Prenosimo | |||
"Nije na prodaju!" - tu parolu treba najkrupnijim slovima ispisati preko Prokletija |
nedelja, 01. decembar 2019. | |
NAJVEĆI pesnik ovog vremena, orator, mudrac, harizmatičan, vitalan, besprekornog i neponovljivog stila, dendijevac, cinik i umnik, prvi poeta i "zastupnik" ovog naroda, Matija Bećković je 29. novembra napunio 80 godina. U vremeplovu koji smo raspakovali upisano je da je u 6. razredu niže gimnazije u Valjevu njegov pismeni zadatak o revoluciji nagrađen kao najbolji rad u svim školama Srbije. Ta nagrada i novčani iznos od 15.000 dinara bila je i njegova prva zarada od koje je kupio i prvi karirani sako, košulju i pantalone, a nešto je utrošio i za poklone tetki i teči. Tada se Matija zauvek "zaposlio kod maternjeg jezika". Nije mu bilo dovoljno reči i izraza da iskaže osećanja, da opiše slike i ljude, da kaže "kažu", da upita "čime ste palili vetar", da ispeva o Srbima "koji su sebe naložili na vatru" i zapita "Boga i pamtikamen", pa je počeo da kuje svoj jezik. "Junačio se i jezikovao"! I u tom "jezikovanju", za šest decenija u kojima je njemu pesma bila život, objavio više od 170 izdanja brojnih pesničkih knjiga, koje su imale neverovatne tiraže i po 50.000! O njegovoj slavi, daru i harizmi Momo Kapor napisao je da "sve što bi izmislio po noći, idućeg dana bi išlo od usta do usta". Obavezno penkalo sa mastilom i mala beležnica koja staje u džep, pokret rukom koja vadi taj kožni notes znak su da poezija u njemu ne miruje. "Rade" reči, crno mastilo na papiru već je upisalo stihove. Pesme su mu isklesane i u kamenu, a umeće i magija koja se događa dok govori svoje stihove traje koliko i njegova poezija. Opčinjava slušaoce kud god da ga je poezija otpratila, njegova čitanja poezije liče na mitinge, ili kao da se na pozornici izvodi dramsko delo. Život i sve njemu važne ljude u poslednjim godinama stvaralašta opisao je u poetskim memoarima "100 mojih portreta" i simboličnog naslova "Mojih 80 - portreti", čiji je izdavač Kompanija "Novosti". Tako se, ima simbolike i u tome, spaja krug od prve objave i fotografije u "Večernjim novostima" 1962. koja je najavila rađanje velikog pesnika, i saradnja sa našom Kompanijom kao njegovim izdavačem u ekskluzivnim projektima. * Šta najbolje opisuje vaših 80? - Kako vreme prolazi sve više se oslanjam i računam na sebe. I bez sebe ne mogu ništa da učinim. Sam sebi sam sve potrebniji, a drugima sporedniji. I kako godine odmiču postajem toga svestan. Kažu da je strašni sud suočenje sa sobom. Ako to izbegavamo ovde, tamo to suočenje ne možemo izbeći. * "Ti ćeš roditi sina, i daćeš mu ime Matija"... tako je vaš ujak, u snu koji je sanjala vaša majka Zorka, odredio vaše ime. Bez oca, uz žrtvu majke da vas školuje, tetka je bila vaša adresa školovanja i mladih godina života... - Na povratku iz Herceg Novog Danilo Kiš mi se požalio kako se Ivo Andrić ni o čemu ne izjašnjava. Ako jednog dana slučajno nešto kaže, sutradan se na to povrati i sve poravna da ti ništa ne ostane. Prepričavam te reči Stevanu Raičkoviću, a on će: "Hteo bi Kiš da mu Andrić sve priča iz početka!" Na tu anegdotu podsetilo me i vaše pitanje. Odakle da počnem. Posle Judine izdaje "kocka pade na Matiju". Ali, vremena se menjaju. Ovo je vek tehnologije, pa i čitaoci i gledaoci mogu na internetu da potraže sve što ih i o meni zanima. I biraju najbolje delove. Ono što bi meni bilo interesantno ne