Mrtvo more

(Blic, 13.04.2009)

Do prošle nedelje oko vladinih poslova i namera moglo je samo da se galami, od ove nedelje može i da se - meri.

Do utorka, kada je obelodanjen antikrizni program, Vlada je optuživana da improvizuje i da pomoću marketinških trikova pokušava da rešava probleme koje donosi kriza. Od utorka njihov paket mera može biti podvrgnut racionalnoj analizi.

To je prvi, na prvi pogled, uradio Vojislav Koštunica. Već na izmaku te nedelje zatražio je vanredne izbore. Vlada je, podržao ga je Velimir Ilić, nesposobna. Druge stranke nisu baš podelile ovo Koštuničino oduševljenje novim izborima.

Pitanje je koliko je i Koštunica oduševljen tom idejom, ali kao političar „starog kova” on ritualno radi ono što se od njega očekuje. Od tog zahteva ne može da ima neku štetu. Ni korist, govori sam sebi kad se odmakne od mikrofona.

Na drugom polu je Čedomir Jovanović. Krajem nedelje najavio je da će predložiti Glavnom odboru LDP-a da podrže vladin paket mera pod uslovom da bude pojačan političkim aktivizmom ka bržem pristupanju evropskim integracijama i jasnom voljom da i mi uđemo u NATO. Od takvog stava, računa Jovanović, može da ima neku korist. A nemam ni štetu, govori sam sebi kad se odmakne od mikrofona.

Od početka godine premijeri Litvanije, Islanda i Mađarske platili su cenu krize. U Češkoj je na delu rekonstrukcija kabineta u okvirima vladajuće većine. Dubina krize, i okolnost da je stigla kao neki cunami, političke aktere čini nespremnim da izbornim trkama rešavaju svetski problem broj jedan.

Dugotrajne krize, a ova će po svemu sudeći biti takva, neminovno rekomponuju socijalno tkanje društva. Analitičari globalnih kretanja iščekuju junske izbore za evropski parlament i prognoziraju značajne promene. U rubnim evropskim područjima, pa i kad su deo Evrope, jačaju ultranacionalističke stranke. To je logičan odgovor na novouspostavljeni protekcionizam većih i bogatijih.

Pominje se birokratizacija evropske mašinerije, gubljenje vremena i energije u naporima da obezbedi samoopstajanje, a manjak zajedničkih političkih imenitelja daje krila radikalnim rešenjima.

Opšti pragmatizam razvija se na uštrb principa. Političke stranke, i leve i desne, gube se u lavirintu opšte krize. Srbija je u tom smislu već u Evropi i ključno pitanje eventualnih novih izbora nije baš jasno. Šta bi građani imali od promene vlasti?

Srpske političke stranke, kao i najveći deo šire javnosti, još ne barataju političkim govorom o krizi. Ona se još razmatra kao neka vrsta ekonomske nepogode, nešto duži, plahi, letnji pljusak. Slabo se sagledavaju strukturalne promene u svetu i nastajanje jedne nove geopolitičke igre između velikih sila, ili čak blokova sila, nastajanje nove moći, novih savezništava i promene moralnih načela u kojima je grozna gramzivost zamenjena odurnom sebičnošću.

Ne bi trebalo prihvatiti argument da nam izbori ne trebaju zato što su skupi. Niti zato što se, kako tvrde istraživači izbornog mnjenja, ništa u opredeljenju birača nije promenilo od prošlih izbora. Još manje zato što neki, na tragu prethodnog, tvrde da je to gubitak vremena.

Novi izbori nam ne trebaju zato što se nisu pojavili novi programi i nove ideje, ma šta o tome govorile srpske Koštunice.