Kad telefon zazvoni

 Ako tvrdite da vas je u predizbornoj kampanji na mobilni telefon zvala osoba koja je tvrdila da zove u ime liste Aleksandra Vučića i da vaš broj ima „u kompjuteru“, upleteni ste, čini se, u veliku i nerasvetljenu zaveru ili ste podli lažov sa niskim političkim pobudama. Višemesečno istraživanje obelodanilo je da SNS nema bazu podataka, da Telekom štiti podatke, a da smo mi sve to možda sanjali. Ili da neko drugi laže.

„Stvari su onakve kakve izgledaju“, sažetak je teorije koju je 1933. formulisao Gručo Marks. U filmu „Pačija supa“ Rufus Fajerflaj (Gručo Marks) brani Čikolinija (Čiko Marks) pred sudom: „Čikolini možda priča kao idiot i izgleda kao idiot, ali ne dajte da vas to zavara: on je zaista idiot“.

Ova teorija je velika uteha kada nas predstavnici režima u Srbiji ubeđuju: „Verujte nama, a ne svojim očima i dokumentima“. Tako imamo najveće plate i penzije, najviše stope rasta, najviše izgrađenih puteva, a negativne ocene iz Brisela i Strazbura su u stvari pohvale… Pogledajmo jedan primer sa lokalnih izbora u Beogradu.

Kao i u nekoliko prethodnih izbornih ciklusa, i tokom ovogodišnjih lokalnih izbora u Beogradu građani su pozivani telefonom. Neki od poziva su snimljeni, objavljeni, pa smo tako čuli da Mali i Vesić nisu kandidati za odbornike, ali da Vučić jeste, mada neće biti gradonačelnik, da je renovirana Slavija, napravljen Beograd na vodi, da je SNS dao dosta novca lokalnim samoupravama, da su otvorili fabrike, 20.000 radnih mesta. Pozivarka bi se na primer predstavila imenom navodeći da zove u ime liste Aleksandar Vučić, iz glavnog štaba SNS-a, a pozvani broj joj je „izašao“, zajedno sa podatkom o „teritoriji“ (opštini) na koju se pozvana građanka (slučajno baš novinarka Istinomera) „vodi“.

Takav poziv, sa neidentifikovanog broja, i sam sam primio na mobilni telefon 21. februara, desetak dana pred izbore. Identična priča – ženski glas, zove me u ime liste Aleksandar Vučić, jesam li ja Zlatko Minić, jesam li upoznat sa rezultatima SNS-a u Beogradu. Nisam bio raspoložen za ćaskanje kao koleginica iz Istinomera; samo sam pitao otkud joj moj broj telefona. Odgovor je bio: „U kompjuteru je“.

Ako u kompjuteru imaju broj mog ličnog mobilnog telefona, koleginicu Domanović i njenu „teritoriju“, kao i brojeve i „teritorije“ mnogih koji su na društvenim mrežama u to doba delili slična iskustva – to već podseća na sakupljanje i odbradu podataka o ličnosti bez zakonskog osnova i bez pristanka obrađenih ličnosti. Rešio sam da se obratim Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (sa naglaskom na drugi deo nadležnosti) i podnesem prijavu. Ideja je bila da podstaknem Poverenika da izvrši nadzor nad sprovođenjem zakona i utvrdi da li je SNS mimo zakona uspostavio bazu podataka i da li je podatke pribavio od MTS-a, čiji sam pretplatnik. Dobio sam „načelni odgovor“ koji ne prejudicira eventualnu odluku u postupku nadzora. Upućen sam, međutim, na proceduru propisanu zakonom. Krenuo sam dugim putem provere primene zakona radoznao da vidim kakvih ću se čuda usput nagledati.

A zakon kaže: ako sumnjam da neko obrađuje podatke o meni, mogu da mu zatražim da mi saopšti kakve podatke o meni ima. Prvi dopis sam poslao poštom u centralu SNS-a. Objasnio sam ko me i kada zvao, u čije ime, izneo sumnju da imaju bazu podataka u kojoj smo moj mobilni, moja „teritorija“ i ja, pa sam zatražio izjašnjenje da li SNS, njegov izborni štab ili izborna koalicija obrađuju podatke o meni, koje podatke, otkud im i sve redom što zakon propisuje (ili je bar propisivao dok ga u novembru nisu izmenili). Iz čiste alavosti na primenu zakona zatražio sam i da mi omoguće uvid u podatke koje imaju i da mi izdaju njihovu kopiju.

Dalje, kada osobe koje pozivaju u ime liste Aleksandar Vučić u kompjuteru imaju vaš broj mobilnog telefona, za koji ste potpisali ugovor sa operaterom koji je u većinskom državnom vlasništvu, prirodno je da svaki paranoik i teoretičar zavere pomisli da je SNS te podatke možda dobio od Telekoma odnosno od MTS-a.

