Kukavička odbrana i „herojsko“ prihvatanje krivice Dragoljuba Ojdanića

(Svedok)

General „čiste savesti“ vrlo brzo posle pompeznog povratka iz Haga – uz slavljeničke trube, rođake i zemljake iz rodnog sela Ravni, koje iznedri takvog „kolosa“ i „junaka“ – počeo je neočekivano da se pojavljuje u sredstvima informisanja i da priča svoju priču o događajima iz poslednjeg rata, o svojim zaslugama, odbrani istine, i voljene zemlje u Hagu.

Nas nekolicina njegovih kolega i saboraca gledali smo njegov doček na aerodromu „Nikola Tesla“.

Na naše iznenađenje veličanstveni doček ovog “junaka“ protekao je bez dragih mu kolega, generala i najbližih ratnih drugova, a pre svih: Marjanovića, Dimitrijevića, Ćurčina, Pantelića, Vasiljevića, Gajića i drugih.

Nije ga „izdao“ samo prijatelj, general Farkaš. Nije bilo nikog ni iz Kluba generala i admirala, kao ni predstavnika državnih organa Srbije.

Gledamo i čudimo se: zar ovakav „junak“ i general „čiste savesti“ nije zaslužio ni da mu država, za koju se „borio“ oda priznanje, i pošalje, bar, jedan od onih neispravnih „Falkona“ po njega, tek da održi, kakav takav nivo, sa susedima?!

Nekoliko dana pre dolaska generala sa najviše zvezdica, neki dobro informisani ljudi koji poznaju prilike u Hagu pričali su da se general poslednjih dana boravka u pritvoru u tom holandskom gradu bukvalno razboleo očekujući da će vladin avion, ipak, doći.

Kažu, razboleo se i zbog problema oko organizacije sopstvenog dočeka, a posebno je bio zabrinut da li će ga „dočekati“ predstavnici Obraza, radikali, Naši, Pokret 1389, i drugi.

U Hagu je, kao pravi domaćin, kupio prasiće za kolege koje nisu „radili“ kao on i nisu imali „sreću“. Hteo je „čiste savesti“ da ih nahrani prasetinom, oprosti se i ostavi ih da i dalje robijaju.

Iznenadio se kada je video da njegovu prasetinu, iz pristojnosti, jedu samo kolege Hrvati, i trojica Srba. Ostalim Srbima, „od sreće“, nije bilo do njegove prasetine.

Tako je naš kolega stigao redovnim avionom. Hrabro se gurao sa ostalim putnicima, na aerodromu je izljubio najbližu rodbinu i razdragane seljane koji su, kako su javili izveštači, uspeli, s teškom mukom, da stanu u dva autobusa.

Bilo nam je milo što je general „čiste savesti“ održao nadahnut govor, sam sebi, za svoju dobrodošlicu. Skromno je ishvalio prvo sebe, a zatim iskritikovao instituciju sa kojom se nagodio i prihvatio krivicu i koja ga je, pre vremena, pustila kući.

Ozbiljno je isprepadao, ni krivog ni dužnog, „jadnog“ Klarka, i tako prisutnu masu bacio u trans. Ljudi su počeli prvo da pevaju, zatim kliču „junaku“, i na kraju da plaču.

Na pamet nam je palo da Ojdanić Klarku verovatno „vraća lopticu", što je, svojevremeno, u jednoj svojoj izjavi, o njemu rekao:

„Kada je o Ojdaniću reč, shvatio sam da razgovaram samo sa 'formalnom figurom' - osobom koja je dovoljno ambiciozna da želi taj posao, ali možda ne dovoljno pametna da postavlja previše teška pitanja“.

...A onda se u njegovoj blizini pojavio general Geza, rumen u licu. Ponadasmo se da će održati prigodnu besedu i u njoj ponoviti delove svog nezaboravnog svedočenja pred sudom u Hagu. Očekivali smo da će tako ceo srpski narod od njega čuti da je Ojdanić za vreme agresije NATO bio načelnik štaba „nepostojeće Vrhovne komande“ (VK) ali da nije komandovao.

Štaviše, načelnik tako visoke komande, nije znao šta se događa. Nije bio informisan. Neko je od njega krio informacije naročito o događajima na KiM.

Zbog toga, on nije ništa kriv. Komandanti ga nisu izveštavali o stanju na terenu, a on „nije mogao“ da napusti komandno mesto „Karaš“. Rekao je Geza u svom svedočenju reči koje će, verovatno, ostati zapisane u vojnim časopisima – da general Ojdanić nije kriv zbog svog neznanja.

