Po svaku cenu?

(Sivi soko, 28.1.2010)

Očekivao sam da neko od urednika NSPM pročita ono što sam napisao pre dva dana o komentarima, ali priznajem da nisam baš očekivao da NSPM taj tekst i prenese. Ako im je namera bila da prenošenjem teksta inspirišu polemiku, u tome su uspeli. Ton većine komentara uveliko demantuje moju tezu da su komentari u principu „đubre“ - mada ih ima nekoliko koji bi mogli da joj posluže u prilog. Ali sve u svemu, iako se preko 90% ljudi ne slaže sa mnom, bar su u svom neslaganju pristojni.

Zato dugujem izvinjenje onima koji se na NSPM oglašavaju smislenim i konstruktivnim zapažanjima, što sam njihove komentare preširokom generalizacijom strpao u kategoriju „e-đubreta“. Ali nisam sasvim ubeđen da sam pogrešio generalnom osudom komentara na internetu. Izuzeci samo potvrđuju pravilo.

Tačno je da živimo u totalitarnom globalizmu, gde javno prisustvo povlači određene posledice. Moja odluka da već evo deset i kusur godina pišem pod pravim imenom i prezimenom mi je ne jednom donela glavobolju. Na primer, od prošle godine sam meta najvulgarnijih kleveta i laži profesionalnih propagandista o „genocidu“ u BiH, koji se svim silama trude da mi ocrne ime po internetu. Ali eto, ja se i dalje potpisujem na sve što kažem.

Anonimni komentari, bez ikakvog korisničkog naloga, prosto prizivaju trolovanje. Svako može da se potpiše kako hoće. Ne jednom se desilo baš na NSPM da se čovek javi komentarom i kaže "Ne znam ko je ovo gore, ali to nisam ja."

Za pet-šest godina koliko pišem „Sokola“ i njegovog blizanca na engleskom, ali i skoro deset godina kako pišem kolumnu na Antiwar.com (koja odnedavno ima komentare, ali pre toga su bila pisma čitalaca), nagledao sam se i načistio gomila e-đubreta. Sa istim problemom se suočavaju ljudi koji su dobijali književne nagrade za svoje blogove (npr. DŽon Skalzi). Da parafraziram još jednog pisca-blogera, Čarlsa Štrosa, svaka minuta koju provedem u tom poslu je minuta manje koju mogu da provedem u istraživanju, pisanju, poslu, spavanju ili razonodi.

Ali kao i svaki autor, i ja bih da znam šta moji čitaoci misle. Zato i dozvoljavam komentare na blogu. Istina, nema ih pregršt, ali to je rezultat zahteva da se postavlja samo pod nalogom. Svestan sam da to sprečava i mnoge legitimne odgovore, kao i da ne garantuje potpunu zaštitu od trolova, ali to je po meni najmanje loš kompromis, koji sam izabrao tek posle dužeg eksperimentisanja.

I sam spadam u one čitaoce NSPM koji vole da pišu komentare. Ali svima nama treba da je jasno da NSPM nema obavezu da nam pruža tu priliku. NSPM.rs je njihovo vlasništvo, i oni moraju da snose troškove njegovog održavanja, pa između ostalog i moderacije komentara. Iz toga proizilazi da komentarisanje na NSPM nije pravo, već privilegija. Ako NSPM želi da po svaku cenu održi tu privilegiju, pa makar to ugrozilo opstanak samog sajta, onda je to njihov izbor. Ja samo rekoh da mi se taj izbor ne dopada, i zašto.

Najveću ironiju vidim u tome da dosta komentatora moju kritiku shvata kao neki izraz egoizma i sujete, dok istovremeno komentare smatra najjačom, najboljom i najpoželjnijom stranom NSPM. Ispade da NSPM ništa nije valjala dok nije uvela komentare!

Otkad sam počeo da pišem, pozivam ljude u Srbiji da ne budu pasivni objekti žutokratije, već da se pretvore u subjekte. Taman posla da mi smeta kada to onda i urade. Svaka im čast. Ali u zaglavlju NSPM stoji „časopis za političku teoriju i društvena istraživanja“, a ne Hajd Park. Odnosno, to nije javna ustanova koja u opisu svoje delatnosti ima obavezu da čitaocima obezbedi prostor za slobodno izražavanje. To što NSPM to ipak čini služi joj na čast, ali otvara mogućnost zloupotrebe - i to upravo tipa „komentari su najjača stvar na ovom sajtu“. A sve ovo što pišu autori je valjda tandara-broć?

Dakle, ne radi se ovde ni o kakvom pritisku na NSPM. Naprotiv. Nije reč ni o nekoj sujetom motivisanoj vendeti prema komentatorima. Ako gde ima sujete, to je u argumentu da su komentari najbolji deo NSPM i da bez njih časopis gubi na značaju i snazi.

Obećao sam donaciju ne zato što smatram da bi mi u tom slučaju NSPM bila nešto dužna, već zato što smatram da, kao dugogodišnji čitalac koji je u mnogim tekstovima našao inspiraciju, ja imam obavezu da im se na neki način odužim. Verujem da većina komentatora koji su reagovali na moj tekst razmišlja na sličan način, makar se i ne slažemo oko prirode komentara i potrebe da se oni omoguće po svaku cenu.