Kako izgubiti hladni rat

Izgleda da su Sjedinjene Države ušle u novi hladni rat sa Kinom i Rusijom. Američki lideri prikazuju to kao sukob demokratije i autoritarizma, ali to tumačenje nije uverljivo, naročito ako vidimo da isti lideri aktivno podržavaju zemlje u kojima se ljudska prava sistematski krše, kao na primer Saudijsku Arabiju. Ova hipokrizija navodi na zaključak da se borba vodi ne samo za deklarisane vrednosti već, bar jednim delom, i za status globalnog hegemona.

Nema sumnje da su u dve decenije posle pada Gvozdene zavese SAD bile broj 1 u svetu. Ali onda su usledili nepotrebni ratovi na Bliskom istoku, finansijski slom 2008, rast nejednakosti, epidemija zavisnosti od opioida i druge krize koje dovode u sumnju superiornost američkog ekonomskog modela. Štaviše, period između pobede D. Trumpa i pokušaja državnog udara na Kapitolu, kao i brojni slučajevi masovnih ubistava, nastojanje Republikanske partije da neke glasače liši prava glasa i širenje teorija zavere kao što je QAnon, pružaju sve više indikacija da su neki aspekti američkog političkog i društvenog života zašli na teren patologije.

U Vašingtonu je postignut konsenzus obe vodeće partije da bi Kina mogla biti strateška pretnja i da najmanje što Amerika mora učiniti jeste da bar prestane da pomaže dalji rast njene ekonomije, što znači da su neophodne preventivne mere, iako se tako krše pravila Svetske trgovinske organizacije koja je Amerika pisala i promovisala.

Amerika, naravno, ne želi da bude zbačena sa svetskog trona. Ali jasno je da će je Kina ranije ili kasnije ekonomski nadjačati, bez obzira na to kakve ekonomske indikatore koristimo. Kina ima 4 puta više stanovnika nego Amerika i njena ekonomija već niz decenija raste 3 puta brže nego američka (mereno paritetom kupovne moći, Kina je pretekla Ameriku još 2015).

Kina dosad nije povlačila poteze kojima bi se deklarisala kao strateška pretnja Americi, ali nema sumnje da ona to jeste. U Vašingtonu je postignut konsenzus obe vodeće partije da bi Kina mogla biti strateška pretnja i da najmanje što Amerika mora učiniti jeste da bar prestane da pomaže dalji rast njene ekonomije, što znači da su neophodne preventivne mere, iako se tako krše pravila Svetske trgovinske organizacije koja je Amerika pisala i promovisala.

Ovaj front u novom hladnom ratu otvoren je mnogo pre nego što je Rusija započela invaziju na Ukrajinu. Američki zvaničnici često upozoravaju da nam ovaj rat ne sme skrenuti pažnju sa Kine kao mnogo ozbiljnije dugoročne pretnje. S obzirom da je ruska ekonomija približno velika kao španska, njeno blisko partnerstvo sa Kinom nema većeg ekonomskog značaja (mada spremnost na angažovanje u remetilačkim aktivnostima širom sveta može biti od koristi njenom većem južnom susedu).

Svakoj zemlji koja je u ratu potrebna je strategija. Sjedinjene Države ne mogu pobediti u nadmetanju za status najveće sile ako nemaju saveznike: za to su potrebni prijatelji. Prirodni saveznici Amerike su Evropa i razvijene demokratije širom sveta. Ali Trump je učinio sve što je mogao da takve potencijalne saveznike otuđi, a republikanci - koji mu ostaju verni - svojim postupcima teraju mnoge zemlje da se zapitaju mogu li SAD uopšte biti pouzdan partner. Takođe, Amerika bi morala zadobiti srca i umove milijardi ljudi u zemljama u razvoju - ne samo zbog njihove brojnosti, već i radi osiguravanja pristupa kritično važnim resursima.

