Konačno razvrstavanje

Nema ovo veze više sa politikom. Na delu je kulturološka, civilizacijska, pa ako hoćemo i antropološka podela na ljude koji misle da je, zarad vlasti i koristi, apsolutno sve dozvoljeno i na one koji se sa tim pogledom na svet ne slažu. U tom smislu, ni politički život u Srbiji više nije normalan, po merilima civilizovanog sveta, gde se legitimnim sredstvima bore različite političke opcije, pa se čovek opredeli za neku od njih, a onda se možda u nekom trenutku predomisli, što da ne?

Ne. U srpskom političkom životu, zapravo u predizbornoj kampanji koja se nikad ne završava nezavisno od toga da li su izbori ili nisu, dovedeni smo do situacije ili-ili. Ako ste pripadnik vladajuće garniture, sve vam je dozvoljeno i ni za šta niste odgovorni, niti ćete odgovarati. Ako napravite brljotinu, ona će ili biti zataškana, ili će biti „objašnjeno" da je to u stvari jedna odlična stvar.

Ako usred noći maskirani ljudi nezakonito sruše ceo jedan kvart zarad krajnje sumnjivog projekta „Beograd na vodi", samo kažete da su to kompletni idioti jer su rušili noću. Vi biste to lepo danju. Ako „neko" podigne helikopter za spasavanje bebe mimo svih protokola da bi se neki ministri prikazali kao neustrašivi spasioci, pa helikopter padne i sedam ljudi pogine, vi posadu optužite za sklonost alkoholu i ta se priča zatvori. Ako vas kredibilni stručnjaci optuže da se hvalite lažnim doktoratima, predsednik države im odbrusi da „ništa gluplje nije čuo" i tu priču zatvori. Ako ste uhvaćeni sa rukama u pekmezu jer ste plastičnu jelku državnim novcem platili 83.000 evra, predsednik države lično „objasni" kako je to u stvari mnogo jeftino i, naravno, priču zatvori.

Ako vaši mediji, bez mere i elementarnih skrupula, blate vašeg političkog protivnika Olivera Ivanovića, pa on posle bude ubijen, i to pošto je državnim bezbednosnim službama upravo rekao ko ga ugrožava i odakle mu preti opasnost, vi sutradan odete na lice mesta da ljudima delite poklone, ovce, obećanja, i faktički smrt čoveka pretvorite u svoju kampanju. Da, grozno zvuči, ali još gore izgleda.

U našoj zemlji Srbiji sve je postalo kampanja. Predsednik države, dakle formalno-pravno predsednik svih građana, i onih koji su za njega glasali i onih koji nisu, lično učestvuje u kampanji čak i za lokalne izbore. I potpuno, bez ikakvog blama, tvrdi da on tu kampanju vodi vikendom, van predsedničkog radnog vremena, a i to samo poneki put. Taj predsednik takođe hladno, bez ikakvog problema, oficira sopstvene vojske nazove „barabom" koja je „htela da bije" nejake aktivistkinje njegove stranke zato što su ga „samo pitale" za koga će da glasa. Ne pada nikome na pamet da objasni odakle aktivistima vladajuće stranke uopšte brojevi i podaci svih ljudi koje pozivaju.

Još jedan krajnje neobičan detalj: MUP Srbije, dakle državni organ, za pola dana izdaje ličnu kartu na ime Ljubiša Preletačević Beli kako bi se ispunio formalni uslov da takav čovek postoji, pa dakle može da bude nosilac istoimene liste. Da li takav čovek stvarno postoji, da li je i ranije imao ličnu kartu ili mu je sad prvi put izdata i da li je to zaista čovek sa fotografije na ličnoj karti, niko ne zna. Ako je odgovor na bilo koje od ovih pitanja „ne", onda ni MUP Srbije više ne postoji.

U našoj zemlji predsednik države, koji televizije opseda svakog dana, nijednu pozitivnu, pomirljivu niti državničku rečenicu nije izgovorio. Kao što bi bilo normalno da govori predsednik svih građana. Umesto toga, obavezno smo tu „mi" koji smo apsolutno i uvek hrabri, požrtvovani i dobronamerni i „oni" koji nam to ne priznaju i još nas svojim zvocanjem ometaju, pa ih je zato dozvoljeno častiti raznim uvredama koje se ne mogu tretirati drugačije nego kao govor mržnje i rečnik nedostojan predsednika jedne države. Naravno da je onda takva i predizborna kampanja, a predizborni spotovi služe samo i jedino da diskvalifikuju „neprijatelja" svim raspoloživim sredstvima. Što prljavijim, to bolje.

U sve ovo uključile su se i javne ličnosti. Neke od njih, kao da im je ipak malo neprijatno, a ne znamo zašto, pokušavaju da objasne da tu nisu iz lične koristi, nikako, nego im je na srcu narod i država pa su priskočile da pomognu. Pitanje je koliko shvataju da posle ovoga nema nazad i da je ovaj njihov izbor konačan.

Jer izgleda da je došlo vreme da se prebrojimo i razvrstamo. Ako podržite sistem ovog sad već skoro potpunog bezakonja, nemojte posle govoriti da ste bili naivni, zavedeni pa ostavljeni. Ako se, pak, svojim imenom javno suprotstavite ovom urušavanju države Srbije, velike su šanse da budete provučeni kroz medijsko blato, za nauk i vama i drugima koji razmišljaju da tako nešto pokušaju.

Ali ako ništa, bar je svakom punoletnom građaninu države Srbije omogućeno da se opredeli. I na izborima, i uopšte. I da za to plati cenu.

(Nova ekonomija)