Pisci nisu nikakvi eksperti

Zašto mišljenju intelektualaca o ratu pridavati poseban značaj? Pisci ne stoje u centru društva i kad dođe do pravde ili nepravde često govore gluposti. Rumunsko-nemačka književnica Herta Miler nema poverenja ni u zapadnjačke antiratne demonstracije. Radi se više o antiameričkom refleksu nego o istinskoj brizi za ljudske živote, kaže ona u intervjuu sa danskim piscem i novinarom Nilsom Barfudom.

Kada smo bili mladi uvek smo gledali TV Beograd. Na primer one velike manifestacije na stadionu gde su mase sačinjavale žive mustre kao na ćilimu i koje su se menjale po komandi. Neverovatno! Ali, uveče pod reflektorima sve je izgledalo sablasno. Naročito ogromna Titova bela statua.

Nemačka književnica Herta Miler, poreklom iz Rumunije, jasno se seća jugoslovenskog života s druge strane granice.

I bila je muzika! Kod nas u Rumuniji je autentična muzika bila zabranjena, uključujući pravu narodnu muziku, ali i rok i džez i eksperimentalnu simfonijsku muziku. Čaušesku je prezirao sve. Ali u Jugoslaviji je to bilo moguće, i »rok sa Titom« i »džez sa Titom«. Zatim je i erotski sve bilo slobodnije na toj strani. Devojke su mogle da pokažu i noge i grudi – samo ako su imale Tita na usnama.

Da li si bila u Jugoslaviji?

Šta misliš! To nije bilo dopušteno. Mi nismo mogli nikuda da putujemo, čak ni u druge komunističke zemlje. Ali, kada bismo putovali u Bukurešt voz je prolazio duž jugoslovenske granice na Dunavu, jedno podugačko parče. Svi bi išli u hodnik da gledaju, bila bi potpuna tišina. Moglo se videti šta ljudi misle. Jugoslavija je bila međustanica na putu za zapad. Mnoge izbeglice su vraćane u Rumuniju. Dešavalo se da leševi plutaju Dunavom. To su bile izbeglice ustreljene u vodi ili pregažene motornim čamcem pograničnih stražara. Ali, na jugoslovenskoj TV smo takođe mogli da gledamo filmove Tarkovskog i da čujemo Alena Ginzberga i Petra Orlovskog. Hvala Beograde! Ti si bio spas moje mladosti!... Hm.

Šta – hm?

Čemu sve to zajedno? Bilo je nešto iza toga što mi iz Čaušeskuove Rumunije nismo mogli da prozremo kroz tu romantiziranu sliku Jugoslavije: bankrot-ekonomija, centralistička država, kontrola ljudi. Postojala su politička gonjenja i politički zatvori za one koji su bili protiv Titovog sistema.

Postoji li opozicija u Beogradu danas?

Kako bi mogla da postoji? Dok su ostale istočnoevropske zemlje prolazile kroz promenu 1989. naovamo, pod Miloševićem se ništa nije promenilo. Možda izvestan zaokret. Socijalizam je bio ispražnjen i izduvan. Milošević je udahnuo život oprobanom čarobnom sredstvu – nacionalizmu. To je zažarilo obraze mnogima. Ali, kontrola, upravljanje mas-medijima, centralizam – sve je ostalo kao nekad. To što se desilo je suprotnost demokratizaciji. Zatim su došli dobro pripremljeni ratovi koje je ta osiromašena Jugoslavija vodila protiv vlastitog naroda. I sada je NATO – ne Milošević – kriv za sve užase koji se događaju. Krivi ga čak i srpska opozicija.

Nedavno je ipak upućeno otvoreno pismo 27 srpskih opozicionara koji kritikuju proterivanje s Kosova...

... Da, ali posebno osuđuju NATO bombardovanje. Kakva je to opozicija koja ne želi pre svega da sruši diktatora, već se zadovoljava time da ga kritikuje što uništava jednu manjinu u zemlji i stavlja sebe u istu ravan?

Šta onda da radi srpska opozicija?

