parlamentarnoj bici protiv nacionalizacije (64 glasova za, 329 protiv) objavio pod naslovom “Premijer se suprotstavio crvenima”.

Komunisti su davali povoda za ovakvu fobiju. Titoistička nacionalizacija je, kao i većini socijalističkih zemalja, bila okvir za masovnu pljačku i zločine kojim je crveni režim “nacionalizovao” i živote više hiljada nevinih ljudi. Ovaj proces je metastazu doživeo polovinom sedamdesetih u Pol Potovoj Kampućiji kada je, praktično, nacionalizovan ceo glavni grad i njegovi stanovnici oterani u sela.
Teško je otresti se istorije. Nacionalizacije se odriču i naši moderni levičari. Najveći neprijatelji nacionalizacije u bilo kojoj formi ovde su ekonomski ideolozi Liberalno-demokratske partije, stranke koja tvrdi da je levičarska. Jedan od troje autora ekonomskog programa LDP-a je glavni urednik Katalaksije, “internet časopisa za liberalnu Srbiju”. Jedan od urednika ovog magazina je i Andrija Vražalić koji piše da su “ideje o oduzimanju, nacionalizaciji i upravljanju privredom nasilje nad pravom svojine, pravom koje je temelj civilizacije (sic!) i prosperiteta.”

Odavno je sahranjen poslednji veliki ljubitelj nacionalizacije u Evropi, francuski predsednik Fransoa Miteran. Wegova vlada je februara 1982, manje od godinu dana posle pobede na izborima, nacionalizovala, između ostalog, 39 banaka i dve čeličane. Nacionalizacija je od Miterana na Zapadu ostala prihvatljiva samo kao poslednje oružje za spasavanje banaka ili kompanija koje su “toliko velike da im se ne sme dozvoliti da propadnu”, što, u prevodu s političkog žargona, znači da bi njihov bankrot zavio u crno kritičan broj glasača koji podržavaju vladajući režim.

Najveća ovakva, “prokapitalistička” nacionalizacija je sprovedena u Švedskoj početkom devedesetih. Desničarska vlada je tada, na određeno vreme, u celosti preuzela vlasništvo nad bankama. Švedski eksperti, koji jedini imaju iskustvo s krizom koja nalikuje sadašnjoj, tvrde da je puna nacionalizacija banaka-gubitaša jedino efikasno rešenje i da su dosadašnje mere američke administracije nedovoljne. (Ove banke su vlasnice ogromnih “toksičnih dugova” čiju vrednost nije moguće, čak ni približno, proceniti.) Slično je reagovao i Volstrit kada je Obamin tim u utorak objavio detalje plana za popravku ekonomije – vrednost već obezvređenih akcije na njujorškoj berzi pala je za još 4 odsto.

Obama za sada samo “upumpava” pare u posrnule banke, bez da njegova vlada preuzme upravljačka prava i obespravi stare deoničare. On koristi medijske nastupe i pritisak javnosti da natera direktore banaka da tako “upumpani” novac ne shvate kao poklon koji ne obavezuje i s kojim mogu svojevoljno da raspolažu. Ali, ako je verovati Šveđanima, ovo bizarno polurešenje neće dati rešenje – ne možete nekome nešto pokloniti, i očekivati da se on ponaša kao da ste ga kupili. Obama će, kada tad, morati da “zagrize metak i (otvoreno) nacionalizuje banke”.

Baklja (antikapitalističke) nacionalizacije je do pre par meseci gorela još samo u Zimbabveu i Latinskoj Americi. Mada, ljubav prema nacionalizaciji je Uga Čavesa i Eva Moralesa, demokratski izabrane predsednike Venecuele i Bolivije, smestila na korak iza Osame bin Ladena, koji je na Zapadu postao glavni “postkomunistički” simbol zla.

“Rebrendiranje” ozloglašene nacionalizacije je teško i zahteva vreme – što je jedna od samo nekoliko stvari koja zapadnim političarima nedostaje koliko i “netoksične” investicije. Ali, istovremeno, sve je više stručnjaka koji veruju da nacionalizacija važnih delova zapadnih ekonomija više nema alternativu. Zato Obama, Braun i njihovi mudri savetnici moraju da traće dragoceno vreme i energiju na delikatno, ali suštinski nevažno pitanje – kako sprovesti nacionalizaciju devastiranih delova privrede, klinički mrtvih proizvođača automobila, osiguravajućih kompanija ili velikih banaka koje više nisu u stanju da se bave bankarstvom, na primer, a da to ne izgleda kao nacionalizacija.