Kina i Evropska unija: Strateški nesklad

„Pravi kineski izazov“ nisu manipulacije kursom, jeftine kopije ili skoro mazohistička marljivost kineskih krojača. „Nova Kina“ preti da će postati „nova Evropa“, sila koja će živeti od inovacija, a ne od imitacija

Kinezi vole da piju čaj sa dugačkim i kovrdžavim listićima. Njihovo uživanje u čaju može delovati kao staromodna, komplikovana, čak i besmislena ceremonija. Ali čaj je kapriciozna biljka i čudesni zeleni listići teško otkrivaju svoje ukusne tajne. Ritual je u kineskoj ceremoniji samo sluga dosledne pragmatičnosti. U njegovoj suštini su dva krajnje jednostavna i racionalna cilja - zadovoljstvo i potreba da se do njega stigne uz pomoć minimalne količine dragocene i, ako je čaj stvarno dobar, izuzetno skupe biljke. Onaj vrhunski, koji ne zahteva šećer, mleko ili limun da bismo u njemu uživali, košta mnogo više nego što su Evropljani voljni da plate. Retko ćete ga naći na starom kontinentu.

Decenijama je kineska politika bila opisivana kao zakulisan i iracionalan mehanizam čiji se rezultati najbolje mogu predvideti dalekoistočnom verzijom gatanja - gledanjem u listiće čaja koji se rasporede posle ritualizovanog uživanja. Na prošlonedeljnom redovnom godišnjem Kinesko-evropskom samitu u Briselu lideri EU imali su prilike da se uvere da je „nova Kina“ - čedo pažljivo doziranih reformi koje je 1979. godine stidljivo započeo Deng Sjaoping, postala racionalna, samouverena i nadasve predvidljiva sila.

Navikavanje na nove realnosti nije lako. Trku za naoružanjem je zamenila trka za zaradom od globalne trgovine i mesto u njoj danas oblikuje sve najvažnije relacije u svetu, pa i odnose Kine i EU. Tu više nije dobro imati snažnu valutu. To je lekcija koju su prethodnih godina na najbolniji način učili Japanci i Brazilci - real je danas najprecenjeniji novac na svetu. Kada kupci žive u inostranstvu snažna valuta znači visoke, nekonkurentne cene. Evro je suviše jak i to najviše pogađa Nemačku i Francusku. Kineski juan je potcenjen i to pogoduje kineskim proizvođačima.

Kineski premijer Ven Đibao, koji je predvodio kinesku delegaciju na samitu u Briselu, odbio je evropske zahteve da njegova zemlja obavi revalvaciju juana i tako indirektno omogući pad preskupog evra. To je glavni razlog zašto je samit 6. oktobra završio neuspehom, „u tišini“. Premijer Đibao smatra da bi ispunjavanje evropskih zahteva bilo „katastrofa za ceo svet“. Jačanje juana, koje je dobro za posustalu Evropu, bi po njegovom mišljenju „dovelo do bankrota mnogih kineskih kompanija i ostavilo veliki broj ljudi bez posla“.

Kinezima se nije svidelo ni insistiranje briselskih zvaničnika na „vladavini prava i ljudskim pravima“ tokom kratkog samita. Uprkos frazama o snažnom, „strateškom partnerstvu“, odnose Kine i Evrope odlikuje „strateški nesklad“. Ovu frazu uveo je DŽonatan Holslag, glavni istraživač u briselskom Institutu za studije savremene Kine. On uzrok problema vidi prvenstveno u tome što EU „nastupa kao liberalna normativna sila“. Evropski fokus na „izvoz“ normi i vrednosti iritira kineske partnere koji insistiraju na državno-centričnim politikama i veruju da komunistička partija jedina zna šta je stvarno dobro za pojedinca u jednoj toliko velikoj i komplikovanoj državi.

Kinezi nisu jedini koji nemaju mnogo razumevanja za evropsku sklonost nekritičkom pridikovanju i moralisanju, naročito onda kada su u neskladu sa stopom ekonomskog rasta i obimom deviznih rezervi. Međunarodni krivični sud u Hagu je samo jedan od velikih evropskih normativnih projekata koje su ignorisale i SAD i Kina. Politika Brisela da ne samo promoviše već i nameće nove norme i institucije predstavlja jedan od glavnih razloga zašto EU nije uspela da ugrozi američko-kinesku osovinu, postavljenu na mnogo čvršćim temeljima (sve češće je nazivaju „G-2”), niti da se priključi - i tako stvori sliku da globalizovanim svetom upravlja tročlana grupa.

