Kosovo – mnogo skupa srpska reč

(Danas, 17.2.2010)

Mnoštvo primera ukazuje na to da je borba za Kosovo sve pravednija, ali sve paprenija – najpre je primećeno da je srpska ambasadorka pri Unesku Zorica Tomić vrlo povoljno iznajmila nekretninu u Parizu za 7.000 evra mesečno.

To je u startu protumačeno kao još jedan uspeh srpske diplomatije koja, eto, ume da pregovara i sa predsednicima, profesionalnim diplomatama, carevima, zulu vračevima, ali i sa običnim pariskim babama. Navodno, pariski rentijeri spuštaju cenu čim uoče „malog sa Harvarda“ kroz špijunku. „Vidim da ste primeran student, pa ćemo se lako dogovoriti, evo moći ćete da koristite i zajedničku kujnu, samo vas molim da redovno zalivate muškatle“ – rekla je pariska baba u cvetnom šlafroku, stavljajući avans od 3.500 evra u najlon čarapu.

Razočaranje je usledilo kad se doznalo da po toj neverovatnoj telešop ceni Zorica Tomić uz pomoć „malog sa Harvarda“ nije rentirala ni Ajfelovu kulu, ni Versajski dvorac, niti Luvr sa uključenom Mona Lizom u predsoblju, već 200 kvadrata običnog dupleksa.

– Da, običnog, ali komplet nameštenog – dodaće ispod oka neki visoki dužnosnik Ministarstva vanjskih poslova, gledajući vas potcenjivački, ko bednika koji uopšte nema pojma kako se kreću cene na pariskom tržištu nekretnina, jerbo dužnosnik smatra da običan smrtnik zvani običan Srbin, koji nije maknuo dalje od Mačvanskog Prnjavora, ne treba da se pita za ono u šta se dibidus ne razume.

– Da, ali koji će andrak Zorici Tomić 200 kvadrata u Parizu po neverovatnoj telešop ceni od 7.000 evra? A nije Ajfelova kula! – pitaćete vi naivno.

– Ona tamo, u tih skromnih, ali nameštenih dvesta kvadrata – reći će vam isti mladi dužnosnik sa dozom patosa u glasu – brani impresivnih 10.849 kvadratnih kilometara, nenameštenih, zbog kojih smo mi spremni da iznajmimo i sva 44 hektara Vatikana, Tadž Mahal i Međunarodnu svemirsku stanicu. Sve ima svoju cenu, jedino Kosovo nema cenu – zaključiće dužnosnik, iskusno.

Paralelno, u manastiru Gračanica, sakralnom objektu pod zaštitom Uneska, koji je taj status stekao kada se naš ambasador pri Unesku potucao ko beskućnik po Parizu zaokružujući crvenim flomasterom u novinama oglase: „Tražim ozbiljnu cimerku, nepušača“, udario je Srbin na Srbina, pa još kaluđer na kaluđera. Scena je bila impresivna, bolja od masovki iz „Hrabrog srca“ – posle te fenomenalne tuče pod zaštitom Uneska, kung-fu monasi iz Šaolina neće više imati potrebe da nastupaju u Sava centru i naplaćuju skupe ulaznice. Makljaža je izgubila na intenzitetu jer monaštvo legendarnog manastira Crna reka, koje je započelo tuču, sa sobom nije ponelo lopate. Oko čega su se tukli? Pa, oko svega pomalo. Najviše zbog vladike Artemija, koji je kao episkop raško-prizrenski, zavaljen u kasko-benzinski „audi“ od šezdesetak hiljada evra, imao saradnike koji su se, sem krštenima i nekrštenima, bavili i kretninama i nekretninama, te raspodelom novčane pomoći za Kosovo. Na ravne časti, sistemom IMT: „imal’ mene tute“.

Da je Kosovo usko vezano za nekretnine, utvrđeno je još u vreme kada je jedna od najvažnijih epskih pesama pretkosovskog ciklusa uz „Ženidbu Milića Barjaktara“ postala „Selidba Tome Grobara“. Naime, Toma Nikolić, Aleksandar Vučić i Dragan Todorović, tada svi radikali na braniku otadžbine, baš uoči odsudne bitke za Kosovo pre 11 godina, dobili su od Vlade po jedan što trosoban, što četvorosoban stan, u koje su se uselili pre bombardovanja, a otkupili ih posle bombardovanja, u vremenima kada je njihovo biračko telo ostalo bez nekretnina vođeno geostrateškim procenama četničkog vojvode & co., sublimiranih u radikalsku mantru: „Ako nas napadne NATO, mnogo će nas izginuti, ali Šiptara na Kosovu više biti neće“. Odbrana Kosova je, shvatili smo u to doba – poslednje utočište svakog beskućnika spremnog da trajno reši stambeno pitanje.

I tako je to pitanje klizilo sve niže – od branika otadžbine do branika „audija“. Dokazali su nam da je Kosovo zaista najskuplja srpska reč, u stvari – mnoooogo skupa srpska reč, tačnije – preskupa srpska reč, košta nas ko svetog Petra kajgana, samo zato što mi ne izdajemo ono što je naše. A ne ko one pariske babe, što izdaju dedovinske duplekse. Nameštene. Legalizovane. Povoljno.