Najpre voda za ceo Beograd, pa tek onda „Beograd na vodi“

(Svedok)

“Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce”.

Ovako je Borislav Pekić pisao o Beogradu, a mnogo ga je voleo.

Volimo ga i svi mi koji u njemu živimo, ali svako od nas želi da Beograd postane bolji, a da ipak ostane drugačiji od drugih gradova.

Ja želim da Beograd bude evropska metropola u pravom smislu te reči, čist, otvoren i gostoljubiv grad, sa jakim univerzitetom i bogatom kulturnom ponudom. Ovaj današnji pre liči na prestonicu jedne balkanske provincije nego na grad u koji je Evropa odavno morala da stigne.

Volim Beograd jer je jedino mesto na svetu koje zovem – moj dom – i baš zato ne mogu da se pomirim sa stvarnošću u kojoj Narodni muzej godinama okapava pod skelama, a Muzej savremene umetnosti stoji zamandaljen i zaboravljen.

Teško mi pada činjenica da u mom gradu ima daleko više pečenjara nego galerija, sve manje starih kafana, a sve više kafića u kojima nema šanse da popijete pravu domaću kafu.

Prljave i oronule fasade nekadašnjih lepotica sa kojih danas otpadaju komadi opasni po život, stoje naspram stakla i čelika tzv. pametnih zgrada.

Tužno je što za sve ove decenije Beograd nije uspeo da postane ekonomsko-finansijski centar ovog dela Evrope i što ga stranci uglavnom doživljavaju samo kao mesto jeftine zabave i jela sa roštilja.

Beogradu su osim novih tržnih centara potrebne i jasne strategije i planovi razvoja, jer Beograd se svakim danom širi i raste i zalazi duboko u Šumadiju. Znate li da i Aranđelovac već godinama želi da postane beogradska opština?

Ali, Beogradu nisu potrebna nerealna obećanja u predizbornoj kampanji niti reciklirani grandiozni projekti koji se u nedostatku novih ideja izvlače iz nečijih fijoka.

Najpre asfalt u svim ulicama, dovoljan broj čistih i ispravnih autobusa, tramvaja i trolejbusa, pa tek onda metro.

Prvo dovoljno mesta za parkiranje, pa onda najstrože kazne za bahate vozače.

Najpre voda za ceo Beograd, pa onda „Beograd na vodi“.

Trećina Beograđana danas, u 21.veku, nema rešen problem ili vodovoda ili kanalizacije. Čitava naselja, pa čak i Dedinje, nemaju priključak na gradsku kanalizacionu mrežu.

Zabluda je da se u Beogradu dobro živi, jer Beograđani dele sudbinu cele Srbije. Najveći problem Beograda jeste nezaposlenost, male plate onih koji rade i bedne penzije onih koji su do juče radili. Beogradu su neophodni ozbiljni domaći i strani investitori koji će otvoriti nova radna mesta, baš kao i u celoj Srbiji. Neke velike investitore oterala je gradska birokratija svojim odugovlačenjem pri izdavanja građevinskih dozvola, a neke bezobzirnost i arogancija pojedinaca iz republičke vlade.

Da, u Beogradu živi i privilegovana, bogata manjina skorojevića koji kad se popnu na novčanike vide Himalaje, ali nikada se u tom svetu nisam ni kretala, niti imala želju da im se na bilo koji način približim. Čak me ni bavljenje politikom nije odvelo na tu stranu jer duboko prezirem tu noveux riche klasu foliranata bez obrazovanja, duha i smisla za humor. 

Moraju da se ojačaju veze između Beograda i njegovog univerziteta jer odavde u svet odlaze mladi školovani ljudi i tamo grade karijere, što je dokaz kvaliteta Beogradskog univerziteta. Samo nova radna mesta će školovane ljude zadržati ovde. Zato je razvoj, a ne štednja i stezanje kaiša, ne manji već veći budžeti za prosvetu, kulturu i nauku, jedina šansa za mlade ljude. Bez mladih ljudi Beograd ne može da bude evropska prestonica sa dušom. A baš takav Beograd želim.

Beogradu je takođe potrebna decentralizacija jer svaka vlast treba da bude što bliža građanima. Zato neke prirodne celine u postojećim gradskim opštinama treba da budu nove opštine jer građani to žele. Mislim na levu obalu Dunava (Dunavski venac), podavalska sela (Avalski venac), Bežaniju, Batajnicu... Naravno, bez novih troškova i bez uvećanja administracije, već boljom preraspodelom postojećih.

Gradske opštine moraju da imaju i više novca i više nadležnosti. Neodrživo je da 7/8 od gradskog budžeta koji iznosi 65 milijardi dinara ostaje gradu i gradskoj upravi, a da se jedna osmina deli na 17 gradskih opština!

Nedopustiva je koncentracija i novca i moći u gradskoj upravi, a da opštine imaju simbolične nadležnosti i minimalni budžet.

Želim da Beograd bude bezbedan grad, da se gradska skupština pita ko će biti šef policije, a ne da se rešenje nameće iz republike iz nečijeg kabineta. Naročito je važna bezbednost dece u školama, žena i starih, nemoćnih sugrađana. Potreban je i video-nadzor i školski policajac u svim školama jer, nažalost, dileri droge kruže i oko osnovnih škola.

Želim da Beograd bude poznat po toleranciji, a ne po aroganciji. Da normalno postane stvarno, a da Beograd ponovo postane svet, prepoznatljiv po energiji, entuzijazmu, beogradskom duhu, intelektualcima, humoru i idejama.

Razumeti Beograd ne znači samo voleti ga ovakvog kakav je danas, već poštovati svakoga ko je svojim životom i radom doprineo da se neke stvari pokrenu i promene na bolje.

Mrtvi su mnogo više stvarali ovaj grad nego mi živi.

Živeti u Beogradu je privilegija, ali i odgovornost. A Beograd nema nikog osim nas Beograđana, kao što davno reče Duško Radović.