Možemo bez velikih sila

(Večernje novosti, 14.2.2010)

Posle 11 godina izgnanstva, vratio se u zemlju početkom devedesetih, kada se iz nje samo odlazilo. To vreme i danas obeležava politički život, opterećen traženjem krivaca, izvinjenjima i praštanjima. Ono je i dalje okosnica unutrašnje političke borbe. Ono još blokira pokušaje Srbije da se dopadne Zapadu i da uđe u društvo kome toliko teži.

Aleksa Đilas, sociolog, kaže da taj začarani krug možemo „razmađijati“. Kako? Priznaje – preteško pitanje. Ali, tvrdi, sigurno ne tako što ćemo se raštrkati po belom svetu.

Zato se i vratio. Kaže da je to uradio iz želje da pomogne demokratske promene u zemlji, da doprinese rešavanju nacionalnih sukoba.

Smatrao sam da će mi naši ljudi više verovati ako delim njihovu sudbinu. Zato je bilo prirodno da se vratim. Tu je bila i nostalgija za rodnom zemljom. Jedni kažu da je ona najplemenitije osećanje, dok drugi odmahuju rukom i tvrde da se radi o „hipohondriji srca“. Bilo kako bilo, odlučio sam da se nostalgiji ne odupirem.

Jeste li, kada ste doneli odluku da se vratite, osećali bojazan od toga šta vam se može dogoditi ako se ne dopadnete režimu koji je već tada bio na zlom glasu?

- Ne smatram sebe junakom. Ali, kao što vidite iz mnogobrojnih dokumenata u mojoj knjizi „Iz emigracije“, opozicione delatnosti mojih prijatelja i moje u Londonu osamdesetih godina bile su skopčane sa raznim neprijatnostima, nevoljama, opasnostima. Čak mi je jednom britanska policija ponudila danonoćnu zaštitu. U Nemačkoj je nedavno, 5. februara, uhapšen Vinko Sindičić, nekadašnji agent jugoslovenske Službe državne bezbednosti. On je optužen za ubistvo Stjepana Đurekovića, bivšeg direktora INA, 1983. u Minhenu. Sindičić je već jednom bio osuđen u Škotskoj, zbog pokušaja ubistva Nikole Štedula, hrvatskog emigranta. Štedul, međutim, tvrdi da ga je Državna bezbednost nagovarala da izvrši atentat na mene. Ovo spominjem kao ilustraciju atmosfere u kojoj smo mi srpski demokratski emigranti živeli i radili. Ja sam Miloševića od početka njegove vladavine 1987. kritikovao i zalagao se za njegovo smenjivanje kao preduslov napretka Srbije, ali sam tek ponekad pomišljao da bih mogao da budem uhapšen. Doduše, kada je počelo NATO bombardovanje 1999. i ubijen novinar Slavko Ćuruvija, obuzela me jeza: možda ekstremne grupe počinju da se konačno razračunavaju sa svim „neprijateljima“, „izdajnicima“? To se ipak nije dogodilo.

Mislite li da se Srbija u ovih 20 godina, koliko ste ovde, značajno promenila? I, da li ste sigurni da ova vlast manje zazire od svojih neistomišljenika?

- Sada je situacija takva da se ne plašim za ličnu bezbednost, ali se prostor slobodnog informisanja i kritike ipak sužava – prvenstveno zbog Amerike, ali i zbog Evrope. Njihove diplomatije i druge službe, njihov kapital i mediji, posredno, ali ne mnogo prikriveno, podržavaju guranje na marginu svih onih koji ozbiljno kritikuju njihovu politiku.

Ne ustežete se da iskažete negativan odnos prema Zapadu i tamošnjim institucijama, što kod aktuelne vlasti, kojoj su evropske integracije prioritet broj jedan, nije dobrodošao stav. Osećate li se zbog toga i u ovakvoj Srbiji pomalo disidentom?

