Opozicija i lokalni izbori. Opasni vuk i ovčice male - nismo znali, naivni smo bili

Ponovo je, po ko zna koji put, pokazao da ga nikako ne treba potcenjivati, s tim što je to dokazivanje do sada svima, osim njemu, već trebalo da dosadi. Odavno je bilo vreme da to shvatimo i da u skladu sa tim postupamo. Svaka naivnost u tom pogledu zaista je nepremostiva prepreka za bavljenje politikom. Ako nije naivnost onda je neka zadnja namera, koja god bila, pa se u tom slučaju mora pokrenuti pitanje odgovornosti.

Da, o proteklim izborima je reč. Sad već na stranu (a ne bi trebalo) osnovni etički princip koji kaže – ako se nešto dogovorite, pa još i potpišete, to vas valjda obavezuje na poštovanje potpisanog ili na dogovor o odustajanju, inače čemu to potpisivanje uopšte služi.

Okrenimo se sada suštinskom pitanju: ako vas je neko dvanaest godina preko zarobljenih medija lagao, varao, vršio pritisak i na opoziciju i na građane, napravio vojsku svojih sigurnih glasova kupovanjem, pretnjama, ucenama, prevarama, iscrpljivao i sukobljavao celo društvo na sve načine, satanizovao protivnike, dok se na kraju nije otkrilo da je svake izbore nameštao i „rešavao“ unapred, iz kojih ste razloga pomislili da će on baš sada sve to odjednom da prekine, pa da izgubi vlast?

Samo Ekspo će da nas košta više od celog godišnjeg državnog budžeta. Novac će da se troši bez tendera, bez javnih nabavki, po ubrzanom postupku

Onaj ko je bio spreman i sposoban da više od decenije gradi takav sistem jer na njemu i počiva, izvlačenjem jednog kamena rizikuje rušenje cele piramide, a bez vlasti nije u stanju da funkcioniše, sada će biti dobar da vam da neke ustupke, pa da recimo izgubi Niš, Novi Sad, ili čak Beograd? I to u trenutku kad započinje novu opsežnu operaciju, maliciozni tvrde epsku pljačku u najavi, pod imenom Ekspo 2027?

Sam nam je predsednik priznao da tu treba da se potroši 18 milijardi evra. Zna li iko koliko je to novca? Evo samo da steknemo predstavu. Ceo državni budžet iznosi nešto manje od toga, za sve potrebe – vojsku, policiju, zdravstvo, školstvo, sudstvo… Ceo javni dug sada iznosi 36 milijardi evra. Od toga su naprednjaci napravili dug od 20 milijardi, a 16 su zatekli.

Samo taj Ekspo će da nas košta više od celog godišnjeg državnog budžeta i to po čuvenom izumu zvanom Leks specijalis, znači novac će da se troši bez tendera, bez javnih nabavki, po ubrzanom postupku. Što da se muče da nameštaju tendere, da čekaju procedure, malo je vremena do 2027. a posao ne sme da stoji. Tu će se svakako ugraditi mnoge svetske barakude koje krstare i traže upravo ovakve „projekte“. Onog ko im to omogući, spremne su da štite i čuvaju dok se posao ne završi.

E, pa u takvim uslovima vi prekršite dogovor o jedinstvenom pritisku, istrčite na teren vezanih nogu pod parolom da niste kukavica koja sedi kod kuće „u bojkotu“ već eto imate petlju i srce da se borite. Onoga ko pokušava da vam predloži da se oslonimo i na pamet – jer ne vredi udarati glavom u zid, razbićemo glavu, dajte da zajedno nađemo ključ od vrata, kalauz, da primoramo ključara da odškrine vrata – proglasite za izdajnika. A u stvari, de fakto, obavite za režim posao bolje nego oni koje je platio, tako što oduzmete sami sebi ono što vam on nije mogao oduzeti.

Neko će sada reći, ali on nikada ne bi otključao vrata i da ste ostali zajedno, ključ ne biste našli, a kalauz ne umete da koristite. Vrlo verovatno da je sve to tačno. Ali biste svakako sačuvali jedini resurs koji je opozicija imala, a režim ga nema, a to je zajednička energija glasača i želja za pobedom.