Ako ne beže, što su mnogi već učinili, onda neka ćute dok ne smognu da progovore slobodno i iz sveg srca. Srpski novinar Slavko Ćuruvija je nedavno ubijen na otvorenom zato što je bezrezervno izrekao svoje mišljenje. S poluistinama se čovek samo kompromituje i čini više štete nego koristi.

Kako tumačiš antiratne demonstracije na Zapadu i njihov motiv?

Klasični antiamerikanizam je jedan faktor. Nepromenjen je od 1968. i rata u Vijetnamu. Radi se o vrsti alergije da su Amerikanci automatski najveći prekršioci. Tako je bilo i za vreme hladnog rata a i za vreme rata u Persijskom zalivu. Pred tim hroničnim fenomenom sve činjenice padaju u vodu. To je stanovište koje odavno ne počiva na činjenicama. Tako je to s predrasudama. Često je ista vrsta intelektualaca ta koja čeka da NATO počini neku grešku. Oni se potajno nadaju da će mnogi civili izginuti zbog nekog nesporazuma.

Šta je suština takve nade?

Ja verujem da je to zato da bi se moglo reći: Eto, vidite! Šta smo rekli! NATO je organizacija prestupnika! Gospode, zamisli da ja, koja sebe smatram opozicionarem od detinjstva, uhvatim sebe da branim Šarpinga, nemačkog ministra odbrane, od pisaca. To je suludo.

Zatim imamo one zbunjene. One koji nemaju osećanje pravde i nepravde i ne mogu to da razlikuju – ne zato što su amoralni već zato što nikada nisu morali da se izjasne o pravdi i nepravdi. U zapadnim demokratijama postoji veoma rašireno slepilo kad su u pitanju diktature. Mnogi ne mogu da shvate koliko je jaka diktatura u Srbiji, koja je povrh svega vođena jednim notornim psihopatom koji prezire vlastiti narod koliko prezire i druge. Mnogi ne uviđaju vezu između Srebrenice i Račka, dva događaja iste vrste.

Takođe je prvi put posle dugog vremena da nemački vojnici rizikuju da učestvuju u ratu.

Da, to staro osetljivo pitanje imaju li nemački vojnici pravo da ikada više uđu u rat. Ali, pacifisti stavljaju sve u isti koš. I zbog toga su spremni da dopuste još jedno masovno ubijanje. Oni naglavačke postavljaju iskustvo s nacizmom i ponašaju se kao da NATO ima nameru da osvoji Beograd.

U Danskoj se oseća, kod izvesnih, neka vrsta tajnog likovanja pri pomisli da je kineska ambasada pogođena namerno.

To je teško razumeti. Ta potreba da NATO pogreši, čak najradije da se raspadne, jeste čudna jer uopšte ne počiva na ideji šta bi to drugo bilo bolje od NATO-a. Ali, kao što je poznato, mnogim intelektualcima više odgovara da budu protiv nego za. To ih, kao, ispunjava. Niti je herojski, niti spektakularno biti saglasan sa moćnicima. Međutim, sa mikrofonom u ruci »ići protiv NATO« to je pomalo herojski i uz to sasvim besplatno, bez rizika.

Čak i ako razbucaš Oskaru Fišeru bubne opne?

Upadljivo je zaista ovog puta kako su mirovnjaci agresivni. Kad sam nedavno napustila jednu panel-diskusiju bilo je problema i pretnja je ležala u vazduhu.

Otkuda to?

Postoji jaka iritacija u Nemačkoj danas. Počelo je sa Štazi-debatom i svim onim malim i velikim razračunavanjima u vezi s tim. Atmosfera je postala zagađena. Kriterijumi su se razvodnili. Prilično brzo se više nije znalo ko je žrtva a ko je dželat. Ta pomućenost je, verujem, izbila na videlo kao neka agresivnost. Primećuje se da se neki, čak i među onima koji pišu, ustežu da otvoreno iskažu svoje mišljenje.

Zar pisci inače nisu »savest nacije«?

Ne, zaista ne, čak i ako oni vole to da čuju. Pogledaj na TV kad novinar kaže: »Vi, koji ste stručnjak za individualne, lične stvari...« ili »Vi, koji ste posebno upućeni u tajne jezika i posebne mogućnosti...« Pogledaj kako se uvijaju, pisci! Ali, oni i nisu savest nacije. To je patetično i ničemu ne služi. Pisci nisu centar društva. Pisci su to samo u diktaturama, gde državi za svoju propagandu trebaju oni i njihove knjige.

