Moj odgovor njima - ili zašto je bolje biti slepi miš

Humanitarni Fond “Podrži život”, nastao je onog dana u specijalki jednog rijalitija, kad sam ušao s kartonom i flomasterom u studio. 4 dana kasnije, napravili smo milion dolara....

MY NAME IS MIŠ. SLEPI MIŠ

Ta tu skoro, biće ovih dana,

sa’ranismo jednog božjeg raba.

Čitali ste, vid’li ste paradu,

taj rab božji beše jedna baba..

Zatutnjaše sva četiri zvona,

povrveše kite i mundiri,

povrveše perjanice bojne,

povrveše bezbrojni šeširi.

Svi majori debeli i suvi,

oficiri cela kita sjajna,

pukovnici, s orlom i bez orla,

i još neko, ali to je tajna.

I pravo je, ne tumač’te drukče,

i našta bi tu brbljiva zloba,

i pravo je ta poslednja počast,

ispratiti pokojnu do groba.

Još skorije, biće ovih dana,

sa’ranismo još jedog božjeg raba.

Al’ na žalost sviju baba naših,

taj rab božji nije bio baba…

Ne povrve kita i mundiri,

a i kog bi da do groba prati,

i što pođe i što htede poći,

od pola se puta kući vrati.

Potmulo su udarala zvona,

udarala zvona iz budžaka,

a i što bi da se čini dževa,

kad je pratnja srpskoga junaka.

Srpska deco što misliti znate

iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su tak’e,

babe slave, preziru junake,

zato i vi ne muč’te se džabe,

srpska deco, postanite babe.

Branislav Nušić je ovu svoju pesmu koju je objavio u “Novom beogradskom dnevniku’, odrobijao dve godine. Znam, reći ćete:”Pa ‘de baš tu, najskuplju…” Ali ako pretendujete da steknete kakav integritet, onda jeftine I ne pevate. Inspiracija za pesmu naravno aktuelni događaj koji bode oči u prestonici omalene kraljevine Srbije. U svega par dana, dve sahrane: prva-majora Mihaila Katanića, neustrašivog heroja iz srpsko-bugarskog rata koji se do poslednjeg metka i daha sa svojom jedinicom borio za Neškov Vis kod Pirota, pa su ga I Bugari kad im je izranjavljen pao šaka, u znak poštovanja koji se u ta usrana mračna vremena iskazivao čak i pobeđenom neprijatelju-proizveli u čin majora. Druga pak, majke pukovnika Dragutina Franasovića. Na jednu je došao ceo dvor na čelu sa kraljem Milanom, tvorcem prvog ustava u sveukupnoj istoriji Srbije I cela vlada. Na drugu, samo masa ljudi građana, prepuna poštovanja za heroja koji će dobiti i ulicu na Vračaru. Ali bez ikakvih zvaničnika. Pogađate naravno, gde je ko bio. 21-ogodišnji nadareni literata sin nekada bogatog cincarskog trgovca žitom, Đorđa Nuše, ne propušta loptu koju mu sudba kleta šalje na volej I sastavlja “Pogreb dva raba” u dahu. Sa više nego jasnom aluzijom na njegovo veličanstvo kralja Milana Obrenovića u stihu:

“I još neko, ali to je tajna”,

Mladi Alkibijad je vrlo verovatno svesno na sebe primio udarac, prozvavši onog čije se ime ne pominje. Stvar urgentno dođe do prvostepenog suda, ugledni član istog-sudija Hristić odalami presudu od dva meseca za nečuvenu drskost mladom pesniku. No, to razljuti njegovo visočanstvo donosioca prvog ustava u sveukupnoj istoriji Srbije ikada, te njegovo milostivo kraljevsko veličanstvo namah, u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima koje je samo donelo, izrazi žestoko negodovanje što je drznik dobio tako malo. Prvostepeni sud shodno moralnom te pravnom aršinu kakav i dolikuje najvišoj sudskoj instituciji u omalenoj ali ponositoj Kraljevini, kaznu mladom Branislavu poveća sa dva meseca, na logične dve godine zatvora.

Ostalo je istorija.

Ovu smo prigodnu skazku obrađivali tamo negde u nekom petom razredu osnovne škole, tretirajući ovakve teme sa nostalgijom koja razgoni prašinu sa debelih knjiga , ne sanjajući da će u vremenu koje nam predstoji, Živka, Jevrem, Pera Pisar iz administrativnog, Aleksa Žunić, Jerotije Pantić, Ujka Vasa, Vića, žika, Agaton, Proka i Sarka, te fantomski Josif iz Trbušnice-postati naši savremenici. Kao u kakvom engleskom filmu,neko je nabasao na čarobnu rečenicu koja otvara vrata zaumlja, iz debele prašnjave knjige u biblioteci pod okriljem noći, izađoše svi ti živopisni junaci I razmileše se po zemlji koja snom mrtvijem spava da bi se probudila u realnosti svakojakog apsurda.

