Kako je težak izborni poraz naših građanoida pokrenuo novi talas autošovinističke histerije

Svoj utisak o proteklim izborima stalni komentator Peščanika sažeo je u rečenicu: „Režim je juče praktično ponovo pregazio opoziciju“ (ovde).

Taj osećaj teškog poraza, kod našeg urbanluka izazvao je novi talas autošovinističke histerije.

Bojan Pajtić rekao je da „infantilnom delu populacije demokratija predstavlja samo teret“ (ovde), a Srđan Dragojević da u Srbiji „građani jednostavno demokratiju – ne žele“ (ovde i ovde). 

Taj osećaj teškog poraza, kod našeg urbanluka izazvao je novi talas autošovinističke histerije

Drugi komentator Peščanika opsetio se Andrićeve misli „o zatrovanosti duha balkanskih naroda koji kao da umeju samo ili da trpe ili da čine nasilje“ (ovde), a omiljeni gost N1, Srđan Lukić, ocenio je da je „Srbija bolesno društvo i tu na žalost nema pomoći“ (ovde). 

Vesna Pešić je objasnila da „Srbija ima samo jednu ideologiju već 30 godina – otrovni nacionalizam“ (ovde), a Anđela Ruvidić, kao 10. na listi NDMBG za bg. izbore i 44. za parlamentarne, lajkovala je priželjkivanje da stanovnici Gornjih i Donjih Nedeljica, jer su glasali „pogrešno“, pomru od raka (ovde).

Jedan tviter komentator napisao je da je „prosečan IQ u Srbiji 89 – to je fiziološka tupost“, te da kod nas „prosečan glasač zazire i ima averziju od znanja“ (ovde). Time je na izbore 2022. primenio zanimljivu teoriju koju je tek par dana ranije formulisao moj uvaženi kolega Jovo Bakić:

Atlantistički mediji nas podučavaju kako je, tobože, naučno dokazano da je „nizak kvocijent inteligencije usko povezan s rasizmom, homofobijom i konzervativnim idejama“ (ovde). Tako ova Bakićeva teorema o debilitetu Srba sasvim lepo objašnjava „izborni zaokret u desno“

„Mi imamo o-o-ozbiljne probleme. Ti ozbiljni problemi su ovde (pokazuje na mozak). Testiranje inteligencije u Evropi govore da je Srbija samo ispred Crne Gore i Albanije. To je kvocijent 89, što znači ispod onoga što je prosek za čoveka. Već ulazimo u domen debiliteta! Kao sociolog sam uvek sklon da testiranje inteligencije uzimam s rezervom. Ali, ako povežete kvocijent inteligencije s dešavanjima u privredi i u društvu onda vidite da to zapravo možda i nije besmisleno. Mi moramo da vidimo u glavi našoj šta je“ (ovde,  56:33-58:08; ovde).

Atlantistički mediji nas podučavaju kako je, tobože, naučno dokazano da je „nizak kvocijent inteligencije usko povezan s rasizmom, homofobijom i konzervativnim idejama“ (ovde). Tako ova Bakićeva teorema o debilitetu Srba sasvim lepo objašnjava „izborni zaokret u desno“ (ovde).

Eh, šta bismo mi bez naših intelektualaca, da nam još jednom otvore oči kako smo narod fašista i imbecila...

Srećom, tu je Stevan Dojčinović (ovde), uz podršku Balše Božovića (ovde), da se kritički zapita: „Hoće li sad demokratski deo opozicije, nakon ovog izbornog poraza, konačno prestati s pokušajima da se dodvori desničarima?“

Tako je! Da se prizna nezavisnost Kosova i genocid u Srebrenici, da se pojačaju kolumne u Danasu, još više Daška Milinovića i Gruhonjića, Kišjuhasa i Biljane Lukić, još Čongradinke i Kesića, pa da se snimi još 254 epizode „Junaka doba zlog“ o tome kako popovi ne plaćaju porez – i Vučić je gotov!

Nerealna očekivanja od izbora podignuta su, između ostalog, i Đilasovim pozivanjima na nekakva istraživanja javnog mnenja, po kojima njegova koalicija u Beogradu osvaja 25,7% (dobila 21,2%), a NDVBG 11,9% (dobili 10,7%; ovde 2:59), dok lista Marinike Tepić u Srbiji navodno ima 27% (dobila 14%), a Ponoš na predsedničkim izborima uzima čak 28,5% (dobio 18,4%), pri čemu od „700.000 neopredeljenih“ njih 80-90% su „za Ponoša“ – zbog čega, uveravao nas je Đilas, „Vučić ne može da dobije u drugom krugu“ (ovde).

Nerealna očekivanja od izbora podignuta su, između ostalog, i Đilasovim pozivanjima na nekakva istraživanja javnog mnenja, po kojima njegova koalicija u Beogradu osvaja 25,7% (dobila 21,2%), a NDVBG 11,9% (dobili 10,7%; 2:59), dok lista Marinike Tepić u Srbiji navodno ima 27% (dobila 14%), a Ponoš na predsedničkim izborima uzima čak 28,5% (dobio 18,4%)

Đilas je čak bio toliko agresivan s ovim svojim sondažma, da je samouvereno nipodaštavao istraživače koji su imali drugačije rezultate. Đorđu Vukadinoviću rugao se da „ne može da se opredeli da li je istraživač, analitičar, političar, Vlah ili Srbin“, ismevajući njegov nalaz da SNS u Beogradu ima više od 36% (dobio je 38%), a da će SPS uzeti 9% (dobio je 7%) – jer je, po Đilasu, „SPS u Beogradu na granici cenzusa“ (ovde).