Stoga sam još jednom presavio A4 i poslao Telekomu dva zahteva. U prvom sam ih pitao da li su SNS-u dostavili podatke o svojim korisnicima, među kojima sam i ja. U drugom sam tražio da mi otkriju skriveni broj sa kojeg sam primio poziv. Čisto da ne grešim dušu i ne optužujem SNS da krši zakon, ako se neko lažno predstavio. A svi znamo na šta su oni koji mrze svoju zemlju spremni samo da bi ocrnili predsednika i njegovu listu za lokalne izbore. Za slučaj da ne mogu da mi kažu ko me je to zapravo zvao, zatražio sam pojašnjenje koji ih propis sprečava da mi to saopšte i da li bi u tom slučaju oni u moje ime vodili postupak pred Poverenikom protiv meni nepoznatog pretplatnika.

E sad, pauza. Obećao sam čudesa na putu provere primene zakona, pa ako i nije čudo, na ovoj stanici imamo zanimljivost, nešto što mi je razgalilo dušu i osokolilo me da još odlučnije podbodem svoju Rosinantu. Naime, MTS-u se ne šalju dopisi tek tako, poštom, sa povratnicom. Oni se predaju u poslovnicama. Zaposleni u poslovnicama rutinski zavode žalbe na loš signal, na smetnje, sumnje na ukradene minute i kilobajte, na previsoke račune. Kada donesete dva dopisa u kojima se pominje problem sa SNS-om učini vam se da alarmi počinju da tule, pale se crvene lampe na plafonu, zaštitne rešetke se spuštaju na ulaznim vratima, a osoba koja zavodi dopis vas posmatra kao da imate cigaretu u ustima, a oko pasa dva reda štapina dinamita pitajući se: „Zašto u mojoj smeni, zašto kod mene? “

Predadoh ipak zahteve i tog 17. aprila sam dobio obećanje da će mi odgovor stići u roku od 7 dana. I zaista, ne prođe ni cela sedmica, a eto odgovora iz MTS-ove Direkcije za privatne korisnike, datiranog 20. aprila. Raspisali su se o važećim propisima na celoj stranici, a u stvari mi poručili da moj broj nije javno dostupan, da informacije o vlasništvu, lokaciji, pretplatničkom broju i listing poziva nisu dostupni trećim licima i da Telekom garantuje tajnost ličnih podataka.

Toliko garantuju tajnost da je čak i ovaj dopis bez potpisa. Odnosno, potpisan je sa „Telekom Srbija a.d“, pa mogu da se pohvalim da sam se dopisivao sa celim akcionarskim društvom, a ne na primer sa izvršnom direktorkom za privatne korisnike Janom Ljubičić, telekomunikaciono neupućenoj javnosti zainteresovanoj za politiku poznatoj kao članica predsedništva SNS-a, bivša generalna sekretarka Narodne skupštine i bivša državna sekretarka MUP-a.

A što se tiče zahteva da mi otkriju ko je vlasnik broja sa kojeg me je moja lična napredna kampanjska pozivarka naumila propitivati u kvizu „Koliko poznajete dostignuća SNS-a u Beogradu“, A.D. mi je poručio da to ne nude „kao komercijalnu uslugu“, već je „ista omogućena samo ako se utvrdi postojanje uznemiravanja, odnosno zlonamernih poziva i poruka“. A korisnici imaju mogućnost da podnesu prijavu uznemiravanja.

Doći ćemo i do prijave, pustimo sad Telekom da predahne, a mi se vratimo na obradu podataka o ličnosti. SNS me nije udostojio odgovora na zahtev, pa sam napisao žalbu Povereniku. U julu je Poverenik doneo rešenje kojim se SNS-u nalaže da odluči po mom prvobitnom zahtevu.

Iz obrazloženja se vidi da su naprednjaci sa Poverenikom komunicirali preko punomoćnika, advokata Dragana Ivanovića, koji je u njihovo ime odgovorio na žalbu. Taj odgovor je pravo pravno remek delo, još jedno čudo neviđeno. SNS, kaže advokat, ne poseduje bazu podataka sa ličnim podacima građana, pa tako ni sa mojim podacima, a ja pritom nisam pružio nijedan dokaz da me je „određeni član“ SNS-a zvao sa neidentifikovanog broja. Budući da nisam pružio dokaz u zahtevu da se izjasne da li imaju bazu podataka, ja sam, zaključuje advokat – umešno iz odbrane (odgovora na žalbu) prelazeći u napad (raskrinkavanje neprijatelja) – nepotpuno i paušalno u žalbi Povereniku izneo neistinu. Stoga je žalbu trebalo odbaciti, prekorio je advokat Poverenika, naslućujući da je možda i on umešan u zaveru protiv SNS-a.

