Одговор Војиславу Коштуници

У ауторском тексту Војислава Коштунице „Србија између еврофанатизма и политичке неутралности” отворен је низ драгоцених питања од великог политичког значаја за прошлост, садашњост и будућност српског народа. Иако се у вези са централном мисли овог чланка, која се тиче погубности фанатичног пута Србије у ЕУ по сваку националну цену, лако можемо сложити са аутором – намеће се неколико тема око којих се не можемо сложити и које представљају неку врсту генерацијског размимоилажења. Сматрајући да нема разлога да о тим важним темама ћутимо, већ да је неопходно да изнесемо став једне нове политичке генерације у Србији, указаћемо на три политичка мита која се провлаче у овом чланку, а да су притом у великом несагласју са главном линијом евроскептицизма у њему изнетом.

Победа 5. октобра

Немогуће је направити јасан отклон од погубног пута у ЕУ у последњих 13 година без јасне свести о томе шта је почетак тога пута, односно без разумевања улоге 5. октобра у новијој политичкој историји Србије. Ако 5. октобар називамо победом – онда благосиљамо почетак еврофанатизма и дефинитивног разарања Србије. Под часним опозиционим именом Војислава Коштунице и изговором рушења ауторитарног режима Слободана Милошевића на власт у Србији су дошле економске и политичке убице које су опљачкале и уништиле српско друштво у распону од банкарства преко привреде до културе и медија. Њихова победа 5. октобра 2000. је почетак тешких пораза Србије и немогуће је 5. октобар читати у другачијем кључу. То како ће објективно бити оцењен режим Слободана Милошевића, да ли је народ тога дана својим протестима желео нешто друго, као и то шта је у свему томе намеравао Војислав Коштуница лично, у овом случају није релевантно – важно је какве су последице по Србију наступиле.

Нажалост, сличан догађај са катастрофалним последицама по државу поновио се са победом Томислава Николића, изнова уз подршку ДСС, у другом кругу председничких избора 2012. Под изговором рушења Милошевића на власт су дошли прозападни и неолиберални ДОС-исти, а под изговором рушења Тадића власт су уграбили још већи еврорадикали и фанатици на челу са Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Ове две „победе” скупо су коштале Србију и никако се у политичкој терминологији генерације којој припадам не могу и неће називати победама, напротив. Наше је дубоко уверење да је за исправно схватање актуелног политичког тренутка и даље родољубиво деловање потребно поставити здраве темеље оличене у раскринкавању ове две поразне историјске чињенице.

Нећемо у ЕУ од 2008. и због отимања КиМ

Нова, млада политичка генерација којој припадам, и када нам Европска Унија не би отимала Косово и Метохију не би била за улазак Србије у ЕУ. Јер наш проблем са ЕУ не почиње 2008, већ 1999. године, а са појединим водећим државама из ЕУ и много раније у новијој и даљој историји (попут 1991/2). Ми смо јавну расправу ЗА и ПРОТИВ уласка Србије у ЕУ отворили далеко пре проглашења тзв. независности Косова уз помоћ ЕУ 2008. године. ЕУ за нас никада није представљала примамљиву и привлачну снагу, нити смо у њу икада имали поверења. ЕУ је за нас неприхватљива и пре и после 2008. године, и због односа према КиМ, али и без обзира на однос ЕУ према КиМ. ЕУ је за нас недемократска и тоталитарна наддржавна творевина, оријентисана ка израбљивању ресурса и тржишта нових и мањих чланица, са којом имамо веома мало заједничког. У ЕУ не видимо свој национални и економски интерес, да не говоримо о духовном и моралном раскораку са западном потрошачком цивилизацијом. То што припадамо једном старом европском хришћанском народу и баштинимо аутентичне европске вредности, најбоље исказане у деголовској идеји Европе нација, нема никакве везе са антиевропском идејом ЕУ. Себе доживљавамо као следбенике Милоша Црњанског и његове политичке мисије да ствари коначно погледамо са чисто српског интереса, уморни од погубних интеграција кроз читав 20. век. После катастрофалног искуства југословенства и комунизма, евроунијатство представа трећи чин интеграционих самоубистава која нам се намећу у последњих 100 година.

