Nećemo pristati na ucenu Kosovo za EU

Vi ste rekli da ćemo postati kandidat za člana EU do kraja ove godine, premijer je rekao do aprila 2009.

Ne. Premijer je rekao da ćemo sve uraditi da postanemo kandidat do kraja ove godine i da, ako to ne bude slučaj, da to nije neko odlaganje na dugi period.

Dobro, ali je rekao april 2009. godine. A onda je Oli Ren rekao da se nada da bi to moglo da se desi do kraja njegovog mandata, što je novembar sledeće godine. Zašto ste Vi veći optimisti od njih?

Zato što je to moja funkcija, da iz sve snage ubrzam evropske integracije.

Osim toga, da li postoji neka realna osnova na kojoj Vi gradite taj optimizam?

Postoje pretpostavke, ciljevi koji su zadati, ali oni zavise od pozitivnog izveštaja glavnog haškog tužioca Serža Bramerca, pa i činjenice da se u našem parlamentu ne glasa za zakone nego raspravlja o nevezanim temama. Naš kapacitet, razvoj zemlje i politička volja ključnih igrača u Evropi pokazuje da je status kandidata moguć do kraja francuskog predsedavanja EU. Ali za to, naravno, postoje određeni preduslovi i mi svi radimo da ti svi preduslovi budu ispunjeni.

Građane može da zbuni kada vide da Vi govorite jedno, a Ren drugo.

Čini mi se kao da u našoj zemlji postoji neka zluradost, da pokušavamo da stalno pokažemo da oni nama uvek daju dodatne uslove i da se ti rokovi stalno produžavaju.

Zašto to tumačite kao zluradost?

Vidim da se uvek pokušava jedna nedelja gore ili dole tretirati kao uspeh i neuspeh. U suštini naša zemlja ne kasni osam meseci, naša zemlja kasni 15 godina. To je razmer kašnjenja naše zemlje. I ne mogu da shvatim one koji kritikuju ljude poput mene koji iz sve snage i uz punu energiju pokušavaju da uspostave uslove da naša zemlja što pre napreduje. Ja mogu da kažem da je krajnje ambiciozno, ali izvodljivo, da naša zemlja bude kandidatdo kraja godine za ulazak u EU, ali da ne bih uopšte video kao neuspeh, već kao veliki uspeh, da to postane koju nedelju kasnije.

Ono što je važno je da naša zemlja ne promaši ključnu 2012. godinu. Mi moramo već tada biti u potpunosti kvalifikovani za ulazak u EU, jer je iskustvo pokazalo da od jasnih kvalifikacija do ulaska protekne godina, dve. Ako do tada ne budemo spremni nećemo moći da participiramo u budžetu EU koji se pravi na šest godina i koji bi nam doneo milijardu i osamsto, dve milijarde evra godišnje. U ovom momentu imamo milijardu evra za petogodišnji period. Istovremeno, 2014. godina je izborna godina, uz ove očigledne probleme koje Evropa ima zbog irskog „ne”, ipak oni neće, u to sam uveren, promeniti krajnje rokove Lisabonskog sporazuma. To znači da će novi način glasanja i novo ustrojstvo EU biti u potpunosti delotvorni 2014. godine. To je godina kada sve počinje. Znači izbori, budžet, pravila igre, 2014. godina je godina za naš ulazak, ukoliko 2012. godine budemo spremni za ulazak.

Hajde nam objasnite da li Srbija može da postane kandidat za EU ako nema proširenja zbog irskog „ne”?

Da. Zbog irskog „ne”, spremnost Evrope za jedan takav čin je možda nešto niža, ali je svima jasno da Srbija ne pretenduje da uđe u EU sledeće godine, ili pak 2010. godine. Posle dobijanja statusa kandidata prvo predstoji vreme koje procenjujem na devet meseci pre nego što počnu formalno pregovori za ulazak u EU a posle toga oko tri godine da se ti pregovori zaokruže, krajem 2012. godine.

Ali, da li će u situaciji kada nema odluke o proširenju neko uopšte razgovarati s nama o kandidaturi?

Gospodin Sarkozi je rekao sledeću stvar u ime EU: „Sve dok se ne reši lisabonsko pitanje nema proširenja”. Nije rekao da nema kandidata za ulazak, to su dve različite stvari.

Znači moguće je da mi postanemo kandidati iako je na snazi odluka da nema proširenja?

Da.

Mislite da će oni pregovarati s nama dok ne reše to pitanje?

