Odgovor Vojislavu Koštunici

U autorskom tekstu Vojislava Koštunice „Srbija između evrofanatizma i političke neutralnosti” otvoren je niz dragocenih pitanja od velikog političkog značaja za prošlost, sadašnjost i budućnost srpskog naroda. Iako se u vezi sa centralnom misli ovog članka, koja se tiče pogubnosti fanatičnog puta Srbije u EU po svaku nacionalnu cenu, lako možemo složiti sa autorom – nameće se nekoliko tema oko kojih se ne možemo složiti i koje predstavljaju neku vrstu generacijskog razmimoilaženja. Smatrajući da nema razloga da o tim važnim temama ćutimo, već da je neophodno da iznesemo stav jedne nove političke generacije u Srbiji, ukazaćemo na tri politička mita koja se provlače u ovom članku, a da su pritom u velikom nesaglasju sa glavnom linijom evroskepticizma u njemu iznetom.

Pobeda 5. oktobra

Nemoguće je napraviti jasan otklon od pogubnog puta u EU u poslednjih 13 godina bez jasne svesti o tome šta je početak toga puta, odnosno bez razumevanja uloge 5. oktobra u novijoj političkoj istoriji Srbije. Ako 5. oktobar nazivamo pobedom – onda blagosiljamo početak evrofanatizma i definitivnog razaranja Srbije. Pod časnim opozicionim imenom Vojislava Koštunice i izgovorom rušenja autoritarnog režima Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji su došle ekonomske i političke ubice koje su opljačkale i uništile srpsko društvo u rasponu od bankarstva preko privrede do kulture i medija. Njihova pobeda 5. oktobra 2000. je početak teških poraza Srbije i nemoguće je 5. oktobar čitati u drugačijem ključu. To kako će objektivno biti ocenjen režim Slobodana Miloševića, da li je narod toga dana svojim protestima želeo nešto drugo, kao i to šta je u svemu tome nameravao Vojislav Koštunica lično, u ovom slučaju nije relevantno – važno je kakve su posledice po Srbiju nastupile.

Nažalost, sličan događaj sa katastrofalnim posledicama po državu ponovio se sa pobedom Tomislava Nikolića, iznova uz podršku DSS, u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. Pod izgovorom rušenja Miloševića na vlast su došli prozapadni i neoliberalni DOS-isti, a pod izgovorom rušenja Tadića vlast su ugrabili još veći evroradikali i fanatici na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ove dve „pobede” skupo su koštale Srbiju i nikako se u političkoj terminologiji generacije kojoj pripadam ne mogu i neće nazivati pobedama, naprotiv. Naše je duboko uverenje da je za ispravno shvatanje aktuelnog političkog trenutka i dalje rodoljubivo delovanje potrebno postaviti zdrave temelje oličene u raskrinkavanju ove dve porazne istorijske činjenice.

Nećemo u EU od 2008. i zbog otimanja KiM

Nova, mlada politička generacija kojoj pripadam, i kada nam Evropska Unija ne bi otimala Kosovo i Metohiju ne bi bila za ulazak Srbije u EU. Jer naš problem sa EU ne počinje 2008, već 1999. godine, a sa pojedinim vodećim državama iz EU i mnogo ranije u novijoj i daljoj istoriji (poput 1991/2). Mi smo javnu raspravu ZA i PROTIV ulaska Srbije u EU otvorili daleko pre proglašenja tzv. nezavisnosti Kosova uz pomoć EU 2008. godine. EU za nas nikada nije predstavljala primamljivu i privlačnu snagu, niti smo u nju ikada imali poverenja. EU je za nas neprihvatljiva i pre i posle 2008. godine, i zbog odnosa prema KiM, ali i bez obzira na odnos EU prema KiM. EU je za nas nedemokratska i totalitarna naddržavna tvorevina, orijentisana ka izrabljivanju resursa i tržišta novih i manjih članica, sa kojom imamo veoma malo zajedničkog. U EU ne vidimo svoj nacionalni i ekonomski interes, da ne govorimo o duhovnom i moralnom raskoraku sa zapadnom potrošačkom civilizacijom. To što pripadamo jednom starom evropskom hrišćanskom narodu i baštinimo autentične evropske vrednosti, najbolje iskazane u degolovskoj ideji Evrope nacija, nema nikakve veze sa antievropskom idejom EU. Sebe doživljavamo kao sledbenike Miloša Crnjanskog i njegove političke misije da stvari konačno pogledamo sa čisto srpskog interesa, umorni od pogubnih integracija kroz čitav 20. vek. Posle katastrofalnog iskustva jugoslovenstva i komunizma, evrounijatstvo predstava treći čin integracionih samoubistava koja nam se nameću u poslednjih 100 godina.