Proizilazi, po Gezi, da su krivi neki tamo drugi. Verovatno oni što sede pored njega, u sudnici.

Šteta je što na dočeku nije bio prisutan i „dežurni“ vojni ekspert, naš profesor, general Radinović, da dopuni Gezu i potvrdi svoju ekspertizu: da je Ojdanić bio „sedeći“ načelnik štaba VK i da zbog nezamenljivosti i opasnosti da bi mogao da izgubi glavu od NATO bombi nije smeo da napušta „Karaš“. Sigurnije mu je na 160 metara pod zemljom, nego iznad. Posebno je naglasio da ni po koju cenu, nije smeo da ide na KiM. Ekspertiza je prihvaćena od tužilaštva, bez obzira što svi mi, koji se malo razumemo u vojna pitanja, nismo ništa razumeli, iako smo pažljivo pratili javni prenos suđenja kosovskoj petorci, iz Haga.

Razumeli smo i da se general, sve vreme suđenja, potpuno „čiste savesti“ branio da nije kriv, jer ništa nije znao, i da su za sve krivi drugi.

Zbog toga smo bili potpuno zbunjeni kada je Ojdanić prihvatio krivicu i opet čiste savesti rekao:

„U potpunosti prihvatam nalaze iz presude...“.

Bili smo zbunjeni jer nismo razumeli šta je prihvatio naš saborac sve dok mu na tom gestu, prvi, nije čestitao, lično, kosovski premijer Tači.

Shvatili smo da je to mnogo važno, pre svega i za njega, za sve poginule pripadnike vojske i MUP-a, za poginule civile, i da je od istorijskog značaja za našu zemlju.

Zbog toga smo očekivali da će se država pobrinuti da dostojanstveno dočeka generala i da neko od najviših zvaničnika objasni običnim ljudima od kakvog je značaja ovaj „junak“ za našu zemlju. Ljudi bi tada razumeli, i zbog čega je dobio od države najviši generalski čin, i to u ratu, pa Orden slobode, veliku kuću na Dedinju, u komšiluku Jovanke Broz. Saznali bi da je sve to dobio za „izuzetno“ komandovanje VJ u odbrani otadžbine, iz skloništa, naravno, duboko pod zemljom, i da to nije bilo nimalo lako.

U poslednjem trenutku, na dočeku na aerodromu, pored generala pojavio se čovek, za koga smo pomislili da je izaslanik nekoga iz državnog vrha. Zovu ga Sava. Kao dugogodišnji saradnik Ministarstva odbrane i čovek od izuzetnog poverenja, slavljenik koji je dugi niz godina bio zadužen za pribavljanje i kupovinu stanova, kuća i garaža za potrebe VJ. Njegovo prisustvo, uz samo rame generala, prema našim procenama, ukazivalo je da je potencijalni izaslanik države. Ali on se samo slikao pored prijatelja, i ništa.

Kada smo se već pomirili sa činjenicom da će se veličanstveni doček završiti samo rečima slavljenika, desilo se nešto što nas je šokiralo: veseli povratnik evrima je počeo da kiti trubače.

Kada smo pomislili da je posle nekoliko dana sa dočekom sve završeno i da „ratnik“ ide na zasluženi odmor, on je počeo da se pojavljuje u pisanim medijima i da neupućenim i neinformisanima objašnjava kako je upornim, svakodnevnim petnaestočasovnim radom i pameću uspeo da odbrani sebe, vojsku i državu, i nađe se na slobodi, za razliku od ostalih kolega, koji nisu radili kao on i da su zbog toga i dalje u pritvoru.

Povodom ovakvih Ojdanićevih postupaka okupili smo se i odlučili da se oglasimo u javnosti i da ukažemo da još ima dobro upućenih iz VJ, kojima je zasmetalo što general „čiste savesti“ ne govori čisto i istinito ili, bolje reći, što posle svega šta je radio, ili nije radio, gura prst u oko bivšim kolegama, koji znaju i drugu istinu. Rešili smo da detaljnije „pročistimo savest“ zaboravnom kolegi, do juče našem saborcu.

Svesni da treba puno prostora da bi se analizirala „čista savest“, usredsredićemo se na najvažnije događaje i činjenice.