Videli ste i sami da nas gospodin Ren i gospodin Pjer Mirel, koji je zadužen za Zapadni Balkan u EU, vide kao zemlju kandidata najkasnije do kraja njihovog mandata 2009. godine, mada im njihova funkcija nalaže opreznost. Oni ne bi mogli kao zaposleni u Evropskoj komisiji da to kažu ukoliko bi političko opredeljenje bilo da posle irskog „ne” nema ni dodeljivanja statusa kandidata. Rizik da ne dobijemo status kandidata se nalazi mnogo više u našim odnosima sa EU, pre svega oko Haga. Bez pozitivnog izveštaja glavnog tužitelja Bramerca ne možemo računati na primenu SSP-a, a kamoli na dobijanje statusa kandidata. Moramo imati bar nekoliko meseci primene samog Sporazuma pre dobijanja tog statusa. Bramerc će posetiti našu zemlju 23. jula i ja očekujem da će ta njegova poseta i svi elementi koje će tada dobiti biti dovoljni da omoguće odluku o primeni SSP-a na Savetu ministara EU koji će biti održan 15. i 16. septembra.

Da li shvatate da i oni ljudi u Srbiji koji pokazuju izvestan pesimizam prema EU možda nisu protiv ulaska u Uniju, već im je dojadilo čekanje, između ostalog, i na ukidanje viza?

Pa ja shvatam da ljudi kažu da je sad krajnje vreme da se Evropa otvori prema nama. Ja se nadam da će do preporuke za ukidanje viza doći na samitu šefova država EU koji će biti održan 12. decembra ove godine. Da li je to lako? Nije. Da li je plan za ukidanje viza do kraja godine izuzetno ambiciozan? Jeste. Ipak, uveren sam da ćemo uspeti kroz ovaj pozitivno agresivni nastup i prema EU i prema zemljama članicama i uz veliku energiju koju smo uneli u ovaj posao. Ako želimo ukidanje viza, onda moramo istrajati na izdavanju biometrijskih pasoša uprkos teškoćama, moramo izglasati što pre zakone o upravljanju granicom, o strancima i o zaštiti ličnih podataka.

Da li imate razumevanja za to nestrpljenje građana jer se ukidanje viza nikako ne dešava?

Živim za onaj dan kada će naši evropski partneri odlučiti da naši građani putuju u Evropu bez viza. To će biti veliki dan za sve nas. Nestrpljivo ga iščekujemo svi.

Nemački ministar za Evropu Ginter Glozer je rekao da ukoliko Srbija želi u Evropu mora da prizna Kosovo, a da će to morati da urade i ostale zemlje Zapadnog Balkana. Da li to znači da su na vidiku novi uslovi za Srbiju?

Konstantno i skoro paranoično se kod nas traži bilo koja izjava bilo koga, ponekad izvučena iz konteksta, s ciljem da se obezvrede hiljade zvaničnih izjava čelnika evropskih zemalja koje kažu da se od Srbije neće tražiti priznavanje Kosova radi evropskih integracija. Politika Srbije je kristalno jasna. Srbija nikada neće pristati na bilo kakvu ucenu oko Kosova zarad Evrope. Srbija nikada neće trgovati našom južnom pokrajinom. Ukoliko nas, ne daj bože, neko stavi pred taj izbor, mi ćemo izabrati Kosovo. To su veoma jasne stvari.

Angela Merkel je, baš kad i Glozer, rekla da će zemlje koje žele u EU morati prvo da reše svoje unutrašnje probleme, pre svega teritorijalne. To nisu izjave „bilo koga” i s druge strane nema hiljade izjava koje tvrde suprotno. Izjave poput Glozerovih i kancelarke Merkel dolaze svrlo visokih mesta u EU.

Nisam pročitao tu izjavu, te je ne mogu komentarisati. Ali, naši evropski partneri znaju naše stavove i oni će se odrediti prema njima. Niko i nikada nije nam na bilo koji način postavio bilo kakav uslov oko priznanja takozvanog Kosova da bismo mi išli dalje ka Evropi.

Ali, zar ne osećate potrebu, kada se sretnete s Merkelovom ili Glozerom, da pitate šta znači to što su rekli?

U svim kontaktima, svi mi jasno stavljamo do znanja da niko u Srbiji neće priznati nezavisnost Kosova. I da bilo koja politika pritisaka oko ovog pitanja ne bi urodila bilo kakvim plodom.

Ne dovodim u pitanje Vaše namere, nego njihove, jer oni svojim izjavama otkrivaju da ima nesporazuma u toj komunikaciji.

Politika Srbije je jasna. Politika Evrope je jasna. Sve ostalo su spekulacije.