Ne bojte se, neću vam otkrivati toplu vodu u bojleru peglajući vas kako je avaj, Nušić opet postao naš surovi savremenik. Niti u tu svrhu potezati argumente kako ni on eto, iako je lucidno zaključio kako je sreskom špijunu lakše da dođe do informacije ako prethodno podeli vizitkarte na kojima piše:”Aleksa Žunić, sreski špijun”, ne bi dozvolio sebi prvu loptu da stvori lik ministra odbrane koji nije služio vojsku ali obožava uniformu. Ili recimo lik doktora koji sarađuje sa zločinačkom mračnjačkom organizacijom I nosi nadimak “Doktor Smrt”, postaje ministar zdravlja. Ne. U Nušićevim delima nema ubistava. Nema ni takvog mraka. Bar ne namernog. Likovi kojima se inspirisao u obrenovićevskoj Srbiji, koje je gledao I opisao Branislav Nušić, su za ono što će se izroditi stotinu godina kasnije, produkcija Volta Diznija.

Prvi avion braće Rajt naspram Boinga 7747. Ilarion Ruvarac, iguman manastira Grgeteg, I istoričar koji je uveo kritički metod u srpsku istoriografiju, govorio je Panti Srećkoviću, ocu mitomanski nastrojenih istoričara koji su trubili o nebeskom narodu:”Nemojte to raditi. Napravićete štetu za sto godina odsad.”Ne znam kakvu je vrstu štete ovaj umni čovek imao na umu, ali ovakvu nije mogao zamisliti. Neću nabrajati sve kaljuge juče presvučenih nacionalista koji su ođednom obukli evropejska odela I u njima prodaju I kao rđa nagrizaju sve što jeste Srbija, mada bi ih trebalo nabrajati iz dana u dan, svaki dan. Ionako vam se povraća. Nemam nameru da se politikom bavim jer suviše volim svoj posao, ali politika se uporno bavi mnome I ja se tome, kao ni svaki svesni pojedinac koji živi u ovom ili bilo kom društvu, neću prepustiti. Humanitarni Fond “Podrži život”, nastao je onog dana u specijalki jednog rijalitija, kad sam ušao s kartonom I flomasterom u studio. 4 dana kasnije, napravili smo million dolara. Shvatio sam kolika je snaga, koliko je ljudima muka od gluposti I koliko im samo treba dati mali povod, priliku za empatiju, da bi se otrgli iz tog mraka “slugeranjsko udvoričkog naroda, raspetog između doušništva I mitomanije”, da parafraziram Pecu Ejdusa. Praveći fond za prikupljanje sredstava za lečenje bolesne dece u horizontali, imao sam potmulo na umu jednu drugu stvar, u vertikali:okupljanje ljudi oko zdravog cilja. Izazivanje lučenja hormona empatije kao osnovnog postulata ikakvog ljudskog odnosa.

Bitisanja, jer ikakvo bitisanje, ne postoji bez odnosa. Pravljenje benda. Grupe. Nanovno vaspostavljanje poodavno razjebanog društva, koje se raspeto na “ovo I ono” kao u istoimenoj Bećkovićevoj pesmi, pretvorilo u bezlični, ispražnjeni I umorni kal, kome u takvom drogiranom stanju, vođstvo može bude I ekipa najzlobnijih, isfrustriranih diletanata u ovom delu Evrope, najkukavičkih pasjih sinova u novijoj srpskoj istoriji, koje brzo I lako nađu masu slugeranjsko-doušničkih podguznih muva I svojski se trude razbiju bilo kakav pokušaj ičega korisnog I lepog za zajednicu. Zašto? Zato što to baca svetlo na njihov mrak.

Pogledajmo presek te vladavine. Obesmišljeni srpski parlament u kome se vređa, udara, pljuje I psuje, pominju majke I očevi, maliciozno postupa prema svakom ko nije poslanik vladajuće stranke, oduzima se nasilno reč, prekida usred izlaganja ako vam se nešto ne sviđa I ajde de, sve je to jošte I razumljivo. Umeo je I britanski donji dom itekako da emanira pijačnu atmosferu. Ono što je monstruozno, međutim je što se svaki zakon koji se tiče boljitka društva u bilo kom smislu, a dozvolićete od zdravlja dece, budućnosti svake zemlje nema ničeg prečeg, automatski odbija ukoliko dolazi od predstavnika bilo koje opozicione stranke. Zojin Zakon. Aleksin Zakon. 152 poslanika okupljenih oko vladajuće partije, dva puta glasa protiv toga da se teško obolela deca leče u inostranstvu. 152 ista poslanika, tri puta odbija predlog Marinike Tepić da novac koji se oporezuje od kladionica, kockarnica I igara na sreću, ide na lečenje dece. 152 identična poslanika odbija da čuje o zakonu koji pokušavaju da uvedu roditelji iz udruženja nestalih beba. Da, dobro ste čuli. Prvi slučaj nestale bebe u Beogradu, zabeležen je 1959-e godine. Otada se to dogodilo više hiljada puta.