Prvo: Godine 1998. general Ojdanić je, do smene Perišića u novembru mesecu, bio zamenik načelnika Generalštaba (GŠ). Drugi čovek u VJ. Sve dok nije primio dužnost od Perišića, žalio se da ga ovaj ignoriše, da mu uskraćuje sve informacije, uključujući i Operativni izveštaj GŠ; da on ne zna ništa o događajima na KiM; da nije informisan o teškim borbama protiv OVK.

Takvu priču pričao je i mnogima od nas koji znamo da su to laži i da se za svoje neangažovanje krije iz te priče.

Postavlja se pitanje: kako drugi čovek u VJ nema pristup informacijama i ko to može da mu uskrati?

Kako on, kome je potčinjen Operativni centar (OC) GŠ, ne dobija operativne izveštaje (OI)? I na kraju, zbog čega nije koristio primerak OI iz OC GŠ da se informiše o događajima u jedinicama VJ?

Uvek smo razmišljali da li može neko, na tako visokom položaju, da dolazi na posao, prima platu, ćuti i trpi „torturu“ pretpostavljenog?!

Da sve bude čudnije, Ojdanić je bio član Kolegijuma NGŠ koji je svake sedmice, analizirao stanje u jedinicama VJ, a posebno o stanju na KiM. Na tim kolegijumima on je morao da čuje informacije o protivterorističkim borbama na Kosovu.

I na kraju, Ojdanić je kao zamenik NGŠ rukovodio radom kolegijuma GŠ, kada je Perišić bio odsutan, o čemu postoje brojni zapisnici.

Drugo: Tokom 1999. godine, do početka agresije na SRJ, Ojdanić na novoj dužnosti komanduje VJ i u toku je svih aktivnosti.

U prvoj polovini januara izdaje Direktivu Z.A i PB i PVO za preduzimanje mera za sprečavanje dovođenja brigade NATO iz Makedonije na KiM, radi izvlačenja pripadnika OEBS-a. Direktiva podrazumeva da Z.A i Prištinski korpus, preduzmu mere za sprečavanje iznenađenja od upada snaga NATO; obezbeđenje državne granice i vojnih objekata; obezbeđenje prohodnosti komunikacija ka zonama odbrane; posedanje položaja odbrane; razbijanje OVK i sprečavanje ulaska brigade NATO na KiM.

Sve bi bilo normalno da na KiM nisu bili posmatrački timovi OEBS-a, a vojska vraćena u kasarne iz kojih nije mogla da izlazi bez odobranja, i da se kreće no KiM bez pratnje. Svaki izlazak ili pokret jedinica VJ, bez odobrenja OEBS-a, predstavljao je kršenje Sporazuma sa OEBS.

Suočen sa optužbama u Hagu da je VJ kršila Sporazum do početka agresije, Ojdanić se branio da nije znao za to, da nije dobijao informacije iz PrK (Prištinskog korpusa) i Z.A, i da on nije kriv za to. Bez obzira što postoje naredbe, koje je on potpisao, za dolazak jedinica na KiM, što je predstavljalo kršenje Sporazuma sa OEBS, on je uporno negirao da je za to odgovoran.

Treće: Odmah po otpočinjanju agresije na SRJ formirao je Vrhovnu komandu i Štab VK. Ove institucije nisu predviđene Ustavom SRJ, zakonima o odbrani i VJ, kao ni važećim borbenim pravilima. To su bile klasične parainstitucije bez ikakvog uporišta, a formirao ih je Ojdanić bez posebnog naređenja i uputstva.

Predsednik Milošević je postao Vrhovni komandant a Ojdanić samozvani Načelnik štaba VK. Do danas još niko ne može da objasni šta je činilo tu famoznu Vrhovnu komandu, koji je bio njen sastav, i kakve su bile nadležnosti.

Tu vratolomiju uradio je Ojdanić da bi sebi dao na značaju. Postao je Načelnik štaba VK i Zamenik VK, bez obzira što nema ni jednog uporišta u Ustavu i zakonima.

Prema tada važećem Ustavu, GŠ VJ u ratu postaje operativni organ Vrhovnog Saveta odbrane, a NGŠ Ojdanić glavni operativac VSO. Formiranjem para komande-VK i para štaba VK, učinjen je svojevrstan vojni udar na državne institucije SRJ koje su u ratu potpuno marginalizovane i uskraćeno im je ustavno pravo da učestvuju u odbrani zemlje.

