Bila je to, u pravom smislu reči, noć vampira. Naslikali se na svim televizijama vajni „analitičari“, šetaju od studija do studija, i sline li, sline... Dolijao je najveći među „zločincima“. Opšte oduševljenje! Sad ćemo na velika vrata u Evropu, beli šengen, lova do krova. Jednom slinavku se čak omaklo da će Srbija sad mnogo brže biti „privedena“ u Evropu. Drugi orgazmički seiri kako će „Srbija, bre, da izruči i svetog Petra “ da bi stigla do cilja. Iz usta mu kulja žuta sperma. Čovek da se ispovraća.
Živimo u atmosferi privođenja, a svi smo već u zatvoru, samo mnogi toga još nisu svesni. „Radosna vest“ stigla je iz kabineta predsednika Republike, lično. Postoji li još igde zemlja u kojoj predsednik objavljuje hapšenja svojih sunarodnika? Bolesni narcis nije mogao ni tu „slavu“ da prepusti nadležnim službama.
U utorak uveče, posle onog sukoba na Trgu (Niko ne sme da bije narod!), šetam Knez Mihailovom. U sporednim ulicama kordoni policije pod punom borbenom spremom. „Dobro veče, momci“, pozdravljam ih ljubazno. Oni u nelagodi klimaju glavama. „Jeste li vi Slobini ili Borisovi, ne mogu da vas raspoznam?“ Oni se smeju. Posle sedaju u autobus „Šid transporta“, parkiran iza francuske ambasade, i odlaze. Kao u „dobra, stara“ Slobina vremena. Ko nas je to vratio u „mračne devedesete“?
Da se razumemo, nisam apologeta ratnih zločina. Ma ko da ih je počinio, mora da odgovara. Ali da li je Haški tribunal mesto gde se deli pravda? I ko posle oslobađajuće presude Naseru Oriću i Ramušu Haradinaju, da ne govorimo o Ejupu Ganiću, Atifu Dudakoviću, Aliji i Tuđmanu, koji nisu ni videli Hag, ima pravo da izruči bilo koga haškim dželatima? Ko, osim kvislinga i izdajnika? Nažalost, u Srbiji su danas takvi na vlasti. Uvezani žuto-crvenom mašnicom.
Pogledajmo samo dosadašnji učinak Tribunala: 45 Srba osuđeno na 718 godina zatvora; 12 Hrvata, četvorica muslimana, dvojica Albanaca i jedan Makedonac - svi zajedno na 239 godina! Od ukupno 161 optuženog, većina su Srbi i nesrazmera će se i dalje povećavati na njihovu štetu.
U opštoj euforiji zbog hapšenja Radovana Karadžića skoro niko od „analitičara“ nije, makar ovlaš, pomenuo ove činjenice. Jer, ako se ne uklapaju u njihov projekat „evropske budućnosti“ - tim gore po činjenice. Priznajem, nikad se nisam osećao ponosnije što ne plaćam TV pretplatu. Zar da gledam Kandićku, Pešićku, Anastasijeviće, Vasiće i njima slične? Gde je ona „druga“ Srbija?
Onaj famozni srbomrzac Ričard Holbruk odmah pohitao na CNN da izrazi svoje oduševljenje i „pojasni“ stvar. Karadžić je, veli, kriv za smrt 300.000 ljudi i nikad se neće vratiti iz Haga. On je već presudio. Holbruk kao da nije čuo za onaj izveštaj Mirsada Tokače, šefa sarajevskog Centra za dokumentaciju, po kome je u Bosni poginulo ukupno 93.000 ljudi, od čega 27.000 Srba. Kad se to uporedi sa brojem osuđenih na jednoj i drugoj strani, jasno je kakva se pravda deli u Hagu.
Holbruk je u pravu samo kada kaže da se Karadžić nikad neće vratiti iz Haga. To sigurno zna i nesrećni Radovan. Zato će morati da skupi svu fizičku, moralnu i duhovnu snagu i da, umesto „tihovanja“, gromoglasno dokazuje veliku nepravdu i farsu od sudskog procesa. Kao Milošević i Šešelj pre njega. On lično od toga neće imati nikakve vajde, ali neki pošteni ljudi u svetu će, možda, ipak progledati i shvatiti svu perfidnost i zamke kolonijalnog globalizma. Uostalom, nećemo ni mi biti ništa slobodniji od njega. Jedino duh ne mogu da nam sputaju.
U stvari, Karadžić ih je već sve nadmudrio i pobedio. Dok ga oni traže putem satelita, svemirskih i ovozemaljskih, špijuna, doušnika, potkazivača, i izroda svih fela, on im je šetao ispred nosa i držao predavanja o zdravom životu. Kakva superiornost!
A jadni Ivica nije znao za celu operaciju i poput Jude pere ruke. Ništa neobično. On je oprao ruke i od bivšeg šefa i spakovao savest u koferče. Ali znala je Marica, pardon, Slavica, kad je prekinula Skupštinu. Ipak, ovaj put verujem Ivici. Ne bi njemu koalicioni partneri poverili tako odgovoran posao. To radi uvozni knonj honj.
A šta reći o Borisu i Rasimu? Njima će neko možda jednom podići spomenik, kao antipodima Bore i Ramiza, koji su bili časni ljudi. Zato su im srušili spomenik na Kosovu. Na ovom novom moglo bi da piše: „Krv Radovanova na njihovu decu“.
Sreo sam Radovana Karadžića nekoliko puta u životu i apsolutno sam uveren da je njegov put odbrane sopstvenog naroda bio popločan najboljim namerama. Ako se, ko zna čijom krivicom, potkrala neka pločica koja je mogla da odvede u pakao - na drugoj strani ih je definitivno bilo više. Zato se varaju svi oni koji danas likuju misleći da Radovan odlazi u Hag. Ne, on odlazi u legendu. (Kurir) |
.jpg)