Koliko god to delovalo apsurdno iz evrocentrične balkanske perspektive, ujedinjena Evropa ima jako loš imidž na obe obale Pacifika. I u Kini i u SAD Evropa se prvenstveno doživljava kao „istrošena sila“, bogata teritorija koju naseljava razmaženo, prilično lenjo i sve starije stanovništvo. Londonski Ekonomist piše da kineski lideri smatraju kako Evropljani ne žele da se suoče sa činjenicom da su „sila u opadanju”, da vole da se zavaravaju verujući da će ono još dugo ostati samo relativno i zbunjuje ih to što evropske države nisu u stanju da idu do kraja i žrtvuju uske nacionalne interese zarad očite dobrobiti svih stanovnika unije. Žale se i da ne mogu da prepoznaju gde završavaju malene nacionalne države i počinje velika EU. .

Odnos Zapada prema Kini je sve više šizofren. S jedne strane, sve zapadne vlade bi u „krevet“ sa kineskim parama - čak i ozbiljne analize obiluju bračnim i predbračnim metaforama. Njihovi glasači žele jeftinu kinesku robu - ali ne i gubitak radnih mesta koje pretvaranje Dalekog istoka u „globalnu fabričku halu“ povlači za sobom. Kina je već postala novi bauk u američkom političkim žargonu. Predsednik Obama nije uspeo da donese promene koje je obećavao i smanji zabrinjavajuće visoku stopu nezaposlenosti. Antikineska retorika je postala jedno od retkih pitanja koje ujedinjuje duboko podeljenu i posvađanu Ameriku u predvečerje važnih novembarskih izbora. Američki političari iz obe stranke počeli su da nude Kinu kao „žrtvenog jarca“.

Njujork tajms izveštava da sve veći broj kandidata skupe predizborne kampanje gradi oko jednostavne poruke - moji „rivali su pokazivali suviše simpatija prema Kini i zato Amerikanci pate“. Mao Cedung, preteće slike ogromnih zmajeva i „hordi“ kineskih radnika, koje američki političari koriste kako bi televizijskim gledaocima dočarali svoj ekonomski patriotizam i razmere kineske opasnosti, još nisu postali deo političkog marketinga u EU. Ali njihove evropske kolege, sve češće samo televizične tvorevine veštih „spin doktora“ sa malo vizije i političke hrabrosti, dokazali su tokom proteklih desetak godina da im je kopiranje američkih trendova i retorike jedan od glavnih političkih aduta.

amo je pitanje vremena kada će evropski političari početi da pominju procene da se tokom poslednjih deset godina, pored tri miliona američkih, najmanje dva miliona evropskih radnih mesta „preselilo“ u Kinu. Evropski deficit u trgovinskoj razmeni sa Kinom se svakog sata poveća za više od 10 miliona evra. Već je zabeležen „dramatičan pad pozitivne percepcije Kine“ među građanima Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Velike Britanije. Strateško približavanje je dodatno otežano pristupanjem, kako ih često nazivaju u Pekingu, „antikineskih snaga“ - istočnoevropskih država koje Kinu i dalje „posmatraju kroz prizmu sopstvene komunističke prošlosti“. Angela Merkel, (istočno)nemačka kancelarka, nije omiljena u Pekingu. Ipak, Nikola Sarkozi je uspeo da Kineze uvredi u najgorem trenutku, u predvečerje Olimpijskih igara. Kineski lideri ga doživljavaju kao dvoličnog i nepouzdanog partnera, iako se neumorni Nikola nada da će ih ubediti da hroničnu kinesku „glad za energijom“ utole kupujući skupu tehnologiju za nuklearke, jedan od najuspešnijih francuskih proizvoda.

Uspon Kine ne preoblikuje samo predizborne televizijske reklame i dužinu redova u biroima za nezaposlene u zapadnim zemljama. Pragmatični džin predstavlja jednog od najmoćnijih neprijatelja evropske spoljne politike u strateškim sirovinama bogatoj podsaharskoj Africi, nekada lukrativnom zabranu kolonijalnih metropola, Londona, Pariza i Brisela. U jednom od većih posthladnoratovskih obrata, Zapad je postao taj koji pomoć i investicije vezuje za ideološke kriterijume. Kina ne insistira na usvajanju „tržišnog lenjinizma“, kako neki autori nazivaju postmaoističku ideologiju. U očima hronično gladne polovine svetskog stanovništva nedemokratska Kina je jedina zemlja u istoriji koja je za samo par decenija izvukla nekoliko stotina miliona ljudi iz apsolutne bede. Debra Bragam, profesorka međunarodnog razvoja i jedna od vodećih američkih ekspertkinja za spoljnu politiku Pekinga, upozorava da ovaj kineski uspeh podriva jedan od stubova neoliberalnog svetskog poretka - shvatanje da liberalizacija tržišta i demokratija predstavljaju preduslove održivog razvoja.

