Kod Rasima na slavi

Glavna žurka u Beogradu bila je protekle nedelje na osnivačkom kongresu partije Rasima Ljajića, još jedne sa socijaldemokratskim predznakom. Nisu izgleda došli samo radikalni radikali, odnosno SRS, ali oni su ovih dana u takvoj kondiciji da uopšte slabo izlaze.

Visoka poslanstva okupila su se u „Sava centru” da govore manje-više o onome što sami slabo rade, pa im je Rasim Ljajić, trenutno jedini prepoznatljivi znak partije u nastajanju, odlična prilika da progovore koju o onome što ih se inače slabo tiče.

Ikonopisali su Rasima kao novoizabranog patrijarha poželjnog srpskog političkog govora i delovanja: tolerancija, jedinstvo, briga za bližnje... nesebičnost, osećajnost, cilj i primerena sredstva. Kao da su isticanjem tolikih vrlina hteli da prikriju sopstvene mane.

S druge strane, u Srbiji ima poviše socijaldemokratskih stranaka, uključujući tu i one kojima to ne piše na firmi, ali se diče takvim programskim ciljevima, a ne bih rekao da ta vrsta cveća nešto uspeva u srpskoj bašti očerupanoj tranzicionim i drugim mukama.

Ponet prilikom da najzad ponovo govori pred skupom od više hiljada ljudi, suštini se najviše približio Vuk Drašković koji je, maltene, na licu mesta, smislio izborni slogan novoformirane Socijaldemokratske stranke Srbije (SDSS) - „Rasime, spasi me”.

Vuk je govorio o tome da se Rasim Ljajić uvek pojavljuje u stvarima koje su teške i gde se lakše gube nego što se dobijaju izborni poeni: od protesta nezadovoljnih radnika do koordiniranja Mladićevog hapšenja. Još da se setio funkcije u Upravnom odboru Fudbalskog kluba Partizan bila bi nacrtana potpuna mapa minskog polja po kome se kreće ministar Ljajić.

Objektivno, šanse nove stranke da napravi neki dobar izborni rezultat, u smislu broja osvojenih glasova, nisu velike i rekao bih da su svakako u ovom trenutku ispod cenzusa. Ali, potencijal Rasima Ljajića je ogroman za bilo koju vrstu predizborne koalicione matematike. Taj čovek, Rasim Ljajić, pomalo je sve što oni nisu. Možda su radikali bili najiskreniji. Oni to i ne žele da budu.

Kada ga je nedeljnik „Vreme” pre pet godina proglasio za ličnost godine, Ljajić je u intervjuu rekao: „Sve što nemaju gde, sve su ljudska prava - i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica...” I tako to uvale njemu.

Šta se od tada promenilo?