Možda se u nekom trenutku nakon 5. oktobra nacionalno opredeljenim političarima u tadašnjoj vlasti iz određenih razloga učinilo da je članstvo u EU najbolje rešenje za Srbiju, ali je očekivanje da EU neće raditi na otimanju KiM i privrednom uništavanju Srbije ravno verovanju da će ratni zločinac Havijer Solana obezbediti pošten referendum u Crnoj Gori 2006. ili da će NATO biti garant bezbednosti Srba na KiM 2013. Apsolutno smo uvereni da novu srpsku politiku za 21. vek ne možemo graditi bez jasnog poznavanja propasti Zapada i otklanjanja svih demokratskih zabluda i iluzija koje nam se serviraju sa te strane sveta.

Istovremeno, treba poznavati sve ono što je dobro i kvalitetno u svakoj od pojedinačnih država Evrope, sa kojima treba gajiti bilateralne odnose i učiti se određenim vrednostima koje tamo itekako postoje, poput organizacije države, radne discipline, vladavine zakona ili podržavanja zdravih stilova života. EU ne spada u te evropske vrednosti i mi je odbacujemo kao antievropsku tekovinu u celini.

Politička neutralnost

Ideja političke neutralnosti u promenjenim geopolitičkim okolnostima koje konačno počinju da rade za srpsku nacionalnu stvar za nas je u najmanju ruku nejasna. Srbija ne može da opstane bez saveznika, a traganje za saveznicima i politička neutralnost se isključuju. Bilo da zatražimo povoljan međunarodni kredit, tržište za izvoz domaćih proizvoda, savremeno naoružanje ili diplomatsku podršku za nacionalne i državne interese – mi se već opredeljujemo. Na zapadnoj strani sveta jakih saveznika za Srbe i Srbiju nema. Na drugim stranama sveta se mogu naći. Ako smo politički neutralni, onda ne možemo postati ozbiljni partneri onima koji nama mogu postati ozbiljni saveznici, pokrovitelji ili zaštitnici. 

Što se Pokreta Dveri tiče naša spoljno-politička platforma jasno nalaže preusmeravanje kursa državnog broda Srbije od briselskog pravca i pogubnog bezalternativnog puta u EU ka srpskim i evroazijskim integracijama. Predmet našeg interesovanja što pre treba da postane objedinjavanje srpskog duhovnog, kulturnog, ekonomskog i političkog prostora na Balkanu (Srpska Unija), kao i nedvosmisleno okretanje ka Rusiji i procesima pridruživanja carinskim unijama na bivšem sovjetskom prostoru, Evroazijskoj Uniji i Organizaciji za dogovornu kolektivnu bezbednost (ODKB). Naša politička generacija tu nema dilema: mi nismo neutralni. Mi smo pre svega i iznad svega srpski rodoljubi i gledamo na kojoj strani sveta možemo da pronađemo podršku za ostvarenje srpskih nacionalnih i državnih interesa oličenih u srpskim integracijama. Druge integracije za nas su prihvatljive samo ako su u funkciji srpskih integracija. To Evropska Unija svakako nije, a strateško partnerstvo sa Ruskom federacijom i evroazijske integracije mogu biti.

Za politički dijalog na rodoljubivom polu srpske političke scene

Kritika EU danas je opšte mesto u čitavoj Evropi. Ovakvi autorski tekstovi, poput Klausovog i Koštuničinog, i danas mnogo znače jer dolaze iz pera velikih evropskih političkih autoriteta, ali bi mnogo više značili da su intelektualno, ali i formalno-politički i organizaciono došli ranije. Potrebni su nam i danas, i da je u pitanju peticija kojom se pokreće istina o EU u srpskom društvu mi bismo je odmah potpisali. Ali, problem je u nečemu drugom. Potpuno raščišćavanje sa EU nije moguće ako se pritom zadržavaju pomenuta tri politička mita iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda. Naša je obaveza bila da na to ukažemo.

Lično smatram da je zarad jasnijih i boljih odnosa na rodoljubivom polu srpske političke scene ove teme potrebno što pre otvoriti i da nam taj dijalog može biti samo na opštu korist. Iako se na ovim temama uočavaju izvesna politička razmimoilaženja između generacija, to ne znači da se oko ogromnog broja drugih tema ne slažemo i da ne možemo sarađivati na opštem dobru. U trenutku kada EU konsoliduje i iznova regrutuju stranke bivšeg režima u jedan zajednički front, zarad pojačavanja evrofanatizma u Srbiji i pravljenja lažne alternative vladajućem režimu, neophodno je tome suprotstaviti jasne nacionalne ciljeve oko kojih mora da se uspostavi saglasnost na rodoljubivoj strani Srbije. Ako ti ciljevi još uvek nisu istaknuti, ako oko njih ne postoji potpuno razumevanje ili nije dostignuta puna saglasnost i akciono jedinstvo, naše je da na tome radimo, ne i da ćutimo i čekamo. Naša, nova i mlada politička generacija prinuđena je da preuzme na sebe odgovornost da se na tome počne raditi. Neka ovaj tekst bude mali prilog otpočinjanju tog preko potrebnog političkog procesa i velikog nacionalnog posla. 

Autor je član Starešinstva Pokreta Dveri.