Jedan od najbrže rastućih biznisa na Internetu – špijuniranje korisnika

(Politika, 2.7.2011)

U vašingtonskom Centru za američki progres pet eminentnih stručnjaka u prošli ponedeljak su privukli stotinak slušalaca. Tribina na koju su došli imala je pomalo zagonetan naslov: „Gde ste, šta vidite i šta da se radi”, mada namera organizatora svakako nije bila da sakrije o čemu je reč, nego da isprovocira radoznalost.

Zagonetka iz naslova trebalo je da bude kratka dijagnoza sadašnjeg stanja u internet ekonomiji (pa i u kulturi i društvu u celini), odnosno ogledalo činjenice da je, sa eksplozijom prvo korišćenja Interneta („onlajn” je danas već dve milijarde ljudi, trećina stanovnika planete), a zatim mobilnih uređaja, kojima je telefoniranje samo uzgredna namena, stvorena situacija da svaka komunikacija, svaka pretraga svetske računarske mreže, onlajn kupovina, zabava i sve druge aktivnosti negde biva evidentirana i sačuvana. Da su se, drugim rečima, mogućnosti pre svega raznih internet kompanija da nas prate i profilišu sasvim otele kontroli, čime je sasvim obesmišljen tradicionalno pojam privatnosti.

Kako tu situaciju promeniti, može li se ta oblast regulisati i da li je moguće, posle istorijske američke Povelje o pravima (građanskim), doneti neku vrstu „Povelje privatnosti” za novo doba? DŽuli Bril, šefica Federalne komisije za trgovinu (FTC), u čijoj nadležnosti ovde je zaštita potrošača i suzbijanje monopola, konstatovala je u uvodnoj reči ono očigledno: da internet industrija nije valjano uradila ono što je moralo da bude njena obaveza, da korisnike jasno i jednostavno obavesti kada se i kako prikupljaju podaci o njima.

Svaki sajt doduše ima svoju „politiku privatnosti” koja formalno mora da se prihvati da bi se koristile njegove usluge, ali je i ovom prilikom potvrđeno ono što su takođe svi već znali: da je to napisano komplikovanim pravnim jezikom i razumljivo isto koliko i „Hamurabijevi zakoni”. FTC zato nastoji da isposluje usvajanje nove regulative za praćenje na Internetu koje bi firme obavezali da korisnicima omoguće da to po nahođenju isključe.

Kako to izgleda u praksi, veoma ubedljivo je pokazala istraživačka serija koju od početka ove godine objavljuje „Volstrit džornal” pod naslovom „Šta oni znaju”. Utisak koji ti tekstovi ostavljaju prilično je zastrašujući i svodi se na to da su svet koji je svojevremeno zamislio Orvel i njegov koncept svevidećeg „Velikog brata” dečje obdanište prema današnjim realnostima

Ali novu regulativu za ovu oblast, po oceni ostalih učesnika u debati, neće biti lako ni doneti ni sprovesti. Pre svega zato što pravo veoma zaostaje: dok su tehnologije praćenja poslednjih godina dramatično uznapredovale, američki zakon koji ovu oblast reguliše donet je još „u kamenom dobu” Interneta, 1998.

Kako to izgleda u praksi, veoma ubedljivo je pokazala istraživačka serija koju od početka ove godine objavljuje „Volstrit džornal” pod naslovom „Šta oni znaju”. Utisak koji ti tekstovi ostavljaju prilično je zastrašujući i svodi se na to da su svet koji je svojevremeno zamislio Orvel i njegov koncept svevidećeg „Velikog brata” dečje obdanište prema današnjim realnostima.

Glavni nalaz ovog lista je da je jedan od najbrže rastućih biznisa na Internetu – biznis špijuniranja internet korisnika. Sopstveni eksperiment „DŽornala” je pokazao da 50 najpopularnijih sajtova u Americi u kompjutere onih koji ih posećuju ubace u proseku po 64 programa za praćenje, bez prethodnog obaveštavanja ili upozorenja. Desetak u ovom pogledu najagresivnijih servisa ugrade ih više od stotinu.

