Iza svih parlamentarnih stranaka stoje isti centri finansijske moći

(Danas 11. 11. 2010)

Vlast u Srbiji počiva na sistemskoj korupciji, na dogovoru političkih stranaka, vlasti i opozicije kako ostvariti partijske i pojedinčane interese na štetu opšteg, državnog interesa i na apsolutnom nepostojanju mehanizama i procedura za kontrolu vlasti - ocenjuje u intervjuu za Plave strane Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Da li to znači da se sistem funkcionisanja vlasti zapravo nije promenio od 2000. godine, i nakon demokratskih promena?

- Nakon svih ovih godina zadržan je sistem funkcionisanja vlasti koji omogućava dominaciju izvršne vlasti nad zakonodavnom i sudskom vlašću. Izvršna vlast zasniva se na koalicionim dogovorima političkih stranaka, čije je finansiranje tajno, netransparentno i nekontrolisano. Osnovni mehanizmi za kontrolu izvršne vlasti nisu uspostavljeni, čak ni oni elementarni da se uz pomoć državne revizije u parlamentu kontroliše kako izvršna vlast troši novac poreskih obveznika, potpuno je izostala kontrola javnih fondova, javnih finansija, javnih preduzeća, javnih nabavki i finansiranja političkih stranaka i što je pogubno, izostala je kontrola porekla novac koji kroz privatizaciju i druge procese ulazi u privredne tokove. Iz drastičnih kršenja zakona i korupcije u prethodnim godinama može se sa sigurnošću tvrditi da iza svih parlamentarnih političkih stranaka stoje isti centri finansijske odnosno ekonomske moći. I to je jedan zajednički imenitelj koji se nije menjao i u uslovima kad su se vlade menjale.

Iz drastičnih kršenja zakona i korupcije u prethodnim godinama može se sa sigurnošću tvrditi da iza svih parlamentarnih političkih stranaka stoje isti centri finansijske odnosno ekonomske moći.

Koliko su loše ocene Evropske komisije o reformi pravosuđa povezane sa problemom korupcije, i kolika je u tom smislu odgovornost aktuelne ministarke pravde?

- Problemi u takozvanoj „reformi pravosuđa“ desili su se u stvari zbog toga što je uloga reformatora u nezavisnoj sudskoj vlasti preuzelo Ministarstvo pravde, odnosno izvršna vlast, birajući podobne ljude u pravosuđu da to neposredno sprovedu. U pravosuđu je sprovedena partijska čistka uz pomoć tajnih službi. Nesporno je da su političke stranke imale svoje kvote za izbor sudija, da su tako u pravosuđu ostale sudije koje su bile vezane za izborne krađe u prethodnom režimu i druge teške nezakonitosti koje se tiču ljudskih prava, medija i sl. Pojedini poslanici otvoreno sada govore kako je vršen izbor pojedinih sudija Ustavnog suda tako što su npr. određeni političari iz koalicije imali svoje kandidate koji nisu ispunjavali uslove koji se tiču znanja i iskustva za rad u Ustavnom sudu, ali su ti njihovi predlozi prihvaćeni od vladajuće većine kao što su i predlozi drugih političara za izbore takođe dobijali potrebnu većinu. Cilj reforme pravosuđa inače nije bila reforma pravosuđa već da vlast uspostavi još bolju kontrolu nad radom sudstva, da se obezbede određeni uslovi da kontrola izvršne vlasti bude neostvariva u budućnosti. To se pre svega odnosi na mogućnost prvog izbora sudija na probne tri godine čime će se u stvari popunjavati sada već ozbiljan nedostatak potrebnog broja sudija. Taj izbor će naravno biti potpuno politički. Smatram da su nezakonitosti u reformi pravosuđa najdrastičnije dosad i sa najtežim posledicama od svega što je vlast radila posle 2000. godine.

Cilj reforme pravosuđa inače nije bila reforma pravosuđa već da vlast uspostavi još bolju kontrolu nad radom sudstva, da se obezbede određeni uslovi da kontrola izvršne vlasti bude neostvariva u budućnosti.

Koliko su interesno povezani članovi prethodne i sadašnje vlade u smislu da jedni drugima „čuvaju leđa“?

