Ja sam po dubokom ubeđenju rusofil

(Ruska reč, 25.2.2013)

U intervjuu za ITAR-TASS, objavljenom na sajtu „Eho planete“, predsednik Srbije Tomislav Nikolić govori o svom odnosu prema Rusiji i ruskom jeziku, ekonomskoj saradnji Rusije i Srbije i svom viđenju situacije na Kosovu.

ITAR-TASS: Gospodine predsedniče, u Rusiji Vas odavno smatraju za iskrenog i velikog prijatelja naše zemlje. Više puta ste rekli da će Vašim dolaskom na mesto predsednika odnosi između naše dve zemlje krenuti da se sve više razvijaju, što se upravo i dešava. Šta za Vas lično znači Rusija?

Tomislav Nikolić: Ponovio bih to što sam oduvek govorio. Po svom dubokom ubeđenju ja sam rusofil. U mojoj svesti Rusija je zemlja koja je bila od najvećeg značaja za Srbiju i srpski narod još od vremena kada smo uspostavljali sopstvenu državu... Od 1990. do 2000, odnosno do 1999, kod ruskog rukovodstva je postojalo nerazumevanje onoga što se događa u Srbiji. Zatim je do 2012. trajao period nerazumevanja od strane srpskog rukovodstva onoga što nam je od Rusije potrebno. Sa druge strane, sada imamo period jedne stabilnosti u odnosima, kada obe naše države poštuju interese one druge. Već godinu dana uspešno razvijamo naše odnose na obostranu korist i zadovoljstvo.

Poznato mi je da je čak na Vašem mobilnom telefonu ranije često svirala ruska himna. Da li još uvek imate istu melodiju ili ste je u nekom trenutku promenili?

T. N.: Od kada sam na poziciji predsednika Srbije iz protokolarnih razloga više je nemam, ali sam dugi niz godina imao u svom mobilnom telefonu himnu Sovjetskog Saveza... Znate, ja ne krijem da posle Srbije najviše volim Rusiju.

Po mom mišljenju, vrlo dobro govorite ruski. Gde ste ga učili?

T. N.: Razumem ruski jezik, ali ne bih rekao da ga govorim veoma dobro, pa ukoliko nemate ništa protiv, voleo bih da nastavimo na srpskom. Nisam učio ruski u školi, niti bilo gde drugde. Međutim, uvek sam sa zadovoljstvom čitao knjige na ruskom jer sam od detinjstva voleo ruske klasike. Ponekad, kada sam ih čitao na srpskom, zamišljao sam određenu sliku, a zatim bih gotovo uvek poželeo da pročitam to isto i na ruskom da vidim kako sve zvuči u originalu. Pored toga, imali smo jedan lep običaj. Dok sam bio dete dopisivali smo se sa decom iz Rusije, odnosno iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Imao sam jednog druga iz Bakua. To je bio dečak mojih godina. Zvao se Halil.

Kasnije je to dopisivanje nekako prestalo, a to je bila dobra prilika da učim ruski, pored engleskog, nemačkog i francuskog, koje sam učio u školi. Sada čujem da učenje ruskog jezika i nije toliko zastupljeno kod nas.

Razgovarao sam sa vašim ambasadorom o tome da treba posvetiti mnogo više pažnje učenju ruskog u Srbiji kao vrlo važnog jezika u poslovnim odnosima, a ne samo u prijateljskim.

Mi smo zaista dva srodna naroda koje povezuje velika duhovna bliskost. Međutim, predložio bih da obratimo pažnju na konkretne odnose između naše dve zemlje koji se pre svega ogledaju u ekonomskoj sferi. Imamo dosta zajedničkih projekata, uključujući i one od najvišeg značaja kao što je „Južni tok“. Koji su to smerovi daljeg razvoja zajedničkih odnosa Srbije i Rusije?

T. N.: Još u maju 2000. Srbija i Rusija su potpisale sporazum prema kojem 80% robe iz Rusije u Srbiju i iz Srbije u Rusiju odlazi bez carine i bez poreza. Ovakvu mogućnost Srbija nije koristila jer je do 2008. izbegavala saradnju sa Rusijom. Samim tim smo uskratili sebi mogućnost da izgradimo hiljade fabrika i preduzeća, koja bi sada omogućila izvoz voća i povrća... Danas je već potpisan energetski sporazum i on se sada usklađuje i dopunjava. Naša skupština trenutno razmatra novi zakon o „Južnom toku“ koji je označen kao projekat od nacionalnog značaja. Ruska Federacija je takođe i najveći kupac naših poljoprivrednih proizvoda. Rusija može da otkupi gotovo sve što se kod nas proizvede. Ruske banke su konačno ušle u srpsku bankarsku strukturu, što bi moglo da bude sjajna osnova za unapređenje naše saradnje. Srbija je zemlja sa solidnim zakonima, ona nastoji da se bori protiv korupcije i kriminala. Uveren sam da je sada pravo vreme kada možemo da izgradimo vrlo čvrst most koji se zove Moskva–Beograd.