Takvim nastupom Đilas je kod dela publike stvorio nerealna očekivanja. Jedan Peščanikov komentator ozbiljno je očekivao „da bi pobeda opozicionog kandidata u drugom krugu sasvim izvesno retroaktivno uticala na odnos snaga stvoren parlamentarnim izborima“, te da bi opozicija onda čak mogla da formira i vladu (ovde). Boban Stojanović sličan preokret video je u pobedi opozicije u Beogradu (ovde), a svakako najbolji bio je Zoran Panović, koji je oštroumno procenio da je „na Pesmi za Evroviziju došlo do iznenađenja, pa može i na izborima da dođe“ (ovde). Nova.rs je, u tom smislu, dala svoj obol fantastičnim naslovom: „Konstrakta o tome da li njena pobeda znači potencijalnu smenu vlasti“ (ovde).

Za mene su pravi pobednici izbora bili ovdašnji kolonijalni (luksemburško-vašingtonski) mediji i strukture koje stoje iza njih. Uspeli su gotovo sve svoje štićenike da ubace u skupštinu – od Marinike Tepić i Janka Veselinovića, preko Nebojše Zelenovića i Radomira Lazovića, do Tomislava Žigmanova i Aleksandra Olenika

Treba znati da je navodno udvaranje „demokratske opozicije“ desnici izgledalo tako što je Janko Veselinović, jedan od čelnika Đilasove koalicije, optuživao „supruga Milice Zavetnice da je blizak SNS-u, da dobija poslove od države, preko EPS-a i blizak je grupi navijača Crve Zvezde“, a „Jovanović iz DSS-a je u kandžama Službe“, jer mu je „Selaković bio u Komisiji za izbor u vanrednog profesora“ (ovde). Za Aleksandra Olenika čak i Vladeta Janković je bio „nametnuti kleronacionalista koji je pravdao atentat na Đinđića“ (ovde)

Posle izbora, upravo u trenutku pregovora s „desnicom“ o preuzimanju Beograda, naša drugosrbijanska Greta Tunberg (Dabrica) izjavljivala je „da bi saradnja s desnicom značila da je poverenje birača koalicije `Moramo` iznevereno“ (ovde) – jer je njena lozinka u kampanji, normalno, bila „suočavanje s istinom ratnih devedesetih“ (ovde). Stevan Filipović, Ponošev savetnik u kampanji, tvrdio je da su Zavetnici, Dveri i DSS „Vučićevi BIA-neonaci projekti“ s kojima ne treba imati ništa (ovde). A notorni Blic objavio je članak pod naslovom: „Ko je Milica Zavetnica“, i podnaslovom: „Otac joj je bio ratni izveštač, na svadbi joj pevao Amfilohije, a lepila je jezive plakate na prostorije NDVBG“ (ti „jezivi plakati“ bile su nalepnice „Strani agent”; ovde).

Eh, kako bi to tek izgledalo da se naša „demokratska opozicija“ i „demokratska javnost“ nisu udvarali „desnici“? 

Za mene su pravi pobednici izbora bili ovdašnji kolonijalni (luksemburško-vašingtonski) mediji i strukture koje stoje iza njih. Uspeli su gotovo sve svoje štićenike da ubace u skupštinu – od Marinike Tepić i Janka Veselinovića, preko Nebojše Zelenovića i Radomira Lazovića, do Tomislava Žigmanova i Aleksandra Olenika. Istina, nedostajaće mi Dobrica i Dabrica, ali ovaj svet je surovo mesto, daleko od savršenstva.

Ali, Srbi nisu imbecili. Samo su trpeljiv i ne mnogo zahtevan svet. Do one tačke kada kalašture i fićfirići iz elite, bilo strane ili ovdašnje, ne preteraju s ismevanjem njegove sirotinje, njegove vere i njegove dobrote i požrtvovanosti

Posebna priča su naši „desničari“ i njihovo proklizavanje na klackalici između SNS d.o.o. i NATO falange. Njihove programske razlike bile su neznatne, ali su od jedne liste bežali kao đavo od krsta (o čemu drugi put). Imajući to u vidu, dobro su i prošli. 

Znatan deo naše političke elite izgleda da misli ono što je Jovo Bakić hrabro izrekao – da su srpski birači debili. To potcenjivanje, praktično, vodi do neprestanog obnavljanja i učvršćivanja našeg kolonijalnog položaja, iz kog nikako da se izvučemo.

Ali, Srbi nisu imbecili. Samo su trpeljiv i ne mnogo zahtevan svet. Do one tačke kada kalašture i fićfirići iz elite, bilo strane ili ovdašnje, ne preteraju s ismevanjem njegove sirotinje, njegove vere i njegove dobrote i požrtvovanosti...

(Pravda)