- Zapad sam kritikovao i kada sam živeo u Engleskoj i Americi, sedamdesetih i osamdesetih godina. Osuđivao sam u mojim tekstovima zapadno dodvoravanje Titovom režimu i nedostatak podrške pokušajima da se kod nas sprovedu demokratske reforme. Bilo je nemalo zapadnih intelektualaca koji su se slagali sa mnom. A evo jedne aegdote koja potvrđuje da kod nas nije lako kritikovati Zapad. U najpoznatijem britanskom mesečniku Prospekt objavio sam 2000. političku satiru pod naslovom „Žalopojka za Engleskom“. Urednik, koji je, naravno, Englez, poslao mi je pisamce u kome mi čestita, a u Beogradu sam od naših evrofila, među kojima je bilo i mojih prijatelja, dobio žestoke kritike. Sličnih reakcija bilo je i na mnoge druge moje tekstove.

Da li vam je nuđeno da se pridružite grupi intelektualaca koji su stavili potpis na peticiju kojom se traži da se narod izjasni o pristupanju NATO?

- Pa, zašto bih potpisivao peticiju kada sam godinama pisao članke i eseje ne samo protiv našeg ulaska u NATO nego i za ukidanje ovog vojnog saveza?

Niste baš oduševljeni ni zaklinjanjem Amerike u savezništvo i podršku, posle svega...

- Amerika nam je već najmanje dve decenije, ako ne baš neprijatelj, onda sigurno veoma, veoma nenaklonjena. Obamina vlada je sastavljena pretežno od ljudi iz establišmenta, a u njoj su i Bajden i Holbruk i Hilari Klinton. Ne zaboravimo da je Milošević težio bliskosti s američkim liderima, čak bio naglašeno srdačan, a oni su to smatrali samo za znak slabosti. Obama, u stvari, nije iskoristio krizu koja je bila velika šansa za krupne promene u spoljnoj politici. Hteo je da bude „progresivni pragmatista“, a u većini bitnih pitanja pokazao se kao oportunista. Pozitivno je što je popravio odnose s Rusima, povukao Bušovu odluku o raketnom štitu u istočnoj Evropi i ne zove više Gruziju i Ukrajinu u NATO. Ipak, u borbi s vašingtonskim lobijima i interesnim grupama rezultati su mu čak slabiji nego u borbi s talibanima. On je briljantan govornik, ali nema stvarno novu spoljnu politiku. Rat je i dalje njen glavni element. Obama nije obuzdao vojni budžet, niti usporio revoluciju u naoružavanju – stalno se pronalaze nova oružja. A u Avganistanu više koristi bespilotne letilice nego što je to činio njegov prethodnik Buš i broj mrtvih civila se povećao. Ja prosto ne verujem da je Amerika u stanju da smisli i sprovede u delo globalnu strategiju (demokratija, mir, ekologija, prosperitet) koja bi bila principijelna i imala autoriteta u svetu, a istovremeno integrisala rešenja za različita područja.

Znači li takav stav da se treba držati Rusije?

- Ne, takav stav znači da se treba držati Srbije, odnosno da treba da budemo neutralni. Prvi put u istoriji pruža nam se prilika da ne budemo u spoljnoj politici i nacionalnoj odbrani vezani za neku veliku silu. Jugoslovenskim komunistima je to umalo pošlo za rukom posle odvajanja od Sovjetskog Saveza 1948, ali je Tito radi jačanja svoje vlasti ipak dopustio veliki uticaj Hruščova i Brežnjeva.

Koliko je uopšte opravdano graditi stubove spoljne politike bez jasnog poziva druge strane (od četiri pretpostavljene) na partnerstvo?

- Potpuno je neopravdano graditi spoljnopolitičke stubove na taj način. Smatram da naš jedini strateški cilj treba da bude Evropa. Da, često nas je razočarala, povredila, uvredila. I biće još toga. Ali, lek za evropske bolesti postoji – dalje ujedinjavanje Evrope i razvoj zajedničkih ustanova. Ako idemo ka Evropi, pa makar to dugo trajalo, kao što ja pretpostavljam, pruža nam se prilika da sebe izgrađujemo, unapređujemo, a donekle i da utičemo na samu Evropu. I ostaćemo Srbi. Evropa ne poništava već čuva nacionalne identitete. A, naravno, i lične slobode. Uz sve svoje velike mane (pojava neofašizma i neoimperijalizma, na primer), ipak je to najmirnije, najdemokratskije i najhumanije područje sveta.