A jezik?

Ni tu mi nismo stručnjaci. Narod, na primer, nema šta da nauči od mog jezika. U stvari je obrnuto. Ja učim od jezika koji narod koristi. A najmanje su pisci stručnjaci kad se izjašnjavaju kao generali ili socioekonomi ili stručnjaci za oružje. Amerika je pod konstantnom sumnjom da se povodi ekonomskim i drugim komplikovanim motivima kad učestvuje u ratu u Evropi. Niko se ne pita koju radnju vodi Milošević. On i njegov klan su se ogromno obogatili zahvaljujući ratu. To rade svi diktatori kad ratuju. Što se oružja tiče, trebalo bi biti zadovoljan da se ove skupe mašine koriste za pravednu stvar a ne za nepravednu. To je nešto što je pod kontrolom 19 nacija i njihovih vlada od kojih svaka odgovara pred svojim stanovništvom. Milošević ne odgovara ni pred kim. A on je jedini koji je mogao svoj narod da poštedi ovih bombardovanja. Drugo je što ova bombardovanja njemu veoma odgovaraju.

Na koji način?

On je godinama ruinirao zemlju svojim ratovima. Sada može da krivi NATO za osiromašenje.

Postoji zabrinutost da će NATO razoriti televiziju Srbije. Zar to ne bi bilo kršenje slobode govora?

Da bi Srbi osećali da su žrtve kao Jevreji na srpskoj TV prikazuje se »Šindlerova lista«. Zar to nije perfidno? S druge strane, Si-En-En slike izbegličkih logora u Makedoniji objašnjavaju se u Srbiji kao holivudski proizvodi. Nije teško većini Srba da u to poveruje. Oni rado veruju da je Klinton šef za Holivud. Milošević u Srbiji ima poslednju reč u filmskoj produkciji. Sve to je nečuveno perverzno. Televizija je prvoklasno oruđe modernog diktatora za zaglupljivanje i zaslepljivanje svog naroda. Ali, mi na Zapadu verujemo da je kršenje slobode govora kada se ukloni izvor trovanja.

U Danskoj se često čuju optužbe: Zašto NATO ne spasava Kurde?

To pitanje se postavlja i u Nemačkoj. Ako nešto ne može da se uradi na jednom mestu ne isključuje se da ne treba zlo sprečiti negde drugde. Svaki put bi trebalo da pojedinačni slučaj odredi na koji način će se rešiti i kojim sredstvima. Sredstva upotrebljena u slučaju Srbije, nažalost, nisu pomogla. Niko nije verovao da će Milošević biti toliko ravnodušan pred tim što se dešava u njegovoj zemlji ili da će stanovništvo velikom većinom prihvatiti njegov cinizam. Jedino što može omogućiti promenu je njegov odlazak sa vlasti. Ali to moraju Srbi sami da reše. Vlast bi morala biti smenjena, jednostavno. Ali ne zamenjena nekima od njih koji se nude da je preuzmu. A svakako ne Draškovićem. On je formulisao srpski projekat kratko i jasno: mi hoćemo da posrbimo kosovsko stanovništvo, ako ne pristaju proteraćemo ih, a ako ni to ne ide pobićemo ih. Sve je koncentrisano u tri uslova. Bolje se ne može izraziti. Nije on uzalud pisac.

Šta vidiš kao najveći problem u načinu vođenja NATO rata?

Ja vidim mnoge probleme, ali pre svega one jadne mlade ljude koji ne mogu da dezertiraju, jer se strana na koju bi mogli da prebegnu nalazi visoko u vazduhu iznad Kosova. Zatim, što se nije počelo bombardovanjem vladinih zgrada u Beogradu. Miloševiću je rečeno manje-više direktno: »Nastavi ti samo svoj posao na Kosovu. Niko te neće ometati...« Zar nije to već dovoljno problema, i previše!

(Herta Miler je rođena 1953. godine u selu Nitzkydorf u Rumuniji i dobitnik je Nobelove nagrade za književnost za 2009. godinu)