znači da je i drugima, pa bolje da se ne mešam. * Iz Vojvodine u Crnu Goru, od Slavonskog Broda do Valjeva, pa poslednja stanica Beograd - vodila je vaša pruga života i pesništva. Šta vas je najviše odredilo? - Sve ono što nisam odmah, nego tek naknadno prepoznao. Sve što imam dobio sam, i nemam čime da se hvalim. Senta je bila nevidljiva zvezda u mom kosmosu. Kome sopstveni život nije tajna, drugih tajni i nema. Bog je bio na mojoj strani, a da li sam ja na njegovoj, Bog zna. * Jezik i pesništvo odveli su vas i na sve strane sveta. Šta ste tamo najviše osetili, šta se najjače čulo? - Istina je adresa na kojoj stanuje poezija. I možda nije trebalo nikud ni zbog čega odlaziti osim zato da bi se uverio da je duša puna samo kod kuće. Genije ili duh mesta. Genius locus. To je zaključak svih putnika. Ne potvrđuje li to i aksiom iz osnovne škole koji kaže da ćeš ako s jedne tačke kreneš i ideš u istom pravcu stići na onu sa koje si krenuo. * I Velje Duboko, gde je vaša očevina, nazivom nosi simboliku i veličine i dubine vaših dela. Šta još morate da napišete? - Srećom još ne pišem uspavanke. Anestezija poezijom je polje na kojem se nisam ogledao. Više volim da se čitaoci raduju i smeju nego da se uspavljuju i dremkaju. U svoje vreme sam nekim novinama predlagao da uvedu anketu sa pitanjem: "Od koje knjige najpre zaspite?" * Ko je bio vaš pretpostavljeni u životu? - Moj jedini pretpostavljeni je onaj koga nemam. To je moj konačan odgovor. U mladosti sam izjavio: "Moj pretpostavljeni je Gete!" Trebalo je da bude, a ispostavilo se da nije. * "Uvek sam se družio sa starijima od sebe...". Mnogih više nema, sačuvali ste ih u "Portretima", ali mlađima ste zanimljivi... - Sada više i nema starijih. Svi su mladi, jer jedino tako ima smisla živeti i može da se opstane. Makar kao klovn. Nezreli pajaci šetaju ulicama. Nekad je mladost bila ljubav. Sad je lozinka "što stariji to mlađi". Uostalom, u odnosu na šta bi čovek mogao biti star? U odnosu na vazduh, vodu, ili vatru. Ljutio se Stojan Aralica kada je imao 90 godina na jednog pisca koji ga je pitao da li još slika: "Budala jedna, ja slikam sad bolje nego ikad!" To mi je onda bilo smešno, a sada nije. Na pitanje kako to da je pod starost napisala više nego u mladosti, Desanka je odgovorila: "Otvorilo mi se!" * Šta su danas putokazi mladima? - Kao i svaka mladost. Možda makar malo sreće. A i to malo je mnogo. Zagrižena jabuka je simbol našeg vremena. Ima mnogo verzija kako je nastao "Epl" - kaže Stiv DŽobs. Između mnogih predloga odlučio se za zagriženu jabuku. Jabuka je simbol razdora i zabranjenog voća, a zagrižena jabuka simbol neposlušnosti Bogu. Sloboda da se čini zlo. Znak buntovništva i bezbožništva. Taj nedostajući zagriz zbog kojeg smo isterani iz raja postao je i logo i grb našeg vremena. Vidim ga kako stoji na oltaru i u Carigradu i u Vatikanu. * Kakva je mladost koju gledate u unucima i oko sebe? - I mladost je "lepa samo dok se čeka". * Vaša reč, na svaku veliku temu politike ili države bila je uvek na ceni. Ima li koga "sa vrha" danas nešto da pita, da vas čuje? - Ne bih mogao da se pohvalim da to očekujem od bilo koga. Da neko nekoga uvaži, a kamoli poštuje, potreban je natčovečanski talenat koji se kod nas retko kad pojavljivao. Gete je rekao: "Da bi neko nekog cenio on i sam mora biti nešto"! Andrić je tu reč uzeo za moto svog eseja o Ljubi Nenadoviću i knjizi o Njegošu.
