Kosovski mit – hipnoza bezvoljnog naroda

Neka ovaj zakasneli prevod intervjua iz 1999. – iz vremena najžešćih NATO bombardovanja Srbije – posluži srpskoj javnosti za bolje upoznavanje gledišta i misli istaknutog srpskog književnika i ovogodišnjeg dobitnika doživotne Nacionalne penzije Vlade Srbije.

(Holandski dnevni list Trouw, 28.04.1999)

„Uopšte ne shvatam moj narod“, kaže Bora Ćosić, jedan od najvažnijih i najčitanijih romanopisaca Srbije. On od 1992. živi u svojevoljno izabranom izbeglištvu u Berlinu. Razgovor je o “velikom samozavaravanju“, o Kosovskom mitu i o NATO bombardovanju.

Srbija... Blago lice se grči, sjajne oči se odjednom zamračuju:

Bora Ćosić: „Ako na televiziji vidim kako NATO bombe padaju, muče me suprotstavljene emocije. Sada razumem kroz šta su prolazili pisci kao Tomas Man, Stefan Hajm i Bertold Breht. Izbegli u SAD od nacista, morali su odatle da gledaju kako gradovi njihove mladosti izgaraju kao buktinje pod tepisima bombi koje su njihovi američki domaćini bacali širom Nemačke. I tada, kao i sada, to je služilo moralno opravdanom cilju: obaranju diktature. Ali, u Hamburgu, Berlinu i Kelnu nisu ginuli samo dželati. Ginula su i deca i drugi nevini. To se isto danas događa u Srbiji. Zato, ne očekujte da ću tapšati kod eksplozija krstarećih raketa, mada strahovito mrzim Miloševića.“

Počeo je kao avangardistički neobuzdanko – njegov prvi roman je Tito 1955. zabranio – Bora Ćosić je danas jedan od najvažnijih pisaca Srbije. Svaki školarac poznaje njegove knjige, kao što su “Kuća lopova“ (1956) i “Kako su nam popravljali klavir“ (1968). A onaj ko je pročitao zbirku eseja „Barokno oko (1997) u nemačkom prevodu, razume i zašto.

Ćosić živi u Berlinu od 1992, u svojevoljno izabranom izbeglištvu. Kao protest protiv “srpske agresije“ u Bosni. U svom komfornom stanu u četvrti Šarlotenburg, u atmosferi obeleženoj knjigama i modernom umetnošću, gorko-kiselo zaključuje:

Bora Ćosić: „Ja sam otelotvorenje jedine preostale srpske opozicije“.

Vi niste sasvim sami. U međuvremenu je 27 srpskih intelektualaca podiglo svoj glas. Čak i Drašković gunđa.

Bora Ćosić: „Ali niko od njih nema hrabrosti da jasno kaže šta je problem: Milošević. I sve dok to ne učiniš, njegov položaj ostaje neprikosnoven. On se i još iz jednog razloga neće zbog toga uznemiravati. To 27-ro ne predstavlja nikoga osim sebe. Iza njih ne stoji nikakav pokret. Ona prava, politička opozicija, svoju dušu prodala je đavolu.

Ljudi kao potpredsednik vlade Vuk Drašković i Zoran Đinđić, koji su pre dve godine vodili otpor Miloševiću, sada su još veći nacionalisti nego i sam predsednik. Jeste li čuli jednog od te dvojice gospode da protestuje protiv Miloševićeve težnje za Velikom Srbijom? Naprotiv, srž njihove kritike je bila baš da on ne dela dovoljno efikasno.

I sada je Draškovićev protest inspirisan pragmatizmom.“

A ostali deo inteligencije?

Bora Ćosić: „Ona se odala infantilnom patriotizmu, hoda sa streljačkim metama na grudima. A, što je još i gore, potpaljuju čak i decu. Srpski narod se ponaša kao kolektivna Medeja koja žrtvuje sopstvenu decu. Dok Milošević nije još dugo bio na vlasti, javila se preko Radio Beograda jedna dama i kazala da ni njen muž nema ništa protiv ako ona svoje telo ponudi za uživanje `velikom vođi nacije`. Tada si to još mogao da otpišeš kao izolovani slučaj psihoneuroze. Ali, danas su mu se, kao u nekoj kolektivnoj hipnozi, svi pokorno predali. To nije uspelo čak ni Titu. Ja više nimalo na razumem moj narod.“

Da li je to toliko čudno? Milošević sada udara na povređene nerve pomoću sistematskog podsećanja na legendarni Boj na Kosovu, protiv nadirućih Turaka, 28. juna 1389. i podvlačenjem da mala, hrabra, nevina Srbija `kao i tako često u svojoj istoriji` sada ponovo, sasvim sama mora da se odupre nadmoćnoj sili.

