Морамо ли да се „чепимо“ и Данцима

(Недељник)

На часу из Интеркултурног менаџмента, док је излагана пословна култура Данске, студенткиња четврте године једног београдског факултета поставила је професорки питање – Јасно ми је зашто то чинимо Американцима, али није ми јасно зашто морамо да се „чепимо“ и Данцима? Професорка ју је подозриво погледала и затражила од студенткиње да понови питање. Претпостављајући о чему се ради студенткиња на ивици кајања за изговорену реч, покушала је да преформулише то несретно ,,чепимо“.

Но, прича даље каже да је упорна професорка славодобитно инсистирала да јој се понови малопре изречена глаголска радња - чепимо!? Пошто се распламсала расправа између студената и професорке због (не)адекватно одабраног глагола, студенткиња је остала без одговора на питање... зашто морамо да се ,,чепимо“ и Данцима? Није добила свој одговор јер је несрећни глагол све засенио. Професорици се очигледно није баш свидео тај израз јер је помислила да јој не звучи баш академски, помало је архаичан и у овом предевропском предвечерју Србије, не звучи баш европски. Нема везе што израз звучи српски, што мирише на традицију и наш идентитет. Но можда и није проблем што не звучи баш европски. Рекло би се да је више проблем што тако прецизно описује нашу политичку стварност, нашу актуелну свакодневицу? Већ смо научили да је некако лепше кад нам се, на пример каже да треба да „испунимо услове“, мада су и ти „услови“, заправо еуфемизам за „уцену“.

Бар су тако ови наши политички прваци на власти, док су били опозиција, називали ЕУ-услове. А знамо и како су називали оне који на уцену пристају, па још свашта нешто... Е сад, пошто опозиције више нема коначно је успостављен, изгледа по први пут на српској политичкој сцени, консензус око горе поменутог глагола. Одједном, сви смо сад за то. Све мислим шала нека, не може нама то да се деси. Али ови владајући ме демантују - мртви озбиљни, па још наочити, уозбиљени наочарима, некако месијански проговарају - то је наш излаз, није лако, али морамо, без тога нема економског опоравка... и све тако редом.

Размишљам, боже кад и како дођоше до ове памети, јер то су они исти ликови из '91.године, па '92. и свих тих деведесетих. А због приче коју данас заговарају и рекло би се накнадне памети, испада да су целе протекле деценије били тег који је вукао уназад. Дакле, прошлост с њима знамо каква нам је била, а можемо ли са истима у будућност!? Помислим, све и да ме сада воде директно у рај, не могу а да се не упитам да ли ће неко од њих да одговара за време које су нам појели? Али, ајде сад да не закерам много, јер нама често у много чему ни векови ништа не значе, па чак ни историја из које бисмо могли да учимо. Можда бисмо могли да научимо да тешко да нам има економског опоравка јер се деценијама економијом и не бавимо већ само политичаримо. И Јапан и Немачка су биле политички и економски разорене земље, али само захваљујући свом економском опоравку данас су важан политички фактор.

Елем, да се вратим почетку приче и глаголу. Погледам да ли га има код Клајна у „Великом речнику страних речи и израза“, потражим под чеп..., али нема га. Има само ченгијати (што значи изводити плесне покрете трбухом) и одмах следе глаголи: чергарити и черечити. Значи после трбушног извијања следило би чепљење, а онда сељакање и на крају комадање. Од овог Клајновог редоследа и од последња два глагола обузе ме нека језа и одмах затворим речник. Али узалуд, слике пред мојим очима превише су живе... Какав сценарио?! Тешим себе, можда се неће остварити јер нема глагола. Код Клајна га нема ни у свршеном облику који би био рашчепити. Има само рашчеречити. Видим, остала нам траума од Турака. Али сад се не ради о Турцима већ о Европи. Зато кренем да гуглам и отворим блог на ком је, између осталог, и списак глагола у жаргону који су код нас у честој употреби. Тако наиђем и на објашњење за овај наш са почетка ове приче, "чепити се" - када се девојка удвара (набацује) младићу. Помислих, стварно, зар се морамо "чепити" и Данској!?