Преносимо | |||
Како је Агим постао Хенри |
![]() |
![]() |
![]() |
субота, 27. јун 2009. | |
(Политика, 27.06.2009)
„Табу” употреба силе на терену права у међународној политици не постоји. Алтернатива између „насилног светског поретка” и правног светског поретка без средстава моћи је лажна. Део империјалне стратегије на крају 20. и у првим годинама 21. века јесте рушење међународних институција и укидање закона и конвенција које су регулисале међународну политику. Испоставља се да су правила и закони потребни само слабима. Онај ко је јачи решава проблеме на други начин. Тако је у свим доменима. Агресија НАТО-а на Југославију 1999. године била је темељ за једнострано проглашење независности Косова. Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности особе које су 1999. позивала војнике Бундесвера да дезертирају у рату против Југославије и по тој пресуди кривично дело одбијања послушности и дезертерства није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Значи, у том противправном рату и побуни против СР Југославије учествовао је и господин Чеку. Осумњичен је за командну одговорност за почињене ратне злочине. У међувремену је противправно проглашена и независност Косова. У међувремену је Србија сасвим правно ставила господина Чекуа на потерницу Интерпола. Па су га онда комшије Бугари сасвим правно ухапсили. Па су га онда, по њима, сасвим правно и пустили. Уосталом, као и други пре Бугара. На политички притисак „главних“. Србима остаје да се окрену Канту који постулира постојање Бога и бесмртност душе. Прецизније, идеја да је разлика између добра и зла замагљена све док ужасан злочин вапи за одмаздом, даје, дакле, људима право да суде уместо Бога. Али према хришћанском учењу, морални закон представља разликовање добра и зла, а не тражи ово разликовање као меру која оживљава конјунктуру морала. Зато ће можда после ове фарсе са Чекуом скочити и евроскептици у Србији са питањем: „Где почиње и где престаје ова Европа, ЕУ која не поштује потернице Интерпола?” Ти евроскептици могу да поставе и злобно питање на чему почива ЕУ – на регулативи силе или на регулативи права? Да ли међународна јурисдикција над злочинима има своје границе и унутар ЕУ? Јесу ли међусобно мешање у традиционалне унутрашње послове и међусобно надгледање, безбедност заснована на јавности, међусобној отворености, међузависности и заједничкој рањивости, заправо, једносмерног карактера? Важе само за једне и у односу на те једне, али не и за друге? Тражи ли се то од Србије да се навикне на идеју и праксу двоструких аршина? Или се Србија и даље третира као стари тип државе, земља изван постмодерног континента Европе, држава за коју су резервисане само грубе методе из претходног доба: санкција, визе, сила, превара... Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер годинама не сме да се појави у Чилеу, Шпанији и у Француској. Наиме, тамошњи судови га траже због изјаве у вези са операцијом „Кондор”, односно рушењем Салвадора Аљендеа и доласком на власт генерала Пиночеа у Чиле. Кисинџера позивају само у својству сведока, али Вашингтон ни то не дозвољава. Међутим, оно што је учињено не може се избацити из историје. Настојећи да наметну коначне одговоре у вези са питањем Косова покровитељи господина Чекуа признају недостатак правних аргумената. И страх од истине. А сироти Интерпол? Шта је то? |