Formiran je najveći centar u Evropi za vanredne situacije u humanitarnoj sferi. Kako ocenjujete perspektivu tog centra?

T. N.: Za taj centar je pre svega zaslužan bivši ministar Rusije za vanredne situacije, gospodin Šojgu, i naravno celokupno rukovodstvo Rusije. On je otvoren u Nišu i već prošle godine je pokazao zašto postoji. Uz pomoć ruskih aviona ugašeni su mnogi požari širom Srbije. Učestvovali su i mnogi naši susedi: Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska. To je bio pravi zajednički poduhvat... Ovo je odličan primer toga šta možemo zajedno. Naravno, naša politička saradnja je ono što podstiče i saradnju u oblasti industrije i poljoprivrede.

Rusija je naša najveća pomoć i podrška u Savetu bezbednosti za očuvanje teritorijalnog suvereniteta Srbije na Kosovu. Onoliko koliko nam pomoć po pitanju Kosova bude bila potrebna, u toj meri je Rusija spremna i da nam pomogne... Na putu smo da postignemo sporazum sa Albanijom i da izgradimo dobrosusedske odnose. Svesni smo da postoji jedan zaseban entitet pod administracijom Prištine koji se zove Kosovo. Oni isto tako priznaju srpsku zajednicu na Kosovu. Moramo da rešimo ovaj problem i da ga ne ostavljamo svojim potomcima u nasledstvo.

Mitropolit RPC Ilarion i Nikolić

Među ruskim rukovodstvom nije samo Sergej Šojgu vaš pouzdani prijatelj. Upravo je ovih dana prvi čovek Ruske železnice Vladimir Jakunjin govorio o Srbiji kao o strateškom partneru u oblasti železničkog saobraćaja. Kako se na to gleda sa srpske strane?

T. N.: Dobili smo veliki kredit od Ruske Federacije za rekonstrukciju naših železničkih saobraćajnica. Mislim da ćemo sprovesti rekonstrukciju pruge Beograd–Bar, pošto luka Bar bez normalne železnice uopšte ne može da funkcioniše.

Za Srbiju je vreme da raste i da se razvija, ali u uslovima krize Srbija teži da se pridruži Evropskoj uniji. Ne postoji nijedan razlog da tvrdimo da ne želimo da tamo budemo. Što se nas tiče, mi smo spremni. Samo niko ne treba da dira naš nacionalni ponos, naš suverenitet. Mi bismo želeli da imamo jednake uslove za prijateljske i poslovne odnose kao i sve ostale zemlje.

Pre godinu dana Srbija je zvanično proglašena kandidatom za ulazak u EU. Kako vidite Srbiju u okviru EU? Šta očekujete da EU konkretno donese Srbiji?

T. N.: Evropska zajednica je jedna odlična ideja. Narodi se zbližavaju, nestaju granice, uvodi se jedinstveno zakonodavstvo, jedinstveni uslovi za razvoj industrije. Pored Amerike i Rusije, stvara se još jedna velika sila koja objedinjava razne narode sa različitim interesima, ali svi oni imaju jedan cilj: da žive bolje.

Šta znači ulazak u Evropsku uniju? To znači prihvatanje jedinstvenog zakonodavstva u okviru kojeg se ostvaruje funkcionisanje države. Mnogo toga smo već uradili i zato očekujemo u junu odluku o datumu početka pregovora. Neka taj proces potraje sedam-osam, pa čak i deset godina, ali pristupanje Srbije EU treba da omogući slobodnije funkcionisanje, da privuče investitore. Voleo bih da Srbija bude zemlja sa dvoja vrata. Sa jednim vratima na Zapadu, a drugim na Istoku. Moja želja je da spojimo Istok i Zapad. Na Zapadu postoje tehnologije, na Istoku energetski resursi i sirovine. Te dve strane je potrebno objediniti. Zapadne tehnologije relativno kasne sa svojim dolaskom do nas. Ako zemlje bogate sirovinama krenu da razvijaju tehnologiju, Evropa će propasti.

Ne mogu a da vas ne pitam kako teče dijalog sa Prištinom, i kakva je, po Vašem mišljenju, uloga Rusije u održavanju stabilnosti u tom regionu?

T. N.: Uvek sam bio nezadovoljan politikom prema Kosovu dok sam bio u opoziciji. Smatram da sa najvećom odgovornošću treba pristupiti rešavanju tih pitanja... Srbija shvata specifičnu situaciju Kosova. To je teritorija na kojoj više nikada neće biti srpskog predsednika... Dva puta mi je već blokiran ulazak i uskraćen pristup na Kosovo. I šta je trebalo da uradim? Da pošaljem avione? Međunarodna zajednica je na strani Albanaca. To mi je potpuno jasno... Srbija shvata da na toj teritoriji postoji i predsednik i ustav, skupština i vlada. Međutim, mi takođe ističemo da je to dom velikog broja Srba, kojima je neophodno obezbediti poštovanje prava. Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Ali, mi možemo da živimo zajedno... To je naša postojeća realnost.

