Lutka bez jedne noge

(Politika, 18.07.2009)

Novinari će opet biti krivi za sve. Jer oni lažu, varaju i podmeću razne bajke. Jer uloga medija u Srbiji danas dostiže fantastične razmere. Naime, celo naše društvo povremeno izgleda kao pozorište lutaka u kojem mediji manipulišu ne dajući nam ni najmanju šansu da se odupremo. Vreme u Srbiji 21. veka kao da je medijsko vreme, doba diktature medija. Koliko se srpski mediji danas ulaguju ekonomskim i političkim centrima moći, koliko je uslužno novinarstvo u usponu, a kritičko u opadanju, postoje li vesti koje više štete nego što koriste, koliko opsesivni komercijalizam protivreči novinarskoj etici? Konačno, da li i pored medijske prezasićenosti živimo u stanju informativne nesigurnosti?

I tako, mi siroti novinari postadosmo odjednom jako važni, nama se bave specijalna tužilaštva, po prirodi posla i udruženja novinara, ali i parlament, vladin i nevladin sektor. Iako, zapravo, ovo društvo u suštini i ne voli da mu se kaže puna istina, pogotovo ne da je saopštavaju novinari.

Dakle, da li smo gori ili bolji od kolega na Zapadu, da li smo bili robovi propagande ili nismo? Koliko smo dobri profesionalci mereno nekim svetskim, pa i zapadnim kriterijumima, i da li su novinari sa Zapada apsolutni uzor novim generacijama srpskog žurnalizma? Konačno, šta je to propaganda u ratu, je li ona dozvoljena ili nije?

Da bude sasvim jasno, informativna komponenta ratovanja sastavni je deo borbenih dejstava u svim armijama sveta, a posebno je to izraženo u oružanim snagama zapadnih zemalja. Time se vrši uticaj i na sopstveno stanovništvo da bi se dobila podrška, ali i na protivnika ne bi li se on dezorijentisao i ne bi li se izazvalo njegovo moralno propadanje. Utiče se konačno i na sopstvene vojnike da bi se oni ubedili da rade „pravu stvar”. Štaviše, ponekad se primenjuju i razne specifične provokacije da bi se izazvala određena informativna eksplozija. Primera za to imate koliko hoćete.

A objektivnost u ratnom izveštavanju? Zapadni novinari tvrde „da se objektivnost vraća u modu kada se rat završi”. Dve vodeće američke informativne stanice, televizija Si-En-En i radio-stanica NPR priznale su da su za vreme agresije na Jugoslaviju 1999. godine dozvolile da kod njih u redakcijama rade oficiri 6. grupe za psihološke operacije američke vojske iz baze Fort Breg, Severna Karolina, inače, stručnjaci za propagandu. Šef odeljenja u Si-En-Enu za odnose sa javnošću Suzan Binford tim je povodom izjavila: „Da li nam je zbog svega ovoga neprijatno? Jeste. Da li nas je to kompromitovalo kao novinare? Nije”.

Ono što se na Zapadu zove „psihološka operacija”, u Srbiji se zove „propaganda”. Valjda da bi običan Srbin to bolje shvatio, jer propaganda zvuči onako komunistički tvrdo, kao Kominterna, Internacionala i agitacija. Ide to jedno s drugim, postoji višedecenijska tradicija i u delovanju i u kadrovima. A sve je, kako reče još drug Lenjin, u kadrovima. Kojih u Srbiji i posle toliko godina očito ne nedostaje...

Godinama sam se na svetskim ratištima susretao sa zapadnim novinarima. Bilo je sjajnih momaka koji su žrtvovali karijeru zbog istine, ali video sam i folirante. DŽon Barns je bio dopisnik „Njujork tajmsa” iz Nju Delhija i dva puta smo zajedno bili u Avganistanu u vreme sovjetske okupacije te zemlje. U DŽalalabadu u leto 1989. godine obilazeći jednu srušenu školu Barns je iz svoje torbe izvadio krpenu lutku, dečju igračku, otkinuo joj jednu nogu i stavio je u krš od cigli i slomljenih školskih prozora. Pogledao me je zaverenički, namignuo i fotografisao to. Nekoliko godina kasnije dobio je Pulicera za izveštavanje iz ratnog Sarajeva.

Nekoliko godina kasnije čitaoci američkog dnevnog lista „Ju-Es tudej” saznali su da je najpoznatiji novinar tog lista DŽek Keli, zvezda koja je intervjuisala 36 šefova država, „pokrio” 12 ratova i čije je ime bilo poznato u celom svetu izmišljao priče i bio serijski krivotvoritelj. Zbog tog otkrića ostavke su podneli i ostali bez posla glavna urednica lista Karen Jurgensen i urednici Brajan Galager i Hal Riter.

Den Rader, voditelj dnevnika na TV Si-Bi-Es i voditelj prestižne emisije „60 minuta” , priznao je da je objavio, bez prethodnih provera, izmišljena dokumenta kao dokaz da je predsednik DŽordž Buš mlađi imao podršku u izbegavanju vojne službe u Vijetnamu. Rader je onda izjavio da napušta svoju funkciju. „Foks njuz”, „Njujork tajms” i „Vašington post”, objavili su uoči napada na Irak u martu 2003. takve nebuloze o iračkom tajnom oružju da su kasnije morali javno da izraze žaljenje zbog pogrešnih informacija. Radili su to, kako rekoše, zbog patriotizma. Urednik „Vašington posta” Stiv Kol podneo je ostavku.

Već više godina traje program obučavanja mladih srpskih novinara na Zapadu. Da nauče kako postati istraživački novinar. Sa lutkom u kršu.