Neoosmanlije rade na štetu Balkana

(Večernje novosti, 8.6.2010)

Turski ambasador Ahmet Suha Umar poklonio se prošle nedelje na Čegru senima poginulih u čuvenom boju. Obraćajući se okupljenima, rekao je: ”Osmanlijski vojnici koji su ovde poginuli sada su sinovi Srbije. Ima nekih događaja, datuma i ljudi koji su veoma važni. Sinđelić i Čegar su među njima. Više od 500 godina živeli smo zajedno i ja sam srećan što to činimo opet.”

- Odavanjem pošte palima na Čegru ambasador Turske učinio je lep i mudar gest, porukom da sukobe iz prošlosti treba ostaviti istoriji i istoričarima, da sve žrtve treba ljudski poštovati, a da odnose u savremenosti i budućnosti valja graditi s pogledom unapred, na osnovama iskrenog uzajamnog uvažavanja, ravnopravnosti i zajedničkih interesa - kaže za ”Novosti” dr Darko Tanasković, orijentalista i bivši ambasador u Turskoj.

Nije prvi put da Umar pominje kako su Srbi i Turci živeli zajedno, ali i da su Srbi bili najbolji turski saveznici. Da li ovakve izjave vode istorijskom pomirenju ili samo rađaju netrpeljivost?

- Bilo bi bolje da ništa nije govorio. Navedena izjava već odavno je deo turske političke retorike. Ideja o tome da sukobljeni ratnici pripadaju zemlji na kojoj su položili živote i u kojoj počivaju potiče od tvorca moderne Turske Ataturka. On je svojevremeno roditeljima neprijateljskih vojnika poginulih u čuvenoj Galipoljskoj bici (1915) poručio da su njihovi sinovi, ”izdahnuvši na našem tlu, postali naša deca”. Veliki deo savezničkih trupa, koje su tada, pod britanskim vođstvom, ratovale protiv Osmanlija, u pokušaju da zauzmu Istanbul, sačinjavali su Australijanci i Novozelanđani. Na temelju Ataturkovog tumačenja pouka istorije, već odavno je uspostavljena tradicija zajedničkog negovanja sećanja na tu krvavu bitku.

Turski ambasador je pomenuo i Stevana Sinđelića kao ličnost koja ”spaja dva naroda” i koja je ”deo zajedničke istorije”. Da li je time izašao iz diplomatskih okvira i Srbima ”gurnuo prst u oko”?

- Sama ambasadorova izjava, a Ataturkova misao, nije sporna. Naprotiv. Ono što je čini problematičnom, a po meni i kontraproduktivnom, jeste ukupni i specifični kontekst njene upotrebe. U pravu je predsednik Gul kad ukazuje na značaj politika koje se u naše vreme uobličavaju i sprovode na osnovu istorijskih primera i pouka. Da Turska danas objektivno nije napustila načela Ataturkove spoljne politike, navođenje njegovih plemenitih reči bilo bi sasvim umesno. Ovako, ono ne samo da zvuči šuplje i patetično, već u Srbiji može izazvati i negodovanje, usled evidentnog raskoraka sa stvarnošću. Jer, ova, kao i neke druge retoričke figure, deo su zvaničnog diskursa turske politike, koja je, bez obzira na svu prateću priču, suštinski neoosmanistička. A neoosmanizam nije ideološka doktrina i spoljnopolitička praksa koja bi imala pravo da se podupire i legitimiše posezanjem za sredstvima iz kemalističkog retoričkog registra, a pogotovo ne onima koja se tiču mnogovekovnog istorijata srpsko-turskih odnosa.

Koje bi mogle da budu posledice?

- Takva praksa ne samo da nije logički korektna i da ne doprinosi sadašnjem i budućem skladu u odnosima između Srba i Turaka već verujem da može odmoći čak i u dosezanju ciljeva koje je aktuelna turska politika na Balkanu pred sebe postavila. Iluzorno je na Balkanu forsirati model britansko-francusko-nemačkog pomirenja i zajedničkog pristupa istoriji, a istovremeno nastavljati neoosmanističku pristrasnost u stvarima balkanske savremenosti. Kad bi se Turska prema Srbima, Bošnjacima ili Albancima uravnoteženo odnosila kao prema Novom Zelandu i Australiji, ambasadorova izjava ne bi bila sporna, ali on najverovatnije ne bi ni došao na ideju da je izgovori. Nije, dakle, problem u ”zajedničkoj istoriji”, jer ona, i kad je ispunjena sukobima, jeste zajednička, već u njenom tumačenju, a ponajviše u tome kako se potomci onih koji su je stvarali danas ponašaju. Uostalom, nismo zapazili da turski zvaničnici odaju zajedničku poštu jermenskim i turskim žrtvama iz 1915. godine.

Stiče se utisak da strane diplomate neretko izlaze iz diplomatskih okvira, ponekad, čak, dajući izjave kojima se direktno mešaju u unutrašnja pitanja Srbije. Zašto se to dešava samo kod nas?

- Prečesto smo svedoci verbalnog iskakanja pojedinih ambasadora iz onoga što bi se moglo nazvati ”diplomatskim okvirima”, a možda i osnovnim građanskim redom i lepim vaspitanjem. To sebi obično dozvoljavaju oni koji misle da ih moć njihovih zemalja oslobađa obaveze poštovanja dostojanstva države prijema i ne dešava se samo u Srbiji. Takvi pri tom zapravo i nisu istinski diplomati, već sitni serviseri velikih siledžijskih pogona. Nije, naravno, moje da ocenjujem, ali u konkretnom slučaju, ne mislim da je gospodin Suha Umar izašao iz ”diplomatskih okvira”. On je iskusan diplomata i uglađen gospodin, a svoj posao u Srbiji zasad radi veoma uspešno. Mislim samo da mu funkcionalno tumačenje istorije nije jača strana.

Sofistička retorika na Čegru

Da li je bilo sličnih situacija i u svetu kao prošle nedelje na Čegru?

- Nedavno je povodom obeležavanja 95-godišnjice bitke kod Čanakkalea guvernerka Australije posetila turskog predsednika Abdulaha Gula, radi dogovora o organizovanju manifestacija prigodom stogodišnjice Galipoljske bitke. Gul je, pored ostalog, izjavio da je ”istorija puna negativnih primera i, umesto da iz tih primera danas izvučemo prijateljstvo, mnogi formiraju politiku koja se zasniva na mržnji i neprijateljstvu”, dok je premijer Erdogan podsetio na čuvene Ataturkove reči o palim dušmanima kao turskim sinovima. I gospodin Suha Umar se na Čegru poslužio tom oprobanom stilskom figurom. Verujem da bi Platon njegovo korišćenje ovim retoričkim pomagalom ocenio kao sofističko.