Bora Ćosić: „Tako je. Ispada da su čak i moji najkritičniji prijatelji osetljivi na to. Jedan rođak, koji se među prvima pridružio Titovim partizanima mi je telefonom kazao: `Sasvim kao i Drugom svetskom ratu, ponovo smo sami. A ovoga puta su nas i Rusi ostavili na cedilu`. Nije uopšte razmišljao o stvarnim uzrocima te izolacije. A režim se dobro čuva da ga – kao i ostalih sedam miliona Srba ne probudi iz tog sna.“

Otkud potiče ta ideja Davida i Golijata?

Bora Ćosić: „To je mešavina manije veličine i kompleksa niže vrednosti. Oni se češće sreću kod malih naroda koji tokom svoje istorije moraju da se bore protiv većih i moćnijih nacija. Duboko u srcu znamo da nikada nismo bili tako hrabri i moralni kako sami sebe zavaravamo. Tako su i naše vođe kolaborirale sa Turcima, a jugoslovenska partizanska borba je bila najžešća van Srbije. To shvatanje vodi dotle da je mnogo Srba više zainteresovano za mitove nego za istorijske činjenice. Ublažujemo bol svojih poraza time što iz sve snage vičemo da nijedan pobednik nikada nije uspeo da nam otme duše. Što se toga tiče, ličimo na Jevreje - na jedan narod, koji baš kao i mi misli da ga je Bog izabrao pre nego druge i da živi u jednoj svetoj zemlji.“

Zapad je dugo naivno gutao taj srpski mit.

Bora Ćosić: „A dodavao mi je i mnoge. Kao naprimer nepobedivost srpskog vojnika. Ta sumanuta ideja igra ulogu i sada u diskusiji oko angažovanja suvozemnih snaga NATO-a.“

U čuvenoj srpskoj baladi `Kneževa večera` opisuje se obrok svetog kneza Lazara i dvanaestorice njegovih vitezova u predvečerje Bitke na Kosovu. To je aluzija na Tajnu večeru. Da li je to način na koji mnogi Srbi sebe vide? Kao jedan narod koji svojom samopožrtvovanom patnjom spasava hrišćansku Evropu od greha nevere (islama) i nemorala (američkog načina života)?

Bora Ćosić: „Ipak sumnjam da se svaki Srbin uvek tako oseća. Ali, to mu se u svakom slučaju nameće od strane njegovih političkih, intelektualnih i verskih vođa. A u trenucima kakav je ovaj sada, to ima efekta. Celo stanovništvo je u grču skoro histerične pomisli o žrtvi: onaj `zli` Zapad teži uništenju srpskog naroda, koji opet, nevin pati.“

Čudno – ovako verski obojene emocije u naciji koja pripada najbezbožnijima na Balkanu?

Bora Ćosić: „U svesti, religija već dugo ne igra glavnu ulogu. Ali, u podsvesti nacije je ipak preostalo nešto. I to se sada vidi oko Kosova. Većina Srba tamo nije nogom kročila i smatra ga za najdublju provinciju (`tiefste Provinz`). Ali, kada patrijarh Pavle o Kosovu govori kao o `svetom središtu Srbije koje zato nikada nećemo prepustiti` nema nikoga da mu protivureči. Čak naprotiv. Slušam ljude koji se obično pozivaju na svoj razum, kako odjednom kažu: `Da prepustim Kosovo? Pitaj me bolje da prepustim srce`.

Šta to u vama izaziva?

Bora Ćosić: „Ništa. Kosovo je parče zemljišta. Zemljište je neutralan pojam. Kvalifikacije kao `sveto` i `istorijsko` su gluposti. Mislite li da zemljište Kosova zna ko po njemu hoda? Da kaže: `Ne mogu mi po leđima hodati Albanci, nego samo Srbi`“.

Ako govoriš o knezu Lazaru, onda - prema legendi govoriš o knezu koji je dobrovoljno izabrao poraz, kako bi došao do udela u carstvu nebeskome. Leži li u tome srž samozavaravanja Srba: da su se u odlučujućim trenucima prošlosti uvek zalagali za moralno ispravnu stvar, a da pri tom nisu o svom telu i imanju vodili računa?