- U našim uslovima nisu povezani samo članovi prethodne i sadašnje vlade već su povezane sve političke stranke u našem parlamentarnom životu jer su njima svima zajednički tajni finansijeri, njihova sprega sa tajkunima i sa delovima kriminala. Preko njih su sve stranke povezane i zbog toga je nemoguće pokrenuti bilo kakav postupak utvrđivanja odgovornosti za određene nezakonosti, na primer u prethodnoj vladi kada nova vlada stupi na dužnost. Jer, njihovi interesi i povezanost sa tajkunima ne dozvoljava otkrivanje bilo kakvih veza i odgovornosti. Zbog toga do danas nikada nije pokrenut nijedan postupak protiv funkcionera, bilo da je on ministar, direktor Agencije za privatizaciju ili se nalazio na nekoj drugoj funkciji. U određenim „velikim“ slučajevima istragu su vodili i UBOPOK, a do određenog stepena i tužilaštva, kao što je to bilo u slučaju Sartida, Nacionalne štedionice, Jugoremedije, stečajne mafije, nabavki u železnici ali do pokretanja krivičnih postupaka protiv najodgovornijih u ovim aferama nikad nije došlo. Zanimljiivo je, na primer, da tajni kartelski sporazum na osnovu koga su preuzete akcije C marketa od Delte, a koji su potpisali Danko Đunić, Mišković, Beko i Radulović, i koji ne spore postojanje ovog dokumenta i saglasno izjavljuju da je u njemu učestvovala i vlada tadašnjeg premijera Koštunice, ovaj memorandum nije obuhvaćen optužnicom za stečajnu mafiju već se pojedini njegovi učesnici pozivaju kao svedoci koji treba dodatno da optuže one koji nisu imali odgovarajuću političku zaštitu da izbegnu politički progon. Čitav koncept posle 2000. nastao je kao činjenica da su najmoćniji i najbogatiji ljudi Miloševićevog režima uspeli da sačuvaju novac ne samo svoj nego i onaj koji je raznim kanalima iznošen iz države, da su na vreme počeli da finansiraju „demokratske“ opcije i pomažu pad režima koji im je omogućio privilegije. Oni su stvorili osnovni ekonomski i pravni koncept privatizacije preko svojih uticajnih eksperata.

U kakvoj su vezi privatizacija NIS i Kosovo?

- Ključnu ulogu u prodaji NIS imala je vlada Vojislava Koštunice i to je verovatno imalo određene veze sa Kosovom, ali je taj postupak bio potpuno netransparentan i sakriven od javnosti. Ono što je sigurno za ovaj postupak jeste da je bio potpuno nezakonit jer prema našem Zakonu o privatizaciji jedini nadležni organ za prodaju je Agencija za privatizaciju i da to može da se sprovede samo u postupku tendera odnosno javnog oglašavanja. Našim zakonom nije predviđeno da se preduzeća prodaju političkim dogovorima, odnosno, u ovom slučaju nije ni bilo privatizacije jer je naš državni monopol ustupljen monopolu druge države. Poseban vid nezakonitosti kod prodaje NIS, ali koji se sad ponavlja i kod Telekoma jeste da se kod ovih preduzeća pre prodaje prethodno izdvoje delatnosti i imovina koja se ne može prodavati, koja nije u prometu. Za NIS to su domaće rezerve nafte i gasa koje se, prema našem zakonu, ne mogu prodati i čija eksploatacija se može dati jedino u koncesiji a za Telekom je problem telekomunikaciona infrastrukura koja se takođe ne može prodavati već može davati pod koncesiju (Iz Ugovora o prodaji 51 odsto kapitala NIS nejasno je šta je sadržano od imovine i prava u ovih 51 odsto kapitala). Vlada je namerno napravila određene nejasnoće i praznine u propisima, a koje se tiču ovih prodaja, jer ključni zakoni koji bi definisali šta se sme a šta se ne sme prodavati bili bi Zakon o javnoj svojini ali i mnogi drugi zakoni kao što je Zakon o lukama i Zakon o denacionalizaciji.

Državna revizorska insitutucija radi sa tako minimalnim kapacitetom da revizorske kontrole u pravom smislu te reči nema, druge institucije rade tako što su njeni članovi pre mnogo godina podneli ostavke koje nisu razmatrane a oni sami nakon toga kažu kako normalno rade.

Da li mislite da je realno da bilo koji visoki stranački funkcioner odgovara zbog korupcije?

- Da bi bilo koji visoki funkcioner odgovarao, ne samo zbog korupcije, nego da bi bio uspostavljen odnos između ovlašćenja u vršenju vlasti i odgovornosti za te rezultate, potrebno je da se donesu odgovarajući zakoni i da nesmetano rade efikasne i stabilne državne institucije koje mogu garantovati primenu zakona bez obzira o kome se radi. Sve naše institucije su, nažalost, u potpuno nezadovoljavajućem stanju - ili nemaju dovoljno ovlašćenja, ili nemaju dovoljno uslova ili kadrova za rad, ili ih je Vlada u razniim postupcima izmena zakona ili izmena kadrovskih sastava dovela do faze koje znače prestanak rada institucije, kao što je trenutno slučaj sa Antimonopolskom komisijom. Državna revizorska insitutucija radi sa tako minimalnim kapacitetom da revizorske kontrole u pravom smislu te reči nema, druge institucije rade tako što su njeni članovi pre mnogo godina podneli ostavke koje nisu razmatrane a oni sami nakon toga kažu kako normalno rade. I takvih pirmera je nažalost veoma mnogo, ali je svakako najtragičniji primer pravosuđa za koje bi jedino pravo rešenje bilo da se poništi sve što je dosad urađeno i da se na zakonit, transparentan način, određeni potrebni postupci sprovedu iz početka. Ne može nezakonito formiran Visoki savet sudstva donositi zakonite odluke, niti te odluke mogu vremenom postati zakonite. Nezakonit reizbor sudija, u kome nije bilo jasnih kriterijuma, niti transparentnog javnog postupka u kome bi sudija dobio valjana rešenja sa svim razlozima zašto je ili nije izabran i sa poukom o pravnom leku, ne može se naknadno popraviti već se on mora ponoviti da bi bio zakonit. Samo zakoniti postupci mogu dovesti do izgradnje inistitucija koje će zakonito raditi i garantovati primenu zakona.