Pošto je advokat utvrdio da SNS nema nikakvu bazu, onda on nije rukovalac podataka, pa nema obavezu da odgovori na zahtev. Što će reći da je advokat Ivanović u pravnu praksu uneo princip da je ćutanje negativan odgovor.

Pritom, kako je i MTS saopštio da moji podaci nisu ustupljeni niti javno dostupni, SNS ni na koji način nije mogao da mi uputi poziv, jer mu lični podaci o meni i mom broju telefona ne mogu biti poznati.

Evo još jednog čuda – dobio sam poziv od SNS-a iako je to nemoguće. Pod uslovom da mi verujete da sam dobio poziv. Ili da verujete da me je zvao SNS. A, kao što smo već konstatovali, za čuda je potrebna vera.

Ali kanonada advokata Ivanovića nije gotova. Pošto me je saterao u ćošak, utvrdivši da SNS nema moja podatke, sa polja prava prešao je na psihologiju. „Neutemeljeni navodi podnosioca žalbe jasno ukazuju da je žalba politički motivisana radi prikazivanja u javnosti da se radi o stranci koja krši zakon, iako ona postupa savesno, striktno se pridržavajući propisa Republike Srbije“.

Maske su pale. Ostaje samo pitanje kako kazniti optuženog, odnosno mene. Podrazumeva se da advokat predlaže da se žalba odbaci kao nepotpuna (nisam shvatio šta joj nedostaje, ali zar je to bitno) ili odbije kao neosnovana. A da mi ne bi palo na pamet da ponovim zločin, advokat predlaže da Poverenik „obaveže žalioca da Srpskoj naprednoj stranci nadoknadi troškove žalbenog postupka“.

Poverenik je, međutim, dokazao da je upleten u zaveru i doneo rešenje da SNS mora da odgovori na zahtev. A ja ne moram da platim honorar advokata Ivanovića, niti troškove za kovertu i markicu.

Mesec dana kasnije iz kancelarije advokata Ivanovića dobio sam dopis u kome me je blagoizvoleo izvestiti da SNS niti poseduje niti obrađuje bilo kakve podatke koji se na mene odnose. Pa ne može ni da mi omogući uvid i kopiranje. Istih.

Ovo je trenutak u kojem treba zamisliti muzičku pozadinu iz špice „Zone sumraka“. Hajde da posmatramo svet iz veveričije perspektive. Što će reći, ne sa grane, poput majmuna za koje nas režim drži, već sa poslovično naivnog stanovišta:

1. MTS nije ustupio SNS-u moj broj telefona;

2. Neko me je zvao i predstavio se da zove u ime SNS-a i da moj broj ima u kompjuteru;

3. SNS nema podatke o meni ni o drugima, odnosno nema nikakve baze podataka.

To bi u svetu veverica značilo:

a) neko se lažno predstavio;

b) SNS ne poseduje bazu podataka SADA, ali ju je posedovao u vreme kada mi je upućen poziv;

c) u ime SNS-a zvala me je marketinška agencija ili neko drugo (pravno) lice koje je stranka angažovala u vreme predizborne kampanje, a koja poseduje ili je posedovala bazu podataka.

U svetu hijena sve je jednostavnije, pa bi se moglo desiti i da:

d) SNS laže ili da joj

e) podatke nije dostavio MTS u kojoj direktoruju funkcioneri SNS-a, već na primer BIA u kojoj direktoruju, gle čuda, funkcioneri SNS-a.

Ali ostanimo u okvirima i krošnjama veveričije naivnosti i čedne upitanosti nad zlim namerama, kako je to sročio advokat Ivanović „osupnut“ nepravednim optužbama na račun njegovog moćnog klijenta.

Naivni paranoik u meni nije išao dalje od tačke a). Ako se neko lažno predstavio, ko zna šta je želeo. I otkud mu moj broj telefona. Ko zna kakav me je belosvetski zločinac ili špijun naumio propitivati o dostignućima naprednjaka u Beogradu. Uznemirih se, a čim sam se uznemirio, shvatio sam da je jedini lek za to da uznemiravanje podelim sa nadležnima – sa MTS-om.

Novi dopis naslovljen „Prijava uznemiravanja“ krajem avgusta je bio spreman za slanje, tačnije odnošenje u poslovnicu. Objasnio sam cenjenom MTS-u, a.k.a. Telekomu, šta se dešavalo otkad smo se poslednji put dopisivali i zatražio da utvrdi ko je vlasnik broja sa kojeg sam pozivan, jer SNS tvrdi da me oni nisu zvali. Obrazložio sam im zbog čega za to postoji pravni osnov (član 116. Zakona o elektronskim komunikacijama) i zbog čega sam doživeo uznemiravanje, te sam zaključio da su „ispunjeni uslovi da mi Telekom Srbija dostavi podatke o fizičkom ili pravnom licu na koje je registrovan, odnosno na koje je u trenutku poziva bio registrovan skriveni broj“. Takođe, zatražio sam da mi se dostave podaci o pravnom ili fizičkom licu koje je platilo troškove poziva koji mi je upućen.

