Izbori u matici

(Press RS, 29. 5. 2012)

Zašto predsednik RS nije podržao stranku i lidera u Srbiji koji su i SNSD-u i njemu lično politički bliži po odlučnijem stavu prema međunarodnoj zajednici, tvrđem nacionalnom stavu, većoj naklonosti prema Rusiji i rezervama prema NATO-u? Da li je zanemario raspoloženje javnosti u Srpskoj, koja je većinom navijala za naprednjake i njihovog lidera, u ime ličnog prijateljstva sa kandidatom demokrata ili iz političke računice? Kako će pobeda Tomislava Nikolića i Dodikova podrška Borisu Tadiću uticati na odnose Srbije i Srpske? Pomenuta i slična pitanja pobudila su veliku pažnju u političkoj javnosti "prekodrinskih Srba" i osvežila, kako medijske, tako i kafanske diskusije od Banjaluke do Trebinja. Za upućenije i one koji duže pamte sve je to već viđeno...

Setiće se nedoumice pred kojom se početkom 90-ih našlo rukovodstvo SDS-a u Sarajevu povodom izbora u Srbiji. Tamo su glavni stranački konkurenti bili vladajući SPS sa Slobodanom Miloševićem i opozicioni SPO sa Vukom Draškovićem, a oba brata u matici očekivala su podršku jedine srpske stranke s "one obale Drine". Većali su oko toga Karadžić, Koljević, Plavšićeva i Krajišnik sa šefom političkog saveta stranke i nekoliko "uglednih Srba", i u prvi mah je izgledalo da sve ide u prilog podršci opoziciji u Srbiji. SPO je u to vreme, kao i SDS, bio nacionalistička partija, a SPS - leva. Lideri SDS-a su bili antikoministi, a srbijanski socijalisti samo reformisani SK Srbije. SPO je imao ogranak u Hercegovini i dva poslanika u Skupštini BiH, a SPS nije. Napokon, Vuk Drašković je bio rođeni Gačanin, a Slobo - Požarevljanin. Podrška je tom prilikom ipak data Miloševiću i SPS-u. Međutim, nasuprot inostranim predstavama o svesrpskom jedinstvu i u ratu i u miru, kasnija prekodrinska saradnja dva lidera i dve stranke zapadala je u ozbiljne krize, na granici političkog i ličnog neprijateljstva.

Radovan je u danima svoje najveće popularnosti na obe strane Drine formirao ogranak SDS-a u Srbiji kao najavu svoje kandidature u matici, a Slobo njega najpre marginalizovao u prilog Mladića i Koljevića, a zatim formirao ispostavu svojih socijalista u Banjaluci. Ni jedna ni druga stranka, međutim, na bratskom terenu nije požnjela uspeh ni približan onome kod kuće, a to se ponovilo i u svim kasnijim pokušajima iste vrste. Šešeljevi radikali nikad u Srpskoj nisu stekli uticaj kakav su imali u Srbiji. Ogranak Mićunovićeve Demokratske stranke, formiran svojevremeno u Bijeljini, ni u vreme Đinđićevog trijumfa nije prešao okvire opštinskog atara. A sličnu sudbinu doživela je i filijala SNS-a u Zvorniku, koja, uprkos ovdašnjoj popularnosti Tominih naprednjaka, na poslednjim izborima za parlament RS nije prešla cenzus. Najviši stepen nacionalne jednodušnosti, bez isturenih stranačkih odeljenja iz "matice" u "dijaspori", ostvarena je verovatno tokom političke saradnje dva premijera, Dodika i Koštunice. Dok je kod drugih obično počinjalo dobro, a posle se komplikovalo, između Mile i Voje bilo je obratno. Na Dodikovu svesrdnu podršku DOS-u, Koštunica je, kao prvi čovek postoktobarske Srbije, odgovorio tako što je pozivnicu na predsedničku inauguraciju u Beogradu uputio Miloševićevim partnerima iz SDS-a. Otopljavanje i ličnih i političkih odnosa je išlo sporo ali temeljito i krunisano je najvećom ekonomskom podrškom Srbije Srpskoj, a Koštunica i danas u Predsedničkoj palati u Banjaluci uživa državnički tretman.

Duga i dobra saradnja Dodika i Tadića specifična je po tome što su obojica bolje nego iko pre procenili koliki je obostrani značaj političke bliskosti Srpske i Srbije i lično iskrenih odnosa, te da treba gutati sve neizbežne razlike kako se od njihove svađe "treći ne bi koristili". I kada god, naočigled domaće i međunarodne publike, nisu uspevali ni da približe stvavove o važnim političkim pitanjima umeli su obostrano da ih gurnu pod tepih, da forsiraju učestale i srdačne uzajamne posete, da pred kamerama u zagrljaju slave sportske uspehe. Ako se nisu slagali oko ocene turske politike na Balkanu, odnosa prema muslimanskom Sarajevu ili međunarodnoj zajednici, kada god se radilo o statusu RS, Tadić je ponavljao da se Dejton može menjati samo konsenzusom tri naroda, a kada o statusu KiM, Dodik je blokirao priznanje Pokrajine od strane zajedničkih organa BiH. Ako se jedan više izvinjavao i povlačio, a drugi više isturao i pretio, to je donekle i stvar političkog stila i temperamenta. Ako, kako piše u beogradskim medijskim analizama, Mile u društvu Borisa izgleda evropskije, a Boris u Milinom društvu - nacionalnije i patriotskije, onda je to druženje korisno i za njihov i za imidž Srpske i Srbije. Odnos između Beograda i Banjaluke je danas ravnopravniji nego u vreme i socijalizma i slobizma i vremena posle.

U jednom od intervjua za beogradsku televiziju Dodik je svoju predizbornu podršku DS-u objasnio kao "obavezu koja proističe iz zajedničkog članstva u Socijalističkoj internacionali i poželeo uspeh svim strankama i liderima u Srbiji, sa izuzetkom Čedinih liberala jer osporavaju Srpsku". A Nikolić je uzvratio da "Dodik podržava demokrate zato što zna da može da računa na podršku naprednjaka. Kao kolege predsednici njih dvojica biće po mnogim tačkama politički bliži nego što su bili Dodik i Tadić, ali Nikolić zbog manjeg koalicionog kapaciteta stranke nije uspio da realizuje i pobedu svoje stranke na skupštinskim izborima, pa će premijersku funkciju, koja po ustavu ima veću težinu, preuzeti bivši predsednik. Vlast u Srpskoj imaće, dakle, podršku oba lidera u Srbiji: od jednog više po političkoj, a sa drugim više po liniji kontinuiteta dobre saradnje i ličnog prijateljstva. Ono što nije dobro ni za jednog od njih trojice jeste kohabitacija u matici. Taj model, koji okuplja mnoštvo raznorodnih partija i konkurentskih lidera, jeste izrazito pluralan i potencijalno demokratski, ali ne daje jedinstvenu i efikasnu vlast neophodnu Srbiji, ali i svim Srbima u složenim i teškim vremenima koja su nas snašla.