* O Crnoj Gori i Crnogorcima .... "crnogorskoga bi, pa prođe...". - Sve što sam izgovorio na tu temu postoji na internetu, a ja ostajem pri svakoj reči koju sam izrekao. Srbi u Crnoj Gori su jedini narod na svetu koji je proglašen okupatorom svoje sopstvene zemlje. Tamo su demantovali nauku koja je utvrdila da se jedino rod i jezik ne mogu promeniti. Srpski manastiri su srpski na celoj planeti. U Americi, Australiji, Grčkoj, Nemačkoj, Švedskoj, Hrvatskoj... Jedino u Crnoj Gori tvrde da srpski manastiri nisu srpski, mada su stariji od Crne Gore. Kažu da je postojala crnogorska autokefalna crkva, a da je bila, bila bi jedina autokefalna crkva koja nije imala patrijarha. Njihovo pismo je sada latinica na kojoj nemaju nijedno svedočanstvo, ni knjigu ni tapiju ni krštenicu. Tako su pokidali sve veze sa rodnim tlom. Ne znam da li su sada u žalosti za NATO paktom posle Makronove objave da je NATO doživeo moždanu smrt. * O Montenegru i Montenegrinima... - Više o Montenegru zna Mogerini i moje znanje nije ni primaći njenom. Jedino znam ono što znaju svi. Onoliko koliko mogu naneti štete Srbiji i Srbima toliko vrede na međunarodnoj berzi.
* Šta nas danas spaja kada je mnogo urađeno da "svako ide svojim putem" i da budemo tek dobre komšije? - Montenegrini su uspeli da učine čudo za koje pre njih svet nije znao. Odvojili su Crnu Goru i sačuvali zajedničku državu. Tako je Crna Gora postala nezavisna i samo njina, a Srbija ostala zajednička. Koliko sam obavešten, spajanje je nešto bez čega se može. Sve se može obaviti veštačkom oplodnjom koja nije slučajno izmišljena. * Šta su vaši nemiri danas? - Još nisam načisto da li da gluv ostanem ili postanem. Više nisam siguran da li ne čujem ili neću da čujem. Što je baba Jeja govorila: "Reci mi nešto milo da vidiš čujem li." * Šta najvrednije imate, čuvate, pamtite...?
- Najvrednije što čuvam i želim da sačuvam je mrva zdravog razuma. A to baš nije jednostavno. Kako da ga sačuvam, a da ga ne ureknem. * Kao da je niste izrekli vi, već da je došla kao zavet odnekud iz srži, ili sa visina, ta "najskuplja srpska reč" da li je pojeftinila, ili postala još skuplja? - Najvažnije je jednom zauvek reći i dati na znanje svima i svakome: "Nije na prodaju!" Tu parolu treba najkrupnijim slovima ispisati preko Prokletija, da je ceo svet gleda za sva vremena. * Može li Kosovo biti potpis? Sporazum? Sa kim da se sporazumemo kada su tamo vekovima naši dokazi postojanja, stradali i otuda oterani narod, dve decenije američka vojna baza i nova dvomilionska albanska država... Oteto, a svet se upinje da se potpišemo i da se "sporazumemo". - Oteli su ga, a mi ga ne damo! Nezvani usrećitelji su im poklonili tuđe, pa se još čude u čemu je problem. I sve kaže onaj grafit: "Nijedna duša te se nije odrekla!" A kako da se odrekne kad je pod svakom travkom duša. * Koja je cena i koji je put Srbije? - Možda je sudbina Slobodana Jovanovića, čiju 150. godišnjicu rođenja upravo obeležavamo izložbom u SANU i skupovima posvećenim njegovom životu i delu, najrečitija i najpogodnija za odgovor na ovo veliko pitanje svih pitanja. Naime, Jovanović je od najvećih autoriteta nazvan "savest srpskog naroda", onaj "koji je od svih naših duhova najviše građanin sveta" i "jedno od najkrupnijih imena celokupne srpske kulture", "jedan od najvećih tvoraca na srpskom jeziku svih vremena", "jedan od najzaslužnijih ljudi koji bi svojim velikim znanjem i izvanrednim moralnim i duhovnim