Da bi povratile naklonost sveta, SAD moraju nadoknaditi mnogo propuštenog. Duga istorija eksploatacije drugih zemalja nimalo im ne ide u prilog, kao ni duboko ukorenjeni rasizam - sila koju Trump vešto i cinično koristi. Kreatori državnih politika u Sjedinjenim Državama nedavno su izgradili vakcinacijski aparthejd, sistem u kome bogate zemlje dobijaju sve potrebne vakcine, dok su ljudi u siromašnijim zemljama prepušteni sami sebi. S druge strane, protivnici Amerike u novom hladnom ratu nude vakcine drugim zemljama po istoj ili nižoj ceni i čak im pomažu da i same pokrenu proizvodnju vakcina.

Jaz između dva sveta još je dublji ako kao primer uzmemo kampanju za zaustavljanje klimatskih promena, koja disproporcionalno snažno pogađa globalni jug, to jest zemlje koje imaju najmanje mogućnosti za sprovođenje predviđenih mera. Istina je da zemlje u razvoju danas proizvode najveći deo emisija gasova sa efektom staklene bašte, ali kumulativna emisija SAD i dalje je najveća na svetu. Razvijene zemlje nastavljaju da doprinose ukupnoj emisiji i, što je još gore, ne ispunjavaju obećanja data siromašnim zemljama da će im pomoći u upravljanju posledicama klimatske krize koju je bogati svet proizveo. Umesto toga, američke banke svojim praksama produbljuju dolazeću dužničku krizu u brojnim zemljama i pokazuju ravnodušnost prema patnjama koje otuda proističu.

Evropa i Amerika nemaju premca u držanju predavanja drugima šta je moralno ispravno i ekonomski razumno. Ali poruka koja stiže na drugu stranu - kao što insistiranje na poljoprivrednim subvencijama u SAD i Evropi jasno pokazuje - obično glasi: slušajte šta vam govorimo, ne gledajte šta radimo. 

Evropa i Amerika nemaju premca u držanju predavanja drugima šta je moralno ispravno i ekonomski razumno. Ali poruka koja stiže na drugu stranu - kao što insistiranje na poljoprivrednim subvencijama u SAD i Evropi jasno pokazuje - obično glasi: slušajte šta vam govorimo, ne gledajte šta radimo. Posle Trumpovog mandata, Amerika više nema pravo da nastupa sa pozicija moralne superiornosti i nema kredibiliteta da deli savete drugima. Neoliberalizam i ekonomija plime koja podiže sve čamce u luci nikada nisu bili šire prihvaćeni na globalnom jugu, a sada izlaze iz mode i u ostatku sveta.

S druge strane, Kina siromašnim zemljama ne drži predavanja već im gradi infrastrukturu. Istina, te zemlje ostaju zadužene, ali ako imamo u vidu kako su se zapadne banke ponašale u ulozi kreditora u zemljama u razvoju, Sjedinjene Države i ostali teško da imaju pravo na prigovor.

Mogao bih još da nabrajam, ali verujem da je poenta jasna: ako SAD već ulaze u novi hladni rat, onda bi bilo korisno da na vreme shvate šta im je za pobedu u tom ratu potrebno. U hladnim ratovima pobedu na kraju odnosi ona strana koja raspolaže mekim moćima privlačenja i ubeđivanja. Da bismo pobedili, moramo uveriti ostatak sveta da treba da kupi ne samo naše proizvode, nego i društveni, politički i ekonomski sistem koji prodajemo.

Možda SAD proizvode najbolje bombardere i raketne sisteme na svetu, ali to sada nije od koristi. Umesto toga, moramo ponuditi konkretnu pomoć zemljama i tržištima u razvoju, počevši od odricanja prava na patente za kovid vakcine, tako da svaka zemlja može sama proizvesti vakcine i povezane tretmane.

Što je jednako važno, zapadni ekonomski, društveni i politički sistem moramo ponovo učiniti uzorom kome će težiti čitav svet. U SAD to bi za početak podrazumevalo smanjivanje broja masovnih napada vatrenim oružjem, unapređenje ekoloških propisa, suzbijanje nejednakosti i rasizma i zaštitu reproduktivnih prava žena. Dok ne pokažemo svetu da zaslužujemo lidersku poziciju, ne možemo očekivati da nas on sledi.

(Vijesti)