Moj Harvard

Na poslednjim izborima prihvatila sam, to sad svako ko ovo čita zna, poziv partije za koju sam do tada glasala, da stanem na čelo beogradske liste. Usput sam, a iz medija, shvatila da sam se time automatski stavila i na drugo mesto liste za nacionalni parlament, te da sam na neki način time postala i ko-nosilac politike stranke u koju u tom trenutku još nisam bila ušla.

Do mog otvorenog pristupanja politici LDP-a, uživala sam poziciju miljenice beogradske intelektualne čaršije, barem onog njenog najnebitnijeg dela: hvalilo me se u medijima koje “pristojne” kuće čitaju i – što u Srbiji donosi još veću slavu – vređalo u onima kojih se “pristojni” užasavaju. Taj moj mir sa beogradskom čaršijom, trajao je sve dok Čedomir Jovanović, sa nekolicinom istomišljenika koje sam cenila, nije formirao stranku koja je počela da govori i u moje ime. Po prvi put sam, (a to nisam mogla ni u periodu vladavine “mog” Đinđića) mogla potpuno da stanem iza politike jedne partije.

Jovanoviću sam, dok je participirao u vlasti, otvoreno zamerala problematičan odnos prema pitanju korupcije, nekako nikad do kraja ponuđen pravi odgovor na silne optužbe o “okorišćavanju” o vlast. Nekoliko godina kasnije, posebno nakon smrti Đinđića, pokajala sam se zbog toga – ne zato što smatram korupciju dopustivom, već zato što sam informacije o navodnoj potkupljenosti pojedinih Đinđićevih ljudi dobijala od dobro organizovanih medijskih ratnika, informacije koje su savetnici, uz pomoć plaćenih medija i novinara (i to ne samo mafijaških tabloida), pažljivo i sistematski plasirali u javnost.

Pre dve godine pristala sam na intervju za desničarski tabloid NIN, iz jedinog razloga – da uputim javno izvinjenje Jovanoviću i povučem svoju reč. Za mene je promena mišljenja pred snagom argumenata ozbiljan test kvaliteta ljudskog materijala koji mora da važi za sve – pa i za političare. Ukratko, povukla sam reč i izvinila se javno i to u novinama koje prezirem i koje su me, tim povodom, stavile na listu svojih večnih neprijatelja.

Izbori su se u Srbiji nizali, ja sam sve više stajala uz LDP, verujući u političku platformu, ozbiljnost i iskrenost ideja koje su ti hrabri ljudi zastupali.

Zato, kada su mi se obratili sa pitanjem da li pristajem na kandidaturu, iako sam se – iz sasvim ličnih razloga – ozbiljno premišljala, ipak je osećaj za politički moral prevladao i ja sam pristala da trčim trku za koju sam unapred znala da može samo da mi nešto uzme. Koliko je to nešto – to nisam znala.

Kampanja je trajala kratko i bila izuzetno naporna. Dali smo sve od sebe. Noćima smo učili zakone i proučavali probleme glavnog grada, osmišljavali kako da probijemo medijsku blokadu i kako da, bez novca, ipak napravimo neku propagandu.

U stvarnosti su glasači kojima sam se obraćala, ti kolebljivi, najviše sumnjali u “poštenje”, u finansijski deo cele priče. Za mene je to bilo potpuno ad acta, para jednostavno nije bilo i to je bilo jedino vidljivo. Nisam osoba koja iza sebe ima bilo kakvu aferu, mogu se truditi da mi pripišu sve – od porno filma i ekstramaritalnih izleta, do histerije i arogancije – ali nepoštenje i korumpiranost niko nikada nije mogao da mi zalepi. Osim toga, ja nisam idiot. Znala sam da će dukat, koji sam simbolično dala da uđem u kolo, na kraju da ispadne višemilionski ceh za izlazak iz istog i da uvek ima pomalo istine i u najgorim napadima i optužbama, diskvalifikacijama na svakom planu (najveće pikanterije su ipak – razočaraću čaršiju – samo potpuna konfabulacija), ali je za mene samo jedno bilo važno: jedino pitanje koje sam “svojima” u više navrata postavljala i koje me se suštinski jedino ticalo jeste – ma koliko malo para da je bilo, odakle je i to malo dolazilo?

Ukratko, pitala sam da li nas finansira neko od tajkuna, protiv kojih se nominalno borimo, i da li smo mi isti kao i svi ostali – još jedna franšiza velike partije “Mišković, Beko & co”, koji tronuju srpskom političkom scenom, javnim, ali i privatnim životom ama baš svakog građanina. I svaki put sam dobila čvrsto uveravanje da – nismo. Mi smo svoji, nismo ničiji, nismo prodati i nismo na prodaju.

11. maja uveče jedino je bilo izvesno da smo u Beogradu napravili malecnu pobedu, sve ostalo je delovalo kao poraz. 12. maja ujutru sam se učlanila u stranku. Od tada, pa više nikad, nisam bila konsultovana o politici stranke, odlukama o ulasku u koaliciju, nisam učestvovala u pregovorima za Beograd, niko me nije zvao, niko ništa nije pitao.

Pitala sam se zato sama. Pokušala da, u ime ljudi koji su i zbog toga što je moje ime stajalo na listi, glasali za nas, isteram tu priču do kraja. Pokušala sam da učestvujem u formiranju stava barem na nivou grada za koji sam se kandidovala, sedela tokom vrelog avgusta u Beogradu i strepela nad pregovorima, o kojima, dok su trajali, nisam ni od koga uspevala da saznam ništa. Stranka me je marginalizovala, skrajnula, sklonila, izbrisala, moji dojučerašnji “saborci” (uz časne izuzetke Vesne Pešić i Žarka Koraća), distancirali su se od mene.

Mandat za republički parlament, koji sam pošteno izborila, nije mi bio ponuđen. Niti mesto odbornika u Beogradu, čak ni na opštini na kojoj živim, a na kojoj sam takođe bila nosilac liste.

U početku nisam sasvim bila sigurna u razloge za tako nešto. Mislila sam da je i logično da trpim posledice poraza. Ipak, logično je bilo i da se pitam – a ko bi pa to bolje, a u zadatim okolnostima – uopšte i mogao da prođe?

Nisam bila za pristajanje na koaliciju sa SPS-om. Kada je do toga već došlo, insistirala sam da detinjasto poricanje klasične koalicije nazivanjem iste “manjinskom podrškom” jednostavno prestane, da se glasačima jasno i javno kaže kako stoje stvari. I tu sam bila odbijena.
Paralelno sa tim, kao i većina naše javnosti, dolazila sam do saznanja da svako ima svoju cenu, samo su ulozi manji ili veći. Nekome je cena poslovni prostor na “našim” opštinama, nekome plaćeno mesto u upravnom odboru, nekome čitava jedna grana privrede ili mogućnost budućeg ulaska u tal.

Moja cena je i dalje nedeterminisana. To je i zato što sam glupa. Glupa za srpsku političku scenu, a verovatno i za svaku drugu. Teši me i to što ste i vi glupi. Vi što ste glasali iz ubeđenja. Što ste mislili da poštenje nema cenu.

Od nečega mora da se živi, zar ne? A živeti je lepo. A lepo živeti je najlepše. Što nešto košta. Sve nešto košta i svaka se škola plaća. Ova moja košta kao četiri godine Harvarda.

(NIN)