osobinama činili čast i najvećim narodima". "Srpski Volter" osuđen je kao zločinac i sluga okupatora, mada je rat proveo u Londonu, prestonici savezničke borbe protiv okupatora i fašizma, što se po rečima njegovog tužioca "može činiti paradoksalnim samo na prvi pogled". Reakcija njegovog naroda na tu presudu sažeta je u reč one majke koja je rekla svom sinu: "Samo mi ti budi Niko i Ništa!" * Kao da nismo svesni koliko su te podele i ideologije bile kobne? Pa i danas... - Sudbina Slobodana Jovanovića je simbol seče knezova koja nije bila samo 1804, nego i 1944, a nije sasvim prestala do današnjeg dana. Golgota i gubitak takvih ljudi koje je nemoguće pobrojiti, nagrdila je, obeshrabrila, raspametila i dezorijentisala srpski narod. Kada neko umre, nema prečeg posla nego da se sahrani. A u našoj zemlji već gotovo čitav vek su toliki nesahranjeni mrtvaci. Kao što ni građanski rat, koji se zove i bratoubilački, još ne prestaje u Srbiji (i Crnoj Gori), uprkos činjenici da nema ni jedne kuće ni porodice koja nije bila na obe strane. A te strane su vremenom zamenjivale mesta i popunjavale redove tako što su poraženi prelazili na stranu pobednika, a pobednik nije bio niko. Važno je da se međusobno biju da vide ko je bolji i da "klanje po zaklanom grlu" ne prestaje. Hoćemo li ikad dočekati da čujemo visoku i spasavajuću reč koja bi nas podigla uvis i izvela iz ponora? Ako biljke osećaju i mržnju i ljubav, valjda je osećaju i ljudi. * Rekli ste: "čovek je ono što pamti" - šta vi pamtite, šta se danas mora upamtiti? - Šta ćemo zapamtiti ne odlučujemo mi. To samo izbija i zato je i važno i sveto. I zato smo - ono što pamtimo. * Kada se posle ovih 80 "ponovo rodite"...? - Ponovo se rađa obično u nedelju, u bilo kojem gradu, recimo u Valjevu, gde će te opet okružiti deca kao svakoga pridošlicu... LjUDMILA I OLjA * Vaše Lj...? - Lj je kombinacija dva slova i u ćirilici i u latinici. Kada okreneš V latinicom rode se L i O, a kada ih spojiš dobiješ Ljudmilu i Olju. Rodile su se kad se V izvrnulo na postavu i okrenulo na ćiriličku stranu. A ovamo su ih dočekali moj brat i sestra, Ljubo i Ljubica. PRVA SLIKA I OBJAVA U "NOVOSTIMA" JAVNOST je o mladom, naočitom i talentovanom pesniku saznala 26. maja 1962. kada mu je u "Večernjim novostima", tada najtiražnijem dnevnom listu u Jugoslaviji, na srednjim stranama, povodom prve knjige, "Vera Pavladoljska", objavljena velika fotografija, uz tekst "Zlatni stihovi ljubavi". Slikan je sa knjigom koja će ga, posle objave u "Novostima", vinuti u nebesa. Poema "Vera Pavladoljska" te 1962. bila je senzacija kada ju je veliki slikar Radomir Stević Ras objavio kao bibliofilsko izdanje. Štampana je u samo 50 primeraka, koštala je tada basnoslovnih 20.000 dinara i - odmah je rasprodata. Kao bibliofilsko izdanje nalazi se u Gutenbergovom muzeju u Majncu i Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. VERA PAVLADOLjSKA * VERA Pavladoljska... prva ljubav, prvi ljubavni stihovi, prva knjiga...životni saputnik... i večna pesma... - Da sam je sreo i prepoznao tek sam naknadno saznao, ali ipak na vreme. Mogu da kažem da je nisam izgubio i pustio da ode bez reči. Stevan Raičković mi je govorio da je najvažije što sam stihove koje sam joj posvetio napisao za njenog života i što ih je ona videla svojim očima. I da to nije isto kao da sam ih napisao posle njene smrti. A Dušan Radović me pitao: "Ko se još oženio svojom prvom ljubavi?" (Večernje novosti) |