To je nagomilana energija bar pola građana Srbije koji više od decenije gledaju i trpe da im se urušava država, koji su poniženi, osiromašeni, kojima se izvrće bazični sistem vrednosti. Te ljude je trebalo po svaku cenu ohrabriti jer su tu i čekaju da budu ohrabreni. Nikako ih nije trebalo obeshrabriti. Rezultati izbora pokazali su da se upravo to postiglo.

Povrh svega, međusobno postizborno optuživanje opozicije ko je za ovaj debakl kriv, oni koji su istrčali na teren nespremni, ili oni koji im se u tome nisu pridružili, ovu već razbijenu nadu i elan pretvara u krhotine, a podele u tom korpusu još produbljuje. Nije teško razumeti da se glasači opozicije dijametralno razlikuju od glasača naprednjaka. Glasače opozicije treba motivisati, njihovi glasovi nikome unapred ne pripadaju.

Glasače naprednjaka, pokazalo se, moguće je prevariti, kupiti ili prosto naterati pred kutije, po spiskovima. Izbori su pokazali da se njihov broj ipak toliko smanjuje da se moraju premeštati i čak uvoziti, što znači da je i tu bilo onih koji bi prešli na drugu stranu, samo da im je neko pružio ruku i da im je ta ruka delovala pouzdano. A oni su za pobedu dragoceni.

Umesto toga, opozicija je uspela da odbije i sopstvene glasače i ostavi ih kod kuće, besne ili očajne, sad je svejedno. Rezultat je manje glasova nego u decembru kad su zbog krađe izbori u Beogradu i poništeni. I umesto da se bar pošteno preuzme odgovornost, prizna greška, loša procena, tim se ljudima poručuje – vi ste izdajnici, niste izašli, ili kriv je Đilas. Ima li svesti da je to direktna uvreda svih tih ljudi koji su demotivisani ovom podelom, ubijeni u pojam, očajni, razočarani, ljuti?

Opozicija je uspela da odbije i sopstvene glasače i ostavi ih kod kuće

Upravo to je, dame i gospodo, najveća šteta koja je napravljena. Nije to ovaj težak poraz na izborima. Ne. To je podela koja je napravljena u korpusu koji je i do sada imao možda samo jednu tačku slaganja, a to je da Vučić mora da ode. U tome je zapravo njegov najveći uspeh: prvo je podelio celu Srbiju na one koji su uz njega i sve ostale koji su van naprednjačkog sistema, a sada su se i ovi van tog sistema podelili i svi zajedno izgubili nadu da se može pobediti.

Ako ne verujete, možete pogledati komentare koji će se nanizati i ispod ovog teksta – jedni koji podržavaju napisano i drugi koji će autorku sumnjičiti da se i ona, avaj, „prodala Đilasu“ ili da ništa ne razume.

Ima u svemu ovome ipak i jedna dobra stvar: sada je valjda i režimu jasno da se dalje sa ovakvim „izborima“ ne može nastaviti. Ovo nisu izbori, ta prevara ne može više da funkcioniše jer je sad celom svetu sve jasno. Očekivanje (ili očajavanje) da će sledeći izbori biti tek za tri godine, takođe je vrlo neutemeljeno. Lepo se vidi da je bar pola Srbije aktivno protiv ove vlasti, posebno u velikim gradovima, da su glasači naprednjaka bezvoljni i nemotivisani pa se moraju na sam dan glasanja po spiskovima zvati iz kol centara i izvlačiti iz kuća.

Ono što se sada mora uraditi jeste sledeće: kad se poližu rane, da se okupe svi koji imaju zajednički cilj, a to je spas zemlje Srbije, pa da vide šta nam je činiti. Zvuči malo patetično, ali dotle smo došli.

Dobro je poznato da čovek koji ima volju i veru u pobedu može da uradi i naizgled nemoguće stvari, dok onaj koji tu volju i veru nema, teško može da izgura i sasvim običan posao. Dakle, ljudi se nekako moraju ponovo motivisati da vrate želju da se bore, energiju pobede, da zajedno krenu i da pobede. Na nekim normalnijim izborima, ako zajednički pritisak bude dovoljno jak. SNS je pokazao da više ne može dovoljno ni da pokrade, ako svi zajedno izađu da pobede.

Zajednički front se mora napraviti, da nam se ne ostvari proročka rečenica profesora Vojina Dimitrijevića: „Ako na vlast dođu radikali, više neće biti izbora“. Nije da do sad nismo znali, ali izgleda da do sad nismo verovali.

(N1)