Nema prečica na putu ka EU

„Zamor od proširenja“. Ove reči sam u proteklih nekoliko meseci ovde čuo mnogo puta. Države članice EU su se navodno zamorile od celokupnog procesa proširenja. EU želi, bar tako pojedini tvrde, da predahne nekoliko godina da bi prevazišla ekonomsku krizu, razvila nove strukture predviđene Lisabonskim ugovorom, navikla se na rad sa dvadesetsedmoricom (ili možda dvadeset osmorici - stiče se utisak da ljudi u Srbiji pretpostavljaju da će se Hrvatska provući ispod blokade EU pre nego što bude spuštena). A onda ćemo se možda svi vratiti na ideju o proširenju.

Ova tvrdnja je onda otišla korak dalje, naročito u Srbiji. Iako sve ankete pokazuju da je velika većina Srba za pristupanje njihove zemlje EU, deo njih se ponaša kao da je to veoma daleko i van kontrole Srbije. Onda tvrde da pošto do proširenja ionako neće doći u skorije vreme, Srbija ne treba toliko da brine zbog nesuglasica koje ima sa EU. Zašto biste se trudili da postignete dogovor sa organizacijom koja vam pred nosom zatvara vrata?

Prema mom mišljenju, to su gluposti, i to potencijalno opasne gluposti, jer može da postane izazivanje sudbine. Međutim, potrebno je da malo bliže sagledamo celokupno ovo pitanje i izvučemo izvesni broj različitih elemenata.

Prvo, važno je shvatiti da je pridruživanje EU, ili njenim prethodnim oblicima - Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEC) ili Evropskoj zajednici (EC), samo u retkim slučajevima bio brz i jednostavan proces: Ujedinjeno Kraljevstvo je podnelo aplikaciju za članstvo 1961. Međutim, njegovo pristupanje blokirala je Francuska, te je postalo članica tek 1973, zajedno sa Danskom i Irskom; Sledeće članice - Grčka, Španija i Portugal - iznedrile su se iz perioda nedemokratske vladavine i bile su relativno siromašne. Morale su da ulože veliki napor da uvere postojeće članice da ih neće unazaditi. U slučaju Grčke, proces pridruživanja EU, od podnošenja kandidature za članstvo do pristupanja, trajao je šest godina; Španiji i Portugalu bilo je potrebno gotovo devet godina;

Proces pridruživanja Austrije, Švedske i Finske, razvijenih, efikasnih i prosperitetnih demokratskih država, bio je brži, te su pristupile EU 1995, nakon tri do pet godina. Međutim, sledećem talasu članica, odnosno bivšim komunističkim državama Centralne i Istočne Evrope, trebalo je više vremena - od nešto manje od osam godina, koliko je bilo potrebno Sloveniji, do jedanaest i po godina, koliko je bilo potrebno Rumuniji; I najzad imamo one zemlje koje su „u pripremi“ za pridruživanje.

Turska je podnela kandidaturu 1987, ali je postala kandidat za članstvo tek 1999. Pregovori su u toku, ali teku sporo; Hrvatska je podnela kandidaturu 2003. i započela pregovore 2005; stiče se utisak da postoji mogućnost da postane članica 2012-2013, ukoliko sve bude išlo kako treba; Makedonija je postala zvaničan kandidat za članstvo 2005, ali još nije započela pregovore; Crna Gora i Albanija, koje su podnele kandidaturu u decembru 2008, odnosno u aprilu 2009, čekaju da čuju mišljenje Komisije o njihovoj aplikaciji za članstvo, što će verovatno biti ove jeseni; S druge strane, Island je u julu 2009. podneo kandidaturu za članstvo koja je prihvaćena nakon samo godinu dana. Islandski zvaničnici su nesumnjivo u velikoj meri pomogli dobijanje statusa kandidata time što su na 2.500 pitanja iz upitnika Evropske komisije odgovorili za samo mesec dana.

I tako nastaje šablon. Za dobijanje članstva u EU nije samo potrebno da ga zemlja zatraži. To je proces na koji država-podnosilac kandidature ima veliki uticaj. On sada u velikoj meri zavisi, kao što je to uvek bio slučaj, od sposobnosti potencijalnih članica da pokažu da mogu da ispune osnovne standarde demokratije, ljudskih prava, tržišne ekonomije i vladavine prava, koji su određeni 1993. takozvanim Kriterijumima iz Kopenhagena; kao i od njihove sposobnosti da vode pregovore i uvode sve neophodne promene brzo i efikasno.

Države koje su bile razvijene pre pristupanja EU, kao što je to bio slučaj sa Finskom ili sada sa Islandom, mogu veoma brzo da završe ceo proces, od podnošenja kandidature do pridruživanja, pa je tako Finskoj bilo potrebno manje od tri godine. S druge strane, Turska na sticanju statusa članice EU radi 23 godine, i pred njom je još uvek dug put do ostvarenja tog cilja; ipak, moram da naglasim da je Ujedinjeno Kraljevstvo veoma jak zagovornik pridruživanja Turske Uniji.

