Kome su potrebni izbori?

(NIN, 23.07.2009)

Novinari u Srbiji, koji se bave domaćom politikom, zaista bi mogli da postanu podeljene ličnosti – njima svakodnevno ozbiljni izvori iz vlade kažu da se Tadić i Dinkić nikako ne podnose ali i da se nipošto neće rastati, da su odnosi pokrajinske i republičke administracije zamrznuti ali da će se za javnost voleti kao braća, kao da i dva vodeća opozicionara Nikolić i Koštunica nemaju nimalo međusobnog poverenja (jer Voja očekuje da će ga Toma prevariti sa Borisom, a Toma se izgleda seća da ga je Voja već prevario) ali će pred medijima i sopstvenim biračima činiti sve da dokažu kako će zajedno praviti novu vladu. Dve scene, dve realnosti, dva glasa, kao da se spajaju samo u stranim ambasadama, domaćim tabloidima i glavama nekoliko moćnih i, izgleda, bogatih ljudi koji sa lakoćom povezuju nespojive svetove i rasturaju najstabilnije političke brakove.

Dok je Milošević bio na vlasti stvari su bile prilične jasne – medijski udarnici mogli su da saznaju samo zvaničnu verziju događaja, osim novinara od poverenja koji su ekskluzivne informacije vešto krili od svojih čitalaca i gledalaca, dok ih je samo višak alkohola ili manjak kontrole terao da prijateljima kažu šta se zaista sprema. Šta nam se spremalo, ostali novinari su samo slutili. Sada se javnost davi od prekomernih doza informacija, a kuhinja ovdašnjih medijskih gospodara se uglavnom zasniva na malo istine, zbog ukusa, nešto više notornih izmišljotina, koje služe da oteraju nepoželjne sa trpeze, i ogromnih količina poluistina koje su odlične za pokretanje nevažnih ali zato dramatičnih društvenih rasprava kako bi se diskretno obavili pregovori o velikim privatizacijama, kapitalnim zaduživanjima ili se, bar, sakrio neki ozbiljan politički poraz.

Tako je i priča o užurbanim pripremama za izbore postala velika tema koja potresa Srbiju. Tadić će posle sledećih izbora vladu praviti samo sa koalicijom oko SPS i Rasima Ljajića, jer je sa Mlađanom Dinkićem “nemoguće biti u partnerskim odnosima”, a glavna zvezda ekspertske stranke najavila je da će na sledećim izborima izaći kao nova stranka i bez starih koalicionih partnera jer u Srbiji više nijedni izbori neće ličiti na sudbinski, pretpotopski referendum. “Nema ozbiljnijih sukoba na sednicama vlade, ali ih ima na nekim drugim mestima, gde se ključne odluke i donose”, reći će visoki funkcioner glavne, omnipotentne stranke u Srbiji. Nije navodio gde bi ti sukobi mogli da se vode, ali sva je prilika da se, za sada, obavljaju u neformalnim susretima lidera ili njihovih specijalnih savetnika, a svako zatezanje odnosa lako se može videti u listovima, koji od uvek istih izvora saznaju da se ozbiljno razmišlja o novim izborima, novim partnerima ali se nikad ne razmišlja o novoj politici. Partnerima se samo diskretno zapreti izborima, na kojima bi svi, osim srpskih naprednjaka, mogli da izgube ili se nagovesti neka velika afera, koja se, čim se odnosi izglade, nekako izgubi pred naletima novih medijskih manipulacija.

Tadićevci će u neformalnim razgovorima sa novinarima reći kako su svesni koliko je zakon o informisanju loš, ali da ne mogu da ruše vladu zbog zakona koji je napravljen da bi se kaznio jedan tabloid a sačuvala čast Mlađana Dinkića, najvećeg mađioničara na političkoj sceni Srbije, koji je doduše i bio jedan od glavnih oslonaca tabloida kojeg sada želi da uništi. Dinkić je, dakle, uspeo da sruši tri vlade, ali je u svaku sledeću dolazio ojačan - u prvoj Koštuničinoj vladi je kontrolisao finansije, u drugoj vladi se već oslobodio Labusa i kontrolisao novac i privatizaciju u zemlji Srbiji, a kod Mirka Cvetkovića već ima imperatorsko ministarstvo sa 12 pomoćnika, kontrolu nad zdravstvom, infrastrukturom i kulturom Srbije. Ako se odluči na novi poduhvat rušenja vlade, Dinkić će zaigrati najopasniju igru u svojoj karijeri – po logici stvari, on će morati da zajaše na nezadovoljstvu krajeva koje pljačka Beograd ili da probudi sve autonomaške aspiracije u Srbiji. Neka neverovatna ironija sudbine će na kraju dovesti do toga da će jedan od glavnih simbola srpske tranzicije i zaštitnik raslojavanja Srbije po ekonomskim ili regionalnim šavovima na kraju politički spas tražiti upravo u najnerazvijenijim delovima Srbije i među najsiromašnijim ljudima koji, kao i on, u kući nemaju više od sedam šoljica za kafu.

Ozbiljni političari veruju da će izbori biti raspisani mesec dana nakon što građani počnu da slobodno putuju Evropom a opet koji mesec pre nego što država ne potroši zajmove i kredite koje je uzela kako bi preživela svetsku krizu. Ali se još u Srbiji nije rodio vidovnjak koji je pogodio koliko će neka vlada trajati, niti zbog čega će se raspasti. Odgovor na pitanje koliko će trajati vlada možda zna samo jedan čovek, koji nije član Cvetkovićeve vlade. Zove se Boris. Ni on, izgleda, ne zna kome bi izbori najviše odgovarali.

I kome su, na kraju tužne priče, potrebni vanredni izbori? Vlast zna da nije pametno ulaziti u kampanju sve dok zemlja ne izađe iz krize, opozicija nekako oseća da bi vlast morala da sagori u sopstvenim obećanjima pre nego što izađe pred birače, a sami birači su, izgleda, sve skloniji da veruju kako su postali žrtva dogovorne demokratije u kojoj se mogu menjati vlade, ali ne i sistem, zasnovan na političkom i ekonomskom monopolu. Možda je upravo to i glavni cilj medijsko-propagandnog sluđivanja građana, koji na raznim forumima svečano obećavaju da više nikada neće izlaziti na izbore jer su doživeli da Miloševićevi učenici brane demokratiji i Evropu od licenciranih demokrata i Evropljana, da nekadašnji Arkanov saborac deluje poštenije od većine prvoboraca protiv korupcije. A lepo su nas učili da su izbori praznik demokratije I da nikada nisu skupi.