Postavlja se pitanje kakvo su mesto, ulogu i zadatke, imale savezne institucije: Savezna Skupština; Savezna Vlada sa svojim ministarstvima za odbranu, finansije, telekomunikacije, informisanje, saobraćaj?

Šta je u ratu bio predsednik Veća Republika u Saveznoj Skupštini, koji po Ustavu zamenjuje predsednika SRJ?

Šta je bio predsednik Savezne Vlade? Šta je bio predsednik Vlade Srbije...?

Šta bi se desilo, da je u agresiji poginuo predsenik SRJ?

Prema Ojdanićevoj zamisli, on bi postao Vrhovni komandant. U vezi sa ovim problemom, koji je potpuno nezapaženo prošao u toku agresije, a i danas, general Ojdanić je potpisao sva naređenja, oko 1.000, u vezi sa upotrebom snaga odbrane, za vreme agresije. Potpisao je sva naređenja u ime Vrhovnog komandanta, a predsednik Milošević je potpisao samo jedno i to kao predsednik SRJ, u vezi sa predpočinjavanjem MUP-a R. Srbije VJ, a ne kao Vrhovni komandant.

Što je za nas vojnike bilo važno, Ojdanić je potpisao i Direktivu za odbranu zemlje, najviši dokument u oblasti odbrane, umesto Vrhovnog komandanta, iako nije njegov formacijski zamenik i ne postoji pismeno ovlašćenje da Milošević prenosi to ovlašćenje na Ojdanića.

Pa i u tom slučaju, Direktiva mora da, u memorandumu, nosi naziv: Vrhovna komanda, a ne Štab VK, a u potpisu – Vrhovni komandant S.Milošević, a pre potpisa, klauzula „za“ ili „po odobrenju“, i potpis Ojdanića.

Ovakve zloupotrebe funkcija i ovlašćenja u vojnoj subordinaciji i hijerarhiji, unosili su konfuziju i reakciju komandanata Strategijskih grupacija.

Bez obzira što je sve ovo zloupotreba položaja i funkcija i što predstavlja krivično delo, ne bi bilo „važno“ da Ojdanić svoju odbranu u Hagu, a što se moglo pratiti, direktno ili preko interneta, nije zasnivao na dokazivanju da on nije komandovao Startegijskim grupacijama i da su komandanti ovih jedinica bili direktno potčinjeni Vrhovnom komandantu Miloševiću i od njega primali zadatke, što je, „vojni ekspert“ general Radinović, uporno pokušavao da dokaže.

General „čiste savesti“ uporno je dokazivao da nije dobijao izveštaje iz jedinica, odnosno Z.A i nije znao šta se događa na terenu. Bez obzira što postoje brojni dokazi da su iz jedinica sa KiM u Štab VK svakog dana slati svi izveštaji koje je ŠVK tražio: borbeni; obaveštajni; izveštaji organa bezbednosti; o moralu i informisanju; o radu pravosudnih organa; po pozadini; po vezi; vanredni borbeni i drugi... Ojdanić je uporno pokušavao da dokaže da ništa nije znao.

Po njegovom naređenju, borbeni izveštaj je direktno u ŠVK slala i komanda PrK, što samo potvrđuje da se nije moglo dogoditi da u izveštajima bude manipulacija, selektiranja informacija, ili prikrivanja.

Bez obzira na to, Ojdanićeva odbrana pripremala je svedoke da lažu u njegovu korist, što je slučaj sa generalom Gezom, koji je pored već rečenog svedočio da organ bezbednosti Z.A. od početka agresije nije više dostavljao izveštaje Upravi bezbednosti ŠVK, već da su podaci o bezbednosti slati u sklopu redovnih BI.

To je obična laž, kojom je odbrana Ojdanića samu sebe demantovala, i uvela ih kao dokaze.

Neistine su govorili i generali Dimitrijević i Vasiljević, da je komanda Z.A uskraćivala informacije ŠVK i zaobilazila lanac komandovanja. Međutim ni jedan od njih nije mogao da navede konkretan primer ili dokaz za svoje tvrdnje, pa se desilo da dva najinformisanija čoveka u VJ lažu i nemaju dokaze.

Da sve bude tragikomično, jedino ovi, čelni ljudi Uprave bezbednosti ŠVK, nemaju izveštaje o obilasku jedinica, koje su dužni da dostave kontrolisanoj jedinici, jer su „uništeni“ u bombardovanju i jedino oni nemaju pisane tragove o svojim tvrdnjama.