Можда се у неком тренутку након 5. октобра национално опредељеним политичарима у тадашњој власти из одређених разлога учинило да је чланство у ЕУ најбоље решење за Србију, али је очекивање да ЕУ неће радити на отимању КиМ и привредном уништавању Србије равно веровању да ће ратни злочинац Хавијер Солана обезбедити поштен референдум у Црној Гори 2006. или да ће НАТО бити гарант безбедности Срба на КиМ 2013. Апсолутно смо уверени да нову српску политику за 21. век не можемо градити без јасног познавања пропасти Запада и отклањања свих демократских заблуда и илузија које нам се сервирају са те стране света.

Истовремено, треба познавати све оно што је добро и квалитетно у свакој од појединачних држава Европе, са којима треба гајити билатералне односе и учити се одређеним вредностима које тамо итекако постоје, попут организације државе, радне дисциплине, владавине закона или подржавања здравих стилова живота. ЕУ не спада у те европске вредности и ми је одбацујемо као антиевропску тековину у целини.

Политичка неутралност

Идеја политичке неутралности у промењеним геополитичким околностима које коначно почињу да раде за српску националну ствар за нас је у најмању руку нејасна. Србија не може да опстане без савезника, а трагање за савезницима и политичка неутралност се искључују. Било да затражимо повољан међународни кредит, тржиште за извоз домаћих производа, савремено наоружање или дипломатску подршку за националне и државне интересе – ми се већ опредељујемо. На западној страни света јаких савезника за Србе и Србију нема. На другим странама света се могу наћи. Ако смо политички неутрални, онда не можемо постати озбиљни партнери онима који нама могу постати озбиљни савезници, покровитељи или заштитници. 

Што се Покрета Двери тиче наша спољно-политичка платформа јасно налаже преусмеравање курса државног брода Србије од бриселског правца и погубног безалтернативног пута у ЕУ ка српским и евроазијским интеграцијама. Предмет нашег интересовања што пре треба да постане обједињавање српског духовног, културног, економског и политичког простора на Балкану (Српска Унија), као и недвосмислено окретање ка Русији и процесима придруживања царинским унијама на бившем совјетском простору, Евроазијској Унији и Организацији за договорну колективну безбедност (ОДКБ). Наша политичка генерација ту нема дилема: ми нисмо неутрални. Ми смо пре свега и изнад свега српски родољуби и гледамо на којој страни света можемо да пронађемо подршку за остварење српских националних и државних интереса оличених у српским интеграцијама. Друге интеграције за нас су прихватљиве само ако су у функцији српских интеграција. То Европска Унија свакако није, а стратешко партнерство са Руском федерацијом и евроазијске интеграције могу бити.

За политички дијалог на родољубивом полу српске политичке сцене

Критика ЕУ данас је опште место у читавој Европи. Овакви ауторски текстови, попут Клаусовог и Коштуничиног, и данас много значе јер долазе из пера великих европских политичких ауторитета, али би много више значили да су интелектуално, али и формално-политички и организационо дошли раније. Потребни су нам и данас, и да је у питању петиција којом се покреће истина о ЕУ у српском друштву ми бисмо је одмах потписали. Али, проблем је у нечему другом. Потпуно рашчишћавање са ЕУ није могуће ако се притом задржавају поменута три политичка мита из прошлости, садашњости и будућности српског народа. Наша је обавеза била да на то укажемо.

Лично сматрам да је зарад јаснијих и бољих односа на родољубивом полу српске политичке сцене ове теме потребно што пре отворити и да нам тај дијалог може бити само на општу корист. Иако се на овим темама уочавају извесна политичка размимоилажења између генерација, то не значи да се око огромног броја других тема не слажемо и да не можемо сарађивати на општем добру. У тренутку када ЕУ консолидује и изнова регрутују странке бившег режима у један заједнички фронт, зарад појачавања еврофанатизма у Србији и прављења лажне алтернативе владајућем режиму, неопходно је томе супротставити јасне националне циљеве око којих мора да се успостави сагласност на родољубивој страни Србије. Ако ти циљеви још увек нису истакнути, ако око њих не постоји потпуно разумевање или није достигнута пуна сагласност и акционо јединство, наше је да на томе радимо, не и да ћутимо и чекамо. Наша, нова и млада политичка генерација принуђена је да преузме на себе одговорност да се на томе почне радити. Нека овај текст буде мали прилог отпочињању тог преко потребног политичког процеса и великог националног посла. 

Аутор је члан Старешинства Покрета Двери.