Bora Ćosić: „Time što sebe vidimo kao heroje i žrtve istorije Evrope, činimo da smo nedostižni za bilo kakvu kritiku. I sada srpski stanovnici mini-Jugoslavije zatvaraju oči na činjenicu da su sami na sebe navukli `nebeski sud`. Srbi se kažnjavaju zato što su mirne duše posmatrali kako su njihova soldateska uz mafijaše – Miloševićeve saradnike spaljivali sela Hrvatske, ubijali decu po ulicama Sarajeva, hladnokrvno ubijali muslimanske muškarce u Srebrenici, silovali žene Vukovara, a to isto ponavljaju na Kosovu. Sada, kada sa svakom krstarećom raketom stiže račun za to, nacija urličući protestuje i izigrava nevinašca u odnosu na `kriminalni Zapad`.

Taj mit o patnji nevine Srbije je tokom proteklih petnaest do dvadeset godina bila stalno ponavljana tematika u napisima istaknuti srpskih romanopisaca, istoričara, bogoslova i filosofa. Zato je nastupilo vreme, kako kažu nacionalistički književnici kao Dobrica Ćosić, da se osvete poniženja i da joj se u regionu vaspostavi njena srednjevekovna pozicija moći.

Slobodan Milošević je to vešto iskoristio 1989. Zamenom potpuno otrcanog marksizma jednim za to podešenim oblikom nacionalizma, on je dobro uvideo osećanja u narodu i vešto ih upotrebio. Razvio je srpsku varijantu nacističke teorije o krvi i tlu (Blut und Boden-theorie) i vitlao je narodu mamcem (kobasicom pred očima) jedne homogene Velike Srbije, gde će kao najvažnija koheziona sredstva služiti etnička pripadnost, jezik i religija. Kako bi se taj san ostvario, etnički se čisti sve što se ne uklapa u taj kalup homogenosti. Tako je bilo u Bosni, tako je sada na Kosovu.“

I to sa velikom surovošću – po analogiji na poznatu poemu `Gorski vijenac` (1847) crnogorskog princa-poete Petra Njegoša, koga i Srbi smatraju svojim najvećim pesnikom. On proslavlja kako su pravoslavni hrišćani izvršili brutalno masovno ubistvo islamiziranog slovenskog stanovništva. Ne mislite li da ovaj, u Srbiji veoma popularni, prvi izveštaj o jednom etničkom čišćenju nije ona vrsta inspiracije na osnovu koje nastaju nova nečoveštva?

Bora Ćosić: „Teško je reći. Ipak znam da je zločinac kakav je Željko Ražnatović (Arkan) koji je sa svojom paravojnom razbojničkom družinom odgovoran za zločine u Bosni, a verovatno i na Kosovu – jedan od Njegoševih obožavalaca. A vidi se da on nije i jedini u čijem srcu počinju da se kovitlaju mračne emocije pri čitanju Njegoševog opisa etničkog čišćenja koje služi kao krvava krstionica koja vodi vaspostavljanju Srbije kao najmoćnije nacije regiona. Krvoproliće, kao posvećenje potrebno za duhovnu i telesnu narodnu blagodat je u mojoj zemlji starinska tradicija.“

U istorijskim romanima potpredsednika vlade Draškovića stalno se vraća bodež Miloša Obilića, srpskog plemića koji je posle bitke na Kosovu ubio pobedničkog sultana Murata I. Taj bodež kod Draškovića ima ulogu metafore za istorijsko neprijateljstvo između Srba i ne-Slovena (čitaj: Zapada). Da li to neprijateljstvo stvarno postoji?

Bora Ćosić: „Jedino u Miloševićevom propagandnom aparatu i u konzervativnim krugovima oko Pravoslavne crkve, koji se na taj način postavljaju uglavnom prema vatikanskoj konkurenciji. Ali, u gradovima kao Beograd, Novi Sad i Niš, inteligencija od davnina održava tesne veze sa svojim duhovnim srodnicima u Parizu, Berlinu, Beču i Pragu. Tvrdnje da je Srbija uvek stojala leđima okrenuta ostalom delu Evrope je najobičnije falsifikovanje istorije.“

Razgovarao Ton Krajnen (Ton Crijnen)

(S holandskog preveo Vasilije Kleftakis)