Postoji li opasnost od daljeg rastakanja srpske države: Kosovo je pred sudom, Vojvodina je dobila u mnogo čemu sporan statut, Bošnjaci traže objedinjavanje šest opština Raške...

- I te kako. Za jedinstvo države potrebno je stalno se boriti. Ono bi trebalo da bude iznad partijskih interesa, a pogotovo iznad ličnih. Dobra je samo ona decentralizacija koja vodi ka efikasnijoj upravi i time u stvari jača državno jedinstvo. Regionalne i grupne individualnosti treba čuvati i negovati, ali ne stvaranjem mini-država. Kada se manjine bore za ravnopravnost, one često govore kako žele građansku državu. Pa dobro, ali onda imaju dužnost da tu državu čuvaju.

Vi ste, među prvima, bili za podelu Kosova na dva dela, od kojih bi jedna trećina pripala Srbima. Je li kasno za traženje bilo kakvog novog rešenja sada kada su Albanci dobili sve i kada je malo izgleda da će sud izreći decidiran stav da je nezavisnost protivna međunarodnom pravu?

- Nije kasno, ali jeste mnogo teže. Ipak, ne treba odustajati. Uostalom, da li Albanci odustaju? Sve više jača raspoloženje na Kosovu za prisajedinjenje Albaniji, a podela Makedonije na albanski i makedonski deo se produbljuje. Sećam se da sam sredinom devedesetih godina, kada se pojavila takozvana Oslobodilačka vojska Kosova (za koju su albanski lideri tada tvrdili da ne postoji, već da ju je izmislila srpska propaganda), čitao odlomke iz njenog programa. Posebno mi se urezala u sećanje rečenica u kojoj se zagovara borba protiv „slovenskih varvara“. Dakle, ne protiv Miloševićevog režima, već protiv svih Srba, Crnogoraca, Makedonaca, kao i onih slovenskih naroda koji im daju podršku (Rusa, Bugara, verovatno i Ukrajinaca i Belorusa).

Pogađaju li vas danas napadi na jugoslovenstvo?

- Današnji napadi na jugoslovenstvo uglavnom su rezultat nerazumevanja. Našim ljudima se čini da je to, s jedne strane, utopijska ideja, a s druge – da bi borba za nju štetila Srbima. Moje jugoslovenstvo je zasnovano na uviđanju da smo mi Južni Sloveni jedni drugima potrebni i da među nama postoje velike sličnosti koje pružaju mogućnosti za blisku saradnju. Dakle, ne smatram da Srbija treba da pravi bilo kome bilo kakve ustupke ili da se, ne daj bože, žrtvuje radi jugoslovenstva. Jednostavno, uveren sam da, ako se Srbija bori na prosvećen i demokratski način za svoje interese u odnosima sa drugim južnoslovenskim državama, samim tim doprinosi jugoslovenstvu.

Još se izjašnjavate kao Jugosloven?

- Da, smatram se i dalje Jugoslovenom, ali se time ne odričem srpstva.

Kako ste, kao Crnogorac, prihvatili stvaranje crnogorske države, nacije, jezika i sve ono što je proizašlo posle toga u odnosima prema Srbiji i njenoj borbi za Kosovo?

- Javno sam govorio i pisao protiv odvajanja Crne Gore od Srbije. I dalje verujem u njihovu zajedničku sudbinu. Političari će pokušavati da iz sebičnih interesa kvare odnose između ove dve bratske države. Imaće i izvesnih uspeha, nažalost. Ali, nikada ne mogu promeniti ono što je suština – mada Crnogorci imaju svoju istorijsku i državnu individualnost, oni su deo srpskog naroda. Mislim da srbijanska politika prema Crnoj Gori treba da bude odmerena i tolerantna, ali i samopouzdana, pa će već sve doći na svoje mesto.