Neko, jako moćan očigledno, shvatio je da krasti decu iz porodilišta uz saradnju korumpiranih medicinskih radnika koji su položili Hipokritovu a ne Hipokratovu zakletvu, I prodavati ih u inostranstvu za ogromne novce parovima koji decu ne mogu da dobiju, dobar posao. Easy money.Hm, interesantno. Ne moramo dakle da trošimo novac na lečenje dece, možemo na njima još I da zaradimo. Sve to 152 narodna poslanika čija imena I lica nikada nećemo I ne smemo zaboraviti, narodnih poslanika koje ste vi dragi moji zemljaci izglasali da bi se u parlamentu borili za vasa prava da živite barem normalno, ne interesuje. Kao ovce, kada čobanka koja je promenila 8 stranaka udari u zvonce, oni glasaju protiv. Ali ih interesuje ono što je od krucijalnog značaja za opstanak naroda koji svake godine ima 30 hiljada ljudi manje. Čiji je starosni prosek 41,3 godine. Čiji osnovci već prave kalkulaciju za odlazak u inostranstvo po završetku srednje škole. Naroda koji ima najveću belu kugu u novijoj istoriji Evrope. Interesuje ih, dragi narode moj, ono zbog čega ste I glasali za njih, da se za to bore: opstanak 120 vrsta slepih miševa. Dobro ste pročitali. Nakon što je Marinika Tepić, po treći put iznela ideju o oporezivanju igara na sreću, čobanka po automatizmu predviđenom u brošuri za držanje ovaca na okupu udarila zvonce, ovce, sada već uplašene time što smo im na društvene mreže danima kačili imena I lica označavajući ih kao ljude koji ubijaju decu, ne glasaju protiv već su, gle kurca u slamnom šeširu uzdržani, te nastavljaju zdušno, tri sata da raspravljaju o očuvanju 120 vrsta slepih miševa. Briga za nesrećne I ugrožene slepe miševe, ne treba puno da vas čudi: za šta bi se ekipa iz mraka drugo borila, ako ne za svoje drugare iz mraka.

Nešto kasnije, osoba koja obavlja funkciju ministra zdravlja, obrušiće se na humanitarni fond grupe građana “Podrži Život”, koristeći za temelje za svoje optužbe kao I svaki ozbiljan političar-pisanja tabloida. Dan kasnije, poslaće DR I svog Josifa iz Trbušnice, izvesnog Marija Spasića, da podigne krivičnu prijavu. Opet u tabloidu, najvažnijoj instanci srpskog društva. Zabrinuti za sudbinu slepih miševa, ortaci čiji je najveći humanitarni domet vađenje deteta iz snega u Feketiću, te pogibija sedam ljudi zbog nečega što se ambulantno radi u svakom domu zdravlja u Srbiji, obrušili su se na fondaciju koja je za 4 I po godine postojanja, opslužila oko 80 dece, I spasila ni manje ni više nego 6 dečijih života. Zasnovana na sredstvima koja su uglavnom donacije građana u kojima smo uspeli samim svojim postojanjem I namerom da probudimo ubijani hormon empatije, zasmetala je ta ideja nekom ko se baveći isključivo marketingom, te ko je, podsećam pre koju godinu, pored postojećeg RFZO osnovao još jednu humanitarnu fondaciju koja je startovala sa 4 miliona eura (mi smo u trenutku osnivanja imali nekih 90 hiljada)I o čijem radu ne znamo apsolutno ništa. Jer kao što I sama reče osoba koja obavlja funkciju ministra zdravlja:”Imamo I mi fond, ali šta da radimo kad ljudi ne znaju za njega.”

Ništa. Baš ništa, kao I dosad. Možete barem da ne smetate grupi građana koja se okupila sama da uradi nešto jer vi niste sposobni da uradite bilo šta. Čak ni da se čuje za vaš fond sa startnih 4 miliona. Najbolje je kad ne radite ništa. To je jedini način da ne userete nešto što je dobro.

A vi srpska deco…ako ne uspete da zapalite negde posle srednje, ako preživite zdravstvo koje vodi osoba simptomatičnog nadimka koji uliva nadu, ne muč’te se džabe: Ne, nemojte postat babe. Pustite vi Nušića, on je ortak iz 19-og veka. A i nije Srbin. Postanite miševi. Slepi miševi. Neee Betmeni. Ššš…nikako Betmeni, ne vole oni heroje. Videli ste kako prolaze heroji. Kao Katanić. Kao Mehić. Postanite miševi. Slepi I gluvi. To je jedini način izgleda, da dođete u milost onih koje vode ovu zemlju. Gde god.

(6yka.com)