Evropa uspeva da odbrani neke ključne ekonomske interese i sferu političkog uticaja prvenstveno zato što kineski stratezi efikasno obuzdavaju svoje imperijalne impulse. Posledica onoga što Bregam opisuje kao „samoživost“ Dengovih naslednika je činjenica da, van strateške zone na kineskim granicama, oni politiku danas vode prema jasnim ekonomskim interesima. Tu skoro da nema mesta za ideološke simpatije. Zato ambiciozni imitatori, kakva je devedesetih bila Mirjana Marković ili sirijski predsednik Bašir al Asad prethodnih godina, nisu uspeli da u Pekingu unovče iskrenu i, za svakoga ko je bio u „novoj Kini“, sasvim razumljivu fascinaciju impresivnim rezultatima spajanja autoritarnog poretka i sporih ekonomskih reformi.

Ali pravi razlozi kineskog uspeha mnogo su kompleksniji i ne mogu se objasniti ni diktaturom, koja greje srca globalnih otpadnika, ni veštim valutnim igrama, koje paranoišu zabrinute Evropljane. Potcenjenost kineske valute, kurs koji vlasti u Pekingu veštački održavaju, samo je jedan od razloga, zašto se, na primer, čak i „italijanske cipele“ prave u Kini. Kreativno poslovanje - i fleksibilno zakonodavstvo - omogućili sa da čak i vodeći italijanski proizvođači „lakšri“ cipela sakriju kineski rad ispod etikete Made in Italy. Velika je verovatnoća da je skupi fiorentinski majstor samo spojio jeftino kinesko lice cipele sa jeftinim kineskim đonom.

Kineski radnici su spremni da naporno rade za malu platu u zemlji u kojoj su sindikati impotentni i koja je „gostoljubiva prema biznisu“. Zato čak ni zapadna pobeda u pretećem „valutnom ratu“ ne bi dovela do smanjenja nezaposlenosti u Španiji i Italiji, nekada cipelarskim velesilama. Profitirala bi samo sirotinja u Indoneziji, Vijetnamu ili Bangladešu, za čiju dobrobit je malo ko na Zapadu spreman da uradi bilo šta, a kamoli da ratuje.

Kina, danas njihov najveći konkurent, predstavlja najveću nadu za stanovnike ogromnih kartonskih naselja u prenaseljenim zemljama siromašnog dela Azije. Farid Zaharija upozorava da „pravi kineski izazov“ nisu manipulacije kursom ili skoro mazohistička marljivost kineskih radnika, već strateško pomeranje pekinških komunista „ka industrijama i poslovima koji su sve donedavno smatrani zapadnim prerogativima“. Zaharija smatra da kineske investicije u vrhunsko obrazovanje i još bolju infrastrukturu sugerišu da ćemo uskoro verovatno živeti u svetu u kome će se veliki deo onoga što se danas pravi u Kini proizvoditi u južnoj i jugoistočnoj Aziji, a da će sve bolje obrazovani sledbenici Konfučija i druga Denga Sjaopinga proizvoditi sofisticirane proizvode koji još uvek izlaze iz nemačkih, švedskih ili norveških fabrika. Drugim rečima, nova Kina preti da će postati „nova Evropa“, sila koja će živeti od inovacija, a ne od imitacija.

Mada, ni od jeftinih kopija se ni živi loše. Preko 2.500 milijardi dolara, koliko Kina ima u deviznim rezervama, jeste suma koja prosto mami da se odvojite od realnosti i pokušate da kažnjavate rivale. Ali, Pekingu su ne žuri da demonstrira Evropljanima kako se centar sveta odavno odselio iz Sredozemlja ili da pokaže Amerikancima da svet uskoro verovatno više neće biti unipolaran. Dengovi naslednici znaju da svetska trgovina nije u svemu igra sa nultim zbirom i da Kinezima sutra neće biti bolje ako Evropljanima i Amerikancima danas bude loše. Kineski komunisti su pokazali da su svesni da je njihova sudbina postala vezana za Zapad, da, ako pokušaju da neracionalno ili ideološki troškare svoju ogromnu ekonomsku moć, mogu sami platiti najveću cenu.

Stojeći pored Obame u Njujorku krajem septembra, kineski premijer je, tokom izjave koja je trajala manje od tri minuta, čak šest puta upotrebio reč saradnja. Dve nedelje kasnije malo poznate lidere EU nije udostojio ni zajedničkim pojavljivanjem pred novinarima. Ali teško je poverovati da neko treba da ih podseća da Kinezi žele da posluju sa EU ili da sve manje stručnjaka veruje da će Kinezi sami prokockati realne šanse da negde oko 2040. godine postanu najveća ekonomska sila na svetu. Gledano iz zapadnog ugla, „kineska opasnost“ danas nije posledica nepredvidivosti ili iracionalnosti. Više niko ne mora da „gleda“ u listiće u krhkim porcelanskim čajnicima da bi razumeo šta Peking hoće u Vašingtonu, Briselu ili Beogradu.