Tehnologija za praćenje pri tome postaje sve „inteligentnija” i napadnija. Dok je to na početku obavljano samo uz pomoć „kolačića” – malih programa koji su pomagali da neki sajt koji često posećujete prepozna vaš računar i da ne morate svaki put da unosiste svoje korisničko ime i lozinku – novi alati za špijuniranje sada u realnom vremenu motre na sve aktivnosti „onlajn”, počev od sajtova koji se sve posećuju, do stranica koje se gledaju. Uz to, evidentiraju se i lokacije, svaka transakcija i na osnovu toga sačinjavaju profili koji se stalno dopunjavaju.

Svrha toga je profit: što više znaju o nama, više zarađuju. Ono što je svojevremeno doneo Gugl: da na svojim sajtovima plasira „ciljane oglase” u skladu sa našim interesovanjima (koje njihov kompjuter prepoznaje u rečima i pojmovima koji se pominju u našoj elektronskoj pošti), uznapredovalo je dotle da su oglašivači sada u stanju da nas prate na svakom koraku koji pravimo na Internetu, sa veoma preciznom marketinškom porukom.

Svrha toga je profit: što više znaju o nama, više zarađuju. Ono što je svojevremeno doneo Gugl: da na svojim sajtovima plasira „ciljane oglase” u skladu sa našim interesovanjima, uznapredovalo je dotle da su oglašivači sada u stanju da nas prate na svakom koraku koji pravimo na Internetu

(U to me je uverilo i sopstveno iskustvo: pošto sam prvo na „Amazonu” pregledao neku fotografsku opremu, oglasi koji mi je nude sada se uporno pojavljuju baš svugde, pa čak i kada posećujem sajtove nekih naših novina. Moj pretraživač mi pokazuje rezultate čim počnem da kucam „kljunu reč”, sve samoposluge u komšiluku imaju podatke o tome čime se hranim, „Netfliks” prilično dobro pogađa kakve filmove volim i tako redom…).

„DŽornal” je zatim identifikova više od sto kompanija čiji je biznis praćenje korisnika Interneta, a čiji je poslovni model zasnovan na prodaji tako pribavljenih podataka oglašivačima. U laboratorijski kompjuter koji je za ovu svrhu korišćen, 50 glavnih sajtova, na kojima je oko 40 odsto svih stranica koje pregledaju Amerikanci, usadilo je ukupno 3.180 fajlova za praćenje.

Naoko bezazleni sajt Dictionary.com, onlajn rečnik engleskog jezika, u „DŽornalovom” laboratorijskom kompjuteru je posle posete ostavio 223 fajla kompanija čiji je biznis profilisanje internet korisnika.

Podaci su doduše numerički, povezuju se uz broj koji program dodeljuje kompjuteru, a ne za ime određenog korisnika, ali su neki raniji eksperimenti pokazali da put do potpune identifikacije nije komplikovan. Kad je menadžmentu ovog sajta predočeno ovo otkriće, objašnjenje je bilo da je reč o poslovnom aranžmanu sa pomenutim firmama za praćenje, i da je to cena koju korisnici, ne znajući doduše, plaćaju za na prvi pogled besplatno pretraživanje značenja pojmova na Dictionary.com.

Učesnici tribine u Centru za američki progres posle sat i po razišli su se saglasni da je potrebno nešto u ovom pogledu promeniti, ali bez zajedničkog stava o tome kako. U Americi sve što miriše na ograničavanje slobode govora ugrađene u Prvi amandman Ustava (koji je deo Povelje o pravima), nema izgleda da prođe. A nema odgovora ni kako prevazići drugi podjednako veliki problem: kako nacionalnim zakonodavstvom regulisati Internet koji, kao globalna mreža, ne poznaje granice.

Da ceo problem sadrži i poveću dozu ironije, pokazuje i ovom prilikom izneta činjenica da prvi put u istoriji većina Amerikanaca poseduje veoma usavršen uređaj za praćenje, koji doduše nije u obliku „elektronske narukvice”, već se sve vreme dobrovoljno nosi za pojasom, u tašni ili u džepu – mobilni telefon.