Četvrto: U vezi sa Direktivom za odbranu, interesantno je da je ŠVK izradio i dostavio ovaj dokument tek 10. aprila 1999. godine, a konačna verzija stupila je na snagu 12. aprila 1999. godine.

To znači da je VJ branila zemlju bez Direktive za odbranu 21 dan, jer se Direktiva iz januara 1999. godine odnosila samo da Z.A i PB i PVO, za ograničene zadatke. I dok su se jedinice Z.A, a pre svih PrK, branile na KiM i jugu Srbije, jedinice 1. i 2. Armije su do kraja aprila 1999. godine izvodile grupne trenaže i komandanska putovanja. To su oblici mirnodopske obuke jedinica i komandi, a ne ratne aktivnosti.

Peto: NŠ VK general Ojdanić, snimao je sve sastanke, referisanja i kolegijume. Međutim, iz nama nepoznatih razloga, nije snimao najvažnije sastanke kao što su: referisanje komandanata VJ i MUP-a, 04. i 05. maja 1999. godine, o radu pravosudnih organa i procesuiranju krivičnih dela na KiM; referisanje odluke komandanata za odbranu 12. aprila 1999. godine; referisanje kolegijuma NŠ VK o zločinima na KiM 16. maja 1999. godine; referisanje članova VK o zločinima na KiM 17. maja 1999. godine; i drugo.

Važno je da ni Ojdanić, a ni Milošević nisu reagovali posle primljenih informacija o zločinima na KiM, u kojima nisu učestvovali pripadnici VJ i nije prihvaćen zahtev komande PrK i Z.A da se formira nezavisna komisija koja će da istraži i pronađe krivce za izvršena krivična dela.

Pored navedenog postoje i druga pitanja koja su značajna za utvrđivanje mesta i uloge i Ojdanića, ali i ostalih u događajima za vreme agresije NATO.

Koliko nam je poznato, za vreme agresije u VJ je bilo oko 50 generala koji su bili „višak“ i nisu imali postavljenja na odgovarajuća formacijska mesta.

NGŠ VJ Ojdaniću nikada nije palo na um da te generale pošalje u jedinice na KiM kako bi oni svojim prisustvom značajno pomogli komandi PrK.

Za sve vreme agresije Ojdanić i njegovi Užičani i Zlatiborci, bili su „pošteđeni“ da idu na KiM. Poznato je da osim Ojdanića na KiM za vreme agresije nisu smeli da idu generali Marjanović, B. Kovačević, Pantelić, Ćurčin.

Za razliku od njih bilo je hrabrih generala, za koje znamo da su bili na KiM i no nekoliko puta: Slobodan Kovačević, koji je na KiM bio svih 78 dana agresije, pa sad pokojni general Veličković više puta, Miodrag Simić više puta, Milanović, Uzelac, Petković, Brajović, Draganjac, Branković, Đurović, Samardžić i drugi.

Šta reći na kraju?

General „čiste savesti“ se vratio kući posle kukavičke odbrane, i „herojskog“ prihvatanja krivice. Od grčevite borbe da dokaže da nije bio glavnokomandujući; da nije ništa znao; da mu „neki tamo“ nisu slali izveštaje, spao je na prizanje:

„Da je pre i tokom vazdušne kampanje NATO izdavao naređenja VJ da izvodi operacije na celom Kosovu, uključujući i podršku MUP-u... da je podržavao činjenje zločina širom Kosova od strane snaga VJ i MUP-a“...

Malo je komplikovano za razumevanje. Ali general se po svom ubeđenju pobednički vratio kući, „čiste savesti“, da i dalje mirno spava i da svakog pogleda u oči.

Našem bivšem ratnom drugu možemo da poručimo: alal vera, čin i vojnička čast!

Zaslužio si i zaradio. Velike su naše plate i penzije. Zakiti po nekad, sa po 100 evra, trubače iz tvog sela, za dušu onih koji su još u Hagu.

A mi, tvoje bivše kolege i saborci, pratićemo prenose iz Haga da vidimo kako će proći oni, „neki tamo“, što te nisu izveštavali, što zbog njih nisi znao za vreme bombardovanja, ni gde si, ni šta bi sa sobom radio, osim da prošetaš do VMA i razgališ dušu.

Pozdravljaju te tvoji nekada verni a sada bivši ratni dugovi.

I ne ljuti se, jer je sve istina što smo napisali. To i sam znaš.

Neobavešteni penzionisani saborci