Vaš otac je pedesetih godina govorio da je rođena „nova klasa“. Mislite li da se i danas rađa jedna nova i da se neće mnogo razlikovati od te koja je, po vama, brzo „ostarila“?

- Naši komunistički revolucionari brzo su prestali da budu mladi, jer su odbacili onaj najdragoceniji dar mladosti – sposobnost da se uči i na osnovu novih saznanja menja svet oko sebe. A glavni profesor ovog neučenja bio je Tito. Današnja „nova klasa“ ne obećava, kao što su to činili komunisti, da će ukinuti eksploataciju i stvoriti novo društvo. Ali, ako je skromna u obećanjima, apetit joj je ipak veliki. Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam protiv toga da ljudi stiču bogatstva. Međutim, dužnost im je da sve čine kako bi čitavo društvo zajedno sa njima postajalo bogatije. I kada ste već uporedili ovo naše vreme sa komunističkim, pogledajte kako je krupnim koracima napredovala Jugoslavija od 1945. do 1955. godine (i to pošto je porušena u ratu, pa onda bila pod blokadom Sovjetskog Saveza i njegovih satelita), a koliko je skroman napredak učinjen kod nas u poslednjih deset godina.

Ostajete li pri odluci da se ne bavite politikom? Koji su razlozi? Nije vam bliska nijedna partija na političkoj sceni?

- I ne pomišljam da tu odluku promenim. Moje je da pišem, čitam, proučavam. Ali, nisam tako arogantan pa da kažem kako su sve partije iste. I dodao bih da je u celini naš politički život civilizovaniji nego ranije kao i da se politička kultura polako ukorenjuje. Ipak je tačno da nisam emocionalno vezan ni za jednu političku partiju i da mi niko od političara nije prirastao za srce. Da bi se to promenilo, bilo bi potrebno da se na političkoj sceni pojavi stranka sa pravom političkom vizijom i duboko promišljenim programom, a da je predvode mudri i visokomoralni lideri, koji su istovremeno spremni i na rizike i na žrtve. Ako je to neka uteha, takvih partija i političara nema danas ni Evropa.

Smeta li vam relativizovanje tekovina rata, rehabilitacija četnika, kao i osuda „komunističkog terora“?

- Pa, ja sam se u emigraciji već početkom osamdesetih godina zalagao za objektivan pristup četničkom pokretu i pisao protiv titoističke antičetničke propagande. Draži Mihailoviću valja priznati sve ono pozitivno što je učinio u borbi protiv okupatora naše zemlje, kao i u odbrani civilnog stanovništva u Bosni i Hrvatskoj od ustaškog terora. No, ne sme se potcenjivati partizanski pokret, relativizovati Narodnooslobodilačka borba. Partizanski doprinos antifašističkoj borbi u Evropi je ogroman i priznat u svetu. Da podsetim i kako je u partizanima bilo najviše Srba (u koje uključujem Crnogorce). Kome mogu da koriste napadi na partizane u našim medijima i istorijskim publikacijama? Samo desnici u Evropi, a ona prema svim Srbima ima neprijateljski stav. Založio bih se, na primer, da se ulicama daju imena ruskih i partizanskih komandanata i vojnih jedinica koji su oslobodili Beograd. Naravno, ja kao stari opozicionar, disident, emigrant, nemam visoko mišljenje o posleratnim, od Tita i partije zavisnim, karijerama naših partizanskih generala. Ali, politika je politika, a oslobođenje zemlje herojsko delo koje se mora pamtiti za sva vremena.

Jeste li stekli utisak da su patriotizam i nacionalizam u Srbiji danas na maloj ceni i da su, valjda samo kod nas, dobili potpuno pežorativno značenje?

- Skloni smo krajnostima. Uhvati nas nacionalistička euforija a onda padnemo u nacionalni nihilizam. No, dešavalo se to i drugim narodima posle ratova, kriza. Kod nas je otežavajući činilac stalni pritisak Zapada. Više bi nam koristilo kada bi nam zapadne zemlje samokritikom davale dobar primer.

(Razgovor vodila Dubravka Vujanović)