Međutim, pogrešio bih kada bih rekao da se ništa nije promenilo. Kako se sama EU razvija, obim novih zakona i procedura - acquis communautaire - koje nove članice moraju da usvoje raste. To oduzima više vremena. EU je takođe učila na greškama. Nije da ne poštujem prijatelje iz Bugarske i Rumunije, ali u Briselu i drugim prestonicama država članica EU široko je rasprostranjeno priznanje da je bilo pogrešno dozvoliti ovim zemljama da se priključe EU, budući da nisu do kraja sprovele sve one reforme koje je EU smatrala neophodnim. Onog trenutka kada su ušle u EU i oslobodile se pritisaka, proces sprovođenja reformi je usporen. Zaključak izveden u Briselu je jasan - nema više prečica. Zbog toga proces iziskuje još vremena. Međutim, rezultat je zapravo bolji za građane, a to je okončanje sprovođenja reformi.

Promenila se i politička i ekonomska pozadina. Ne može se osporiti činjenica da su nedavni ekonomski problemi u na primer Grčkoj znatno uticali na javno mnjenje u nekim drugim državama članicama EU. Ljudi u pojedinim članicama sve više shvataju EU kao mehanizam za transfer teško zarađenog novca u druge države, koje smatraju manje radnim.

Političari moraju sve ovo da razmotre. O tome sam dosta razgovarao sa visokim zvaničnicima u Briselu prilikom moje tamošnje posete ovog leta. Drago mi je što mogu da kažem da niko od njih nije osporavao princip proširenja EU na zapadni Balkan niti je smatrao da to čini neka država članica. Međutim, jasno su stavili do znanja da „nema više prečica“ kao i da potencijalne članice EU treba da čine više da bi pokazale da su voljne da na sebe preuzmu i teret, a ne samo korist od članstva u EU.

To u praksi znači da više nije dovoljno, ukoliko je to ikada i bio slučaj, da potencijalne članice prođu kroz proces pregovora, da okončaju sve te pregovore, a onda da očekuju da im se da status države članice na koje kao da polažu pravo. Biće potrebno da lideri postojećih država članica uvere svoje birače - i poreske obveznike - zašto je za EU dobro da primi u svoje okrilje još jednu članicu, koja će izvesni broj godina sigurno trošiti finansijska sredstva EU.

U pojedinim slučajevima za to će možda čak biti potrebno zvanično odobrenje javnosti. Tako na primer, u Francuskoj je prema Ustavu sada neophodno raspisati referendum pre ratifikacije bilo kakvog sporazuma o pristupanju EU.

Stoga će biti neophodno da zemlje kandidati za članstvo ulože napor da daju potrebne argumente. Nijedna zemlja za koju se stiče utisak da nije dovoljno zainteresovana za stavove EU ili koja je u lošim odnosima sa nekom od postojećih članica, ili za koju se čini da unosi nerešene probleme u okvire EU, ne može da očekuje uspeh u budućnosti.

Međutim, proces još traje. Kao što sam već spomenuo, Island brzo ostvaruje napredak, a ove jeseni bi trebalo da čujemo zvanično mišljenje Komisije o kandidaturi za članstvo Albanije i Crne Gore.

U oba ova slučaja, to bi moglo dovesti do dodeljivanja statusa kandidata za članstvo, čak i do zvaničnog početka pregovora. Bio bi to još jedan veoma važan nagoveštaj za ovaj region kao celinu i jasan dokaz da proces nije u zapećku. Ministri još uvek razmatraju aplikaciju Srbije za članstvo i ukoliko budemo mogli da u skorije vreme ostvarimo napredak u vezi s problemom Kosova, aplikacija bi mogla da do kraja godine bude prosleđena Komisiji da bi se započeo proces pripremanja avisa.

Moram da kažem da bi mi kao Ujedinjeno Kraljevstvo pozdravili ovakav scenario. Kako je naš ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg rekao prilikom prošlonedeljne posete Beogradu, mi smo veoma jaki zagovornici evropskih integracija Srbije; i ukoliko bi Srbija preduzela neophodne korake da bi osigurala takvu budućnost, imala bi velikog prijatelja u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Upravo sam iz tog razloga na početku izneo ideju da proširenje EU za Srbiju nekako više nije na agendi kao „opasna glupost“. Srbija je angažovana u potpuno istom procesu kao njeni susedi i kao sve druge države koje su se pridružile EU od njenog osnivanja. Taj proces iziskuje vreme i upravo zato nije mudro postavljati pogrešne rokove koji samo mogu da dovedu do frustracije i razočarenja. Međutim, zaključiti na osnovu toga da Srbija ne može da utiče na proces, te može da ignoriše EU i radi šta želi, a onda da se za nekoliko godina vrati na sve ovo, potpuno je pogrešno. To je put ka izolaciji, padu i siromaštvu. Međutim, ključ za brzo ostvarenje napretka u pregovorima o pristupanju EU jeste stopostotna posvećenost, saradnja i napor. Ako neko nije na to spreman, ne treba ni da podnosi kandidaturu za članstvo.

Biće potrebno da lideri postojećih država članica uvere svoje birače - i poreske obveznike - zašto je za EU dobro da primi u svoje okrilje još jednu članicu, koja će izvesni broj godina sigurno trošiti finansijska sredstva EU: Stiven Vordsvort.