Naš najvažniji saveznik u Savetu bezbednosti jeste Rusija i ona može mnogo da nam pomogne. Nije nam potrebno ništa više. Samo treba da sledimo principe kojima se rukovodi ceo svet: bez saglasnosti države njene granice ne mogu biti narušene. Ništa više od toga... Uvek se trudim da istaknem da svima u svetu bude potpuno jasno: Srbija ni u kom smislu nije manje dostojna poštovanja.

Međutim, stvarnost je nešto sasvim drugo. Ne možemo da dozvolimo da svi Srbi napuste područje Kosova. Protivim se tome da se ovaj problem reši na taj način. Ukoliko bi Srbi i otišli, to ne bi rešilo probleme. To zapravo ništa ne rešava. Tamo se nalaze naši kulturni spomenici koji nisu dragoceni samo za Srbe... Možete da gledate na mene kao na čoveka koji je rastrzan između onoga što bi želeo i onoga što je moguće – između prošlosti i budućnosti Srbije koju je potrebno obezbediti. Borili smo se u ratu i ja i moji dedovi. Ne želim da dozvolim da se jednog dana bore i moji unuci.

Nikolić i Putin

Sledeće godine se navršava 70 godina od oslobođenja Beograda od nemačkih okupatora. Koliko je, po Vašem mišljenju, snažno sećanje srpskog naroda prema tim događajima?

T. N.: To sećanje je vrlo snažno. Doduše, tokom poslednjih deset godina zbog raznih dešavanja u izvesnoj meri je oslabilo... Ali, ja nikada ne propuštam priliku da položim venac oslobodiocima Beograda. Imamo dva mesta gde su sahranjeni ruski vojnici. Mi ne zaboravljamo da su nam Rusi pomogli i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Uspeli smo da oslobodimo Beograd, ali da Crvena armija nije uključila tešku artiljeriju i pomogla nam da Nemce isteramo iz rovova, svi bismo izginuli. Dan oslobođenja je za nas veliki praznik.

Tokom Drugog svetskog rata jedan od mojih ujaka je poginuo u partizanima, a drugi u četnicima. I tako je bilo gotovo u svakoj srpskoj porodici. U svakoj familiji ćete naći nekoga ko je položio glavu u jednom od ratova... Naša istorija je istorija ratova. A ja bih voleo da od mog vremena počne istorija uspona i razvoja Srbije. Da neko ko dvadeset godina nije video Srbiju ne može da je prepozna. To je moj cilj, kao što je cilj i mnogih građana Srbije.

Imam još jedno pitanje za vas, gospodine predsedniče. Skoro da je poverljivo. Imam kopiju imovinske karte predsednika Srbije. Ovde se, između ostalog, navodi samo jedan automobil.

T. N.: Da, imam samo jednu „nivu“.

Imate samo jedan automobil koji je star 15 godina. Recite mi, molim Vas, koliko često ga vozite i kako ste uspeli da ga sačuvate tolike godine?

T. N.: Ove godine sam dobio i drugi auto. On je star 10 godina, a uzeo sam ga od svog sina. Napisao sam u poreskoj izjavi da je to poklon, ali takse sam ipak platio... „Lada niva“ je auto koji koristim u slobodne dane. U Beogradu ga ne vozim, ali kada hoću do Kragujevca, odnosno na selo, onda idem njime. Posedujem stan i ono najneophodnije za život. Imam divnu decu. Ja sam bogat čovek.

Poslednje pitanje, gospodine predsedniče. Naš program se zove „Formula vlasti“, i uvek na kraju našeg programa postavljam isto pitanje svim našim gostima: šta je, po Vašem mišljenju, vlast? Kakav je njen ukus?

T. N.: Postoji izreka: „Vlast je kao slana voda – što je više piješ, sve ti se više pije“. Živim skoro isto onako kako sam živeo dok sam bio u opoziciji. Pratili su me i prisluškivali i onda, a u poslednje četiri godine tu je služba bezbednosti. Mediji su uvek bili protiv mene, kao što su i sada. Moj život se relativno promenio. Međutim, ta promena i nije toliko velika... Sada je za mene važno samo jedno: da se pokaže građanima Srbije da vlast prema njima može da se ponaša drugačije. Odnosno, da je moguća vlast koja može da se ceni. Mi vrlo teško živimo, i nismo postigli sve što smo mogli. Mnogi nemaju šta da jedu. Ali, nema nereda na ulicama Beograda i drugih gradova. To je znak da nam narod veruje. Takvo poverenje je za mene najvrednija nagrada. I to je ono što kod mene izaziva najveću odgovornosti.

Ruska verzija intervjua na sajtu „Ehoa planete“, društveno-političkog ilustrovanog nedeljnika agencije ITAR-TASS. Intervju je vodio Mihail Gusman, zamenik generalnog direktora ITAR-TASS-a.

Članak je objavljen uz pismenu dozvolu portala Ruska reč