U diplomatskim krugovima u Briselu se može čuti da se od Srbije neće tražiti da prizna Kosovo radi ulaska u EU, ali samo ukoliko Srbija ne blokira integraciju Kosova u međunarodne institucije. Da li je taj način ponašanja prihvatljiv za Srbiju, da oni nas ne teraju da priznamo Kosovo, a da se mi ne bunimo što ga oni priznaju?

Po slovu našeg Ustava, svi državni činovnici Srbije su dužni da brane teritorijalni suverenitet i celovitost države. I to je ono što znaju i naši partneri iz Evrope i celoga sveta. Samim tim, mi ćemo uraditi sve što je u našoj moći da sprečimo pojavljivanje takozvanog Kosova u bilo kojim forumima. Niko nije rekao da je dijalog kada se slažete sa sagovornikom u svemu. Ima ponekad elemenata oko kojih se ne slažete, ali ipak nađete globalni zajednički interes. Određene zemlje su, nažalost, priznale takozvano Kosovo, ali istovremeno priželjkuju Srbiju u EU, te neće tražiti od nje nešto što je za nju neprihvatljivo. To nije pitanje simpatija, nego pitanje dobro shvaćenih uzajamnih interesa.

Dobro, ali koliko dugo stvari mogu tako da funkcionišu, da oni nas ne pitaju, da ne pitamo ni mi njih, da niko nikog ništa ne pita. Da li će i kada, po Vašoj proceni, doći momenat kada će ta stvar između nas i njih morati da se raščisti?

Stvari su čiste. Evropska unija nema bilo kakvu ingerenciju oko priznavanja država. Sedam članica EU nisu priznale takozvano Kosovo. Nema jedinstvene politike tim povodom. Samim tim EU ne može formulisati politiku koja bi bila direktno suprotna našim interesima.

Politika Srbije je veoma jasna: i Kosovo i Evropa. To je politika koju je predložio predsednik Tadić i koja je dobila demokratsku podršku na ovogodišnjim predsedničkim, parlamentarnim, pokrajinskim, beogradskim i drugim izborima.

Kada ste prvi put poželeli da postanete ministar za nauku?

Imam svih ovih godina veliku dozu frustracije zbog toga što strateška oblast znanja, prosvete i nauke nije još dobila u Srbiji ni pažnju, ni resurse, niti je vođena s dovoljno energije. Ili ćemo više ulagati u znanje ili nam se loše piše u globalizovanom svetu 21. veka.

Pitala sam samo u šali.

Za mene je ovo krajnje ozbiljno pitanje. Sudbonosno pitanje.

Znači, želeli ste?

Ja sam posle izbora i koalicionih pregovora obavio razgovor s predsednikom Tadićem koji me je zamolio da iz sve snage nastavim da vodim evropske integracije naše zemlje. S druge strane, pošto smo se složili da je znanje nedovoljno afirmisano u našem društvu, dogovorili smo se da preuzmem i odgovornost za resor nauke i tehnološkog razvoja. To ću raditi u veoma tesnoj saradnji s kolegom Obradovićem i mnogim drugima jer je rešenje u koordinisanoj akciji cele vlade.

Pitam Vas to zbog glasina da ste zbog sukoba s Tadićem i Dinkićem, iako ste čovek koji je najzaslužniji za potpisivanje SSP-a i više nego jednom pominjan kao kandidat za premijera, ipak završili kao ministar za nauku.

Ja se ne bavim ovim poslom zarad funkcija, ja ovaj posao radim za opšte dobro. Ulazak Srbije u EU i formiranje konkurentne zemlje zasnovane na znanju su izuzetno uzbudljivi izazovi. Nema nikakvih osnova u tim glasinama. Ja sam veoma zadovoljan.

Imate li utisak da Vaši koalicioni partneri Čanak, Dinkić, pa i Drašković, „peru ruke” od koalicije sa socijalistima i svu odgovornost svaljuju na Tadića i DS?

Naša koalicija je složna, a Tadić i DS su stožer oko kojeg su se drugi okupili. Mi imamo najveću dozu odgovornosti i moramo naći rešenja za sve situacije i pitanja. Uvek ima mnogo glasina.

Ne govorimo o glasinama, govorimo o njihovim izjavama.

Najzaslužniji za pobedu je Tadić i samim tim ima najveću odgovornost.

Zato Vas i pitam, jer su oni došli na vlast zahvaljujući Tadiću i da li je korektno da to sada izjavljuju?

Moramo gajiti solidarnost u koaliciji. A u njoj je sve u redu, hvala na pitanju.

Intervju vodila Dragana Matović (Politika)