Industrijski ćorsokak

(Politika, 25.11.2009)

Uprkos ekonomskom kolapsu, Srbija ni danas nema valjanu analizu uzroka svog industrijskog posrtanja. Umesto analize, nude se dva površna objašnjenja, oba na ivici fraze.

Na jednoj strani političari uveravaju javnost da su domaće muke posledica svetske ekonomske krize. Ovu zabludu će bliska budućnost razvejati, i Srbija će verovatno ostati u stanju hronične krize i kada srećniji deo sveta iz nje izađe.

Na drugoj strani ekonomski stručnjaci, koji se najčešće čuju, ekonomske probleme Srbije vide u nereformisanoj državi koja nije stvorila institucionalni i sistemski okvir za privlačenje inostranih ulaganja. Ovo je uopšteno i previše lako, gotovo olako, objašnjenje uzroka deindustrijalizacije zemlje.

Bez obzira na sve institucionalne manjkavosti, a njih je mnogo, Srbija je privukla veliki broj investitora u finansijski sektor, maloprodajnu mrežu, nekretnine, proizvodnju piva, cementa, cigareta, mobilnu telefoniju itd. Ove investicije povezuje ista nit – sve su orijentisane ka domaćem tržištu i domaćem kupcu, i gotovo sve gravitiraju razvijenijim regionima. U Srbiji se dominantno investira u one grane koje se lako mogu kartelizovati ili monopolizovati, u usluge koje se ne mogu pružati iz inostranstva, ili u proizvodnju robe kod koje troškovi transporta igraju veliku ulogu i koju uvoz ne može ozbiljnije ugroziti.

U ostalim privrednim segmentima Srbija je neatraktivna ne samo stranim već i domaćim ulagačima. Uprkos besmislenim poreskim povoljnostima, uprkos spremnosti države da čini ustupke koji su često i preterani, izvozno orijentisane investicije ne dolaze u Srbiju. Uzroci ovog problema nisu vezani za loš institucionalni okvir, već za promašenu ekonomsku politiku. Uz to, Srbija nema nikakvu razvojnu politiku, pa je razvoj (u skladu sa vladajućom neoliberalnom doktrinom) naivno prepušten tržištu.

Ekonomska politika je preuranjenom i nepotrebnom liberalizacijom uvoza sa jedne strane, i politikom precenjenog dinara, s druge, stimulisala uvoz i trgovinu a destimulisala industriju, pogotovo onu koja bi izvozila. Domaće plate i opšti nivo cena su relativno visoki (iskazani u evrima po besmisleno niskom kursu), i to odbija investitore koji bi proizvodili za izvoz. Kamatne stope (najviše u Evropi) enormne su, i dugoročno industrijsko ulaganje ne može izdržati ovaj kamatni teret. Lakše je, profitabilnije i manje rizično uvoziti, nego ulagati u proizvodnju. Sve ovo privredna struktura Srbije jasno pokazuje.

Slabosti nisu samo u sferi ekonomske politike. Dva dodatna, krupna problema ugrožavaju domaći privredni razvoj i ne mogu se otkloniti u kratkom roku.

Prvo, Srbija ima tragično zapuštenu infrastrukturu. To se, sa manjim nijansama, odnosi na sve segmente – putnu, železničku i telefonsku mrežu, vodovod i kanalizaciju, energetsku infrastrukturu itd. Problem ove zapuštenosti je sve veći udaljavanjem od ekonomske osovine Beograd – Novi Sad. Bez kvalitetne infrastrukture razvojne šanse Srbije ravne su nuli.

Da bi se problem rešio, potrebna su ogromna ulaganja, po svaku cenu, na svaki način. Po svaku cenu znači po cenu rezanja budžetske i lične potrošnje, ili kraće, po cenu pada ionako niskog životnog standarda. Umesto toga, država politikom neekonomskih cena dodatno potkopava sopstvenu infrastrukturu, kreira neodržive cenovne disparitete i stvara klimu hroničnog dezinvestiranja. Nije normalno (prema podacima EU) da u državi propale infrastrukture građani plaćaju energente ili telefonske usluge dva puta jeftinije od evropskog proseka, a da sve ostalo plaćaju ili oko proseka, ili iznad njega. Otklanjanje ovih dispariteta je ključno za finansiranje i razvoj infrastrukture, i za normalizovanje potrošačkih navika društva.

Drugo, Srbija nema dovoljno disciplinovanu niti dovoljno kvalitetnu radnu snagu kojom može privući strane investicije. Ogroman broj kvalifikovanih ljudi i profesionalaca je emigrirao i to je proces koji se nastavlja. Današnji obrazovni sistem taj gubitak ne može brzo nadoknaditi ni po kvalitetu, ni po kadrovskoj strukturi. Obrazovanje sve manje služi potrebama privrede i društva, a sve više postaje unosan biznis akademskih preduzetnika. Ovo se sjajno poklapa i sa opsesivnom potrebom roditelja da im deca po svaku cene završe fakultet, studirajući bilo šta, bilo gde, pa koliko traje da traje, i koliko košta da košta. Bez radikalnog zaokreta u obrazovanju, bez pomeranja ka stručnim školama i tehničko-matematičkim fakultetima, Srbija će nastaviti da stvara kadar za kafiće, a ne za industriju.