Moramo li da se „čepimo“ i Dancima

(Nedeljnik)

Na času iz Interkulturnog menadžmenta, dok je izlagana poslovna kultura Danske, studentkinja četvrte godine jednog beogradskog fakulteta postavila je profesorki pitanje – Jasno mi je zašto to činimo Amerikancima, ali nije mi jasno zašto moramo da se „čepimo“ i Dancima? Profesorka ju je podozrivo pogledala i zatražila od studentkinje da ponovi pitanje. Pretpostavljajući o čemu se radi studentkinja na ivici kajanja za izgovorenu reč, pokušala je da preformuliše to nesretno ,,čepimo“.

No, priča dalje kaže da je uporna profesorka slavodobitno insistirala da joj se ponovi malopre izrečena glagolska radnja - čepimo!? Pošto se rasplamsala rasprava između studenata i profesorke zbog (ne)adekvatno odabranog glagola, studentkinja je ostala bez odgovora na pitanje... zašto moramo da se ,,čepimo“ i Dancima? Nije dobila svoj odgovor jer je nesrećni glagol sve zasenio. Profesorici se očigledno nije baš svideo taj izraz jer je pomislila da joj ne zvuči baš akademski, pomalo je arhaičan i u ovom predevropskom predvečerju Srbije, ne zvuči baš evropski. Nema veze što izraz zvuči srpski, što miriše na tradiciju i naš identitet. No možda i nije problem što ne zvuči baš evropski. Reklo bi se da je više problem što tako precizno opisuje našu političku stvarnost, našu aktuelnu svakodnevicu? Već smo naučili da je nekako lepše kad nam se, na primer kaže da treba da „ispunimo uslove“, mada su i ti „uslovi“, zapravo eufemizam za „ucenu“.

Bar su tako ovi naši politički prvaci na vlasti, dok su bili opozicija, nazivali EU-uslove. A znamo i kako su nazivali one koji na ucenu pristaju, pa još svašta nešto... E sad, pošto opozicije više nema konačno je uspostavljen, izgleda po prvi put na srpskoj političkoj sceni, konsenzus oko gore pomenutog glagola. Odjednom, svi smo sad za to. Sve mislim šala neka, ne može nama to da se desi. Ali ovi vladajući me demantuju - mrtvi ozbiljni, pa još naočiti, uozbiljeni naočarima, nekako mesijanski progovaraju - to je naš izlaz, nije lako, ali moramo, bez toga nema ekonomskog oporavka... i sve tako redom.

Razmišljam, bože kad i kako dođoše do ove pameti, jer to su oni isti likovi iz '91.godine, pa '92. i svih tih devedesetih. A zbog priče koju danas zagovaraju i reklo bi se naknadne pameti, ispada da su cele protekle decenije bili teg koji je vukao unazad. Dakle, prošlost s njima znamo kakva nam je bila, a možemo li sa istima u budućnost!? Pomislim, sve i da me sada vode direktno u raj, ne mogu a da se ne upitam da li će neko od njih da odgovara za vreme koje su nam pojeli? Ali, ajde sad da ne zakeram mnogo, jer nama često u mnogo čemu ni vekovi ništa ne znače, pa čak ni istorija iz koje bismo mogli da učimo. Možda bismo mogli da naučimo da teško da nam ima ekonomskog oporavka jer se decenijama ekonomijom i ne bavimo već samo političarimo. I Japan i Nemačka su bile politički i ekonomski razorene zemlje, ali samo zahvaljujući svom ekonomskom oporavku danas su važan politički faktor.

Elem, da se vratim početku priče i glagolu. Pogledam da li ga ima kod Klajna u „Velikom rečniku stranih reči i izraza“, potražim pod čep..., ali nema ga. Ima samo čengijati (što znači izvoditi plesne pokrete trbuhom) i odmah slede glagoli: čergariti i čerečiti. Znači posle trbušnog izvijanja sledilo bi čepljenje, a onda seljakanje i na kraju komadanje. Od ovog Klajnovog redosleda i od poslednja dva glagola obuze me neka jeza i odmah zatvorim rečnik. Ali uzalud, slike pred mojim očima previše su žive... Kakav scenario?! Tešim sebe, možda se neće ostvariti jer nema glagola. Kod Klajna ga nema ni u svršenom obliku koji bi bio raščepiti. Ima samo raščerečiti. Vidim, ostala nam trauma od Turaka. Ali sad se ne radi o Turcima već o Evropi. Zato krenem da guglam i otvorim blog na kom je, između ostalog, i spisak glagola u žargonu koji su kod nas u čestoj upotrebi. Tako naiđem i na objašnjenje za ovaj naš sa početka ove priče, "čepiti se" - kada se devojka udvara (nabacuje) mladiću. Pomislih, stvarno, zar se moramo "čepiti" i Danskoj!?