U poslovnici sam doživeo isti nivo zbunjenosti i neprijatnosti kao pri prvoj poseti. Dali su mi obrazac „Zahtev za proveru zlonamernih/uznemiravajućih poziva“, ali umesto opisa u tri reda, predviđena valjda za žalbe na nesnosne promocije magičnih proizvoda, spuštače slušalice ili dahtače, prilažem ceo elaborat, uz rešenje Poverenika i odgovor famoznog advokata Ivanovića.

Ne pominju rok, a iz napomene na obrascu čitam da će „Telekom Srbija preduzeti sve mere na sprečavanju zlonamernih/uznemiravajućih poziva u skladu sa članom116. Zakona o elektronskim komunikacijama“. A taj član propisuje da je operator, ako utvrdi da je zlonamerni ili uznemiravajući poziv upućen sa broja njegovog pretplatnika, dužan da tom pretplatniku uputi upozorenje, odnosno, u slučaju ponovnog uznemiravanja, preduzme druge odgovarajuće mere radi sprečavanja daljeg uznemiravanja. Ako nije pozivano sa njihovog broja, proslediće tom drugom operatoru prijavu, kako bi ovaj postupio na opisani način.

Dani i nedelje, četiri da budem precizan, prolaze, Telekom ne odgovara, pa ih krajem septembra mejlom podsećam na zahtev. Saznajem da odgovor mogu očekivati „u najkraćem roku“. I sutradan dobijam SMS kojim me obaveštavaju da je neophodno da „uznemiravanje nije starije od mesec dana“, da obavezno navedem datum uznemiravanja i vremena kada su primljeni pozivi, da još jednom „izvršim proveru“ i ponovo podnesem prijavu. Odgovaram da mi ne pada na pamet, da sam sve obrazložio u dokumentima podnetim uz zahtev i da očekujem da postupe po njemu.

Neprijatna situacija – nije prošao pokušaj da se odugovlači, da se obeshrabrim predlogom da ponovo podnosim zahtev. Da li će Telekom, nakon što je utvrdio na koga je bio registrovan neidentifikovani broj, uputiti (makar i ne bilo javno) upozorenje SNS-u?

Ne, pronašli su originalno rešenje. Stiže dopis u kome me izveštavaju da su „pažljivo razmotrili zahtev, uzeli u obzir sve relevantne činjenice i izvršili sve potrebne provere“. I zaključili: „Jedan poziv ne smatra se uznemiravanjem“.

U međuvremenu, da otklonim sumnje da neko laže ili vešto izbegava da predstavi stvarno stanje u vezi sa zloupotrebom podataka o ličnosti, ponovo sam se obratio Povereniku sa predlogom da izvrši nadzor nad primenom zakona, odnosno utvrdi da li je Telekom prekršio zakon, na koga je bio registrovan broj sa koga je poziv (odnosno pozivi i drugim građanima koji su iznosili u javnost istovetna iskustva) bio upućen, i da utvrdi da li je (pravno ili fizičko) lice na koje je broj bio registrovan prekršilo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Od Poverenika sam ponovo dobio načelan odgovor koji „ne prejudicira eventualnu odluku u postupku nadzora“, ali ne odgovara na predlog da se nadzor izvrši. Uz pojašnjenje odredbi Zakona o elektronskim komunikacijama obavešten sam da su za nadzor nad njegovim sprovođenjem nadležni inspektori elektronskih komunikacija, a da se Poverenik u vezi sa pozivima (i obilascima birača od vrata do vrata) izjašnjavao u saopštenju.

Tu je, čini se, sagi kraj. Nisam želeo da uznemiravam inspektore elektronskih komunikacija. Niti da posegnem za još jednim uznemirujućim mehanizmom – da istražujem da li je SNS prijavio troškove telefonske linije i cele pozivarske kampanje u izveštaju o finansiranju kampanje podnetom Agenciji za borbu protiv korupcije.

Jer, moglo bi se desiti da bih morao da pišem dopis direktoru Agencije, nekadašnjem finansijeru i izbornom povereniku SNS-a, da od izvršne direktorke Telekoma, članice predsedništva SNS-a, traži podatke čiji je broj sa koga predstavnici SNS-a, koji to nisu, zovu građane koji izmišljaju da ih je neko zvao. Pa ako u međuvremenu izaberu novog Poverenika, na primer advokata Ivanovića, on bi se mogao umešati u postupak i doneti novo rešenje po kome bih platio troškove rada Agencije, Telekoma i Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost za period od kada sam primio misteriozni poziv do danas. A to